Bora Ćosić, književnik - U tran­zi­cij­skim ze­mlja­ma ima straš­no mno­go lo­po­va

Prva verzija predstave Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Čosića je u Ateljeu 212 izvedena 1971. godine u režiji Ljubomira Draškića, sa tada all star ateljeovskom podelom, u kojoj su, pored ostalih, bili i Zoran Radmilović, Bata Stojković, Taško Načić, Milena Dravić, Mira Banjac, Petar Kralj, Renata Ulmanski, Seka Sablić. Igrana je na kartu više. Predstava je za to doba bila veoma provokativna zato što je razarala ideološke obrasce ondašnje Jugoslavije. Govorila je o ratnom i poratnom Beogradu i bila kritika nasilja okupatora, ali i oslobodilaca, novog društvenog sistema i predstavnika nove vlasti. Predstava nije direktno zabranjena, ali je postepeno ugašena i skinuta s repertoara nakon 69 izvođenja. Istoimeni film, koji je u isto vreme snimio Bata Čengić, bio je zabranjen i smešten u bunker.

Nedavna nova postavka teksta Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji u Ateljeu 212, u režiji Dušana Jovanovića i dramatizaciji Katarine Pejović, polazi od Ćosićeve teme destrukcije porodice u nestabilnim vremenima i upućuje na sadašnji trenutak. Govori, između ostalog, i o tome kako u rušenju starih i uspostavljanju novih sistema najviše strada porodica. Novo čitanje tog dela otkriva jedan takav period od pre pola veka, ali i ovaj tranzicioni.

Na predstavu je u Beograd iz Berlina nakratko doputovao i pisac Bora Ćosić. Dobar povod za razgovor, na dan premijere, u restoranu hotela Mažestik, tog hladnog i snežnog 27. decembra.

Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji je najslavnija vaše delo. Ono je prevedeno na mnoge jezike i još privlači pažnju. Šta je, osim predstave, aktuelno u vezi s tim delom?

Ove godine u svetu izlaze nova četiri izdanja. Ta porodica sa Zelenog venca, iz Srbije, o kojoj sam tada pisao ide prvi put u Aziju, biće objavljena u Koreji i prvi put na rumunskom jeziku. Posle 37 godina i one slavne predstave, Duško Jovanović je ponovo postavlja u Ateljeu 212. To nije samo rimejk već i znak permanentne revolucije. Tako smo, napisao sam za program, na neki način postali pravi trockisti, zbog revolucije koja traje.

Šta danas znači ta priča o sudbini porodice u smutnim vremenima?

Ne znam šta ona znači vašoj generaciji, ali vidim da njena publika raste geometrijskom progresijom. Ta knjiga je bila objavljena u privatnom izdanju. Slobodan Mašić i ja smo to uradili preko noći, pripremili smo 500 primeraka. Prvih deset je jedan naš prijatelj odneo u Klub književnika i u neke knjižare. Bilo je to 31. decembra 1969. Napravili smo to skoro od šale. Moj prijatelj Borislav Mihajlović to nije uzeo kao šalu, već je knjigu poslao na konkurs za Ninovu nagradu, i ja sam je 1970. godine i dobio.

Na koji način je sada aktuelno delo Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji?

To zavisi od konstelacije u našoj današnjoj porodici. Nisam baš siguran da znam kako izgleda raspored snaga u jednoj beogradskoj porodici 2008. godine u poređenju s 1939, pa 1943. pa 1950. pa 1968. godinom. To se sigurno mnogo promenilo. Deca i mladi ljudi su danas mnogo slobodniji. Ja sam bio anfant teribl kada sam s devet godina počeo da ispoljavam neke svoje lične ideje. Svi su me gledali čudno, kao da sam neko ludo dete. Deca su tada bila poslušna. Život u porodici je bio veoma formalizovan, s mnogo rituala. To se danas sve razmekšalo i sadašnji život je kudikamo drugojačiji. Mada na Zapadu, recimo, gde sada živim, u Nemačkoj, taj građanski duh se polako obnavlja i nekako opstaje. Porodica kakvu sam ja imao, kakvu sam doživeo i koju sam posle opisao mislim da više ne postoji.

Pedeset pet godina ste živeli u Beogradu, a onda otišli u dobrovoljni egzil. Da li se još uvek osećate kao u egzilu?

Nikada se nisam tako osećao. Otišao sam jer mi je tada bilo zagušljivo u zemlji u kojoj je vladala diktatura. Promenio sam mesto boravka kao što su to činili mnogi. Kao Turgenjev, Nabokov i njima slični. Imao sam, na sreću, kuću u Istri. A Istra, takođe na sreću, nikada nije bila Tuđmanova Hrvatska. Ona i danas ima neformalnu nezavisnost i neutralnost. Imaju partiju na vlasti koja je demokratska i izvan svih rasprava levih i desnih u Zagrebu. Bio je to jedan otok spokoja, reklo bi se. Nekim srećnim slučajem, dobio sam poziv za jednu veliku berlinsku stipendiju, tamo našao izdavače i počeo da živim u Berlinu. Nisam se nikada osećao kao izgnanik. I tamo to uvek naglašavam, jer je ljudima zanimljivo kada je neko prognan i u izgnanstvu. Pa se pomišlja na karijeru koju su napravili Solženjicin, Brodski i mnogi njima slični. Meni nije do toga bilo stalo.

Kada ste prošli put bili ovde na proslavi 50 godina Ateljea bili ste pomalo suzdržani i govorili da ste da ste, između ostalog, došli i zbog toga da vidite šta se to desilo s ljudima i mentalitetom. Pa kakve ste utiske o tome poneli?

Mentalitet je malo bolji. Klima je sada gora. Najgori je klizav trotoar. To ne sme da bude znak da imamo loše tlo pod nogama. Čovek se mora dobro oslanjati na sebe i smisliti kako da mu bude bolje.

Beograd je vaš grad koji to u poslednjih petnaestak godina i nije bio. Kakav je sada vaš odnos prema ovom gradu?

Kao prema jednom simpatičnom i prijatnom muzeju. Kao što se svakom detetu sve čini većim nego što jeste. Kada ostari, isto to se čini mnogo manjim. Lepo je kada otvorite prozor hotela i vidite Obilićev venac, na jednoj, Trg republike, na drugoj strani, i shvatite da je to sada mesto za neke dobre vibracije.

Nemam veliku nostalgiju. Kiš je jednom napisao kako živi u Četrnaestom arondismanu i ne pati od nostalgije. To je sticaj okolnosti. Nemam nikakvu nostalgiju ni prema Zagrebu, gde sam rođen i gde sam živeo prvih pet-šest godina, odakle sam takođe poneo neke važne uspomene. Sad mi je taj grad zanimljiv koliko i Grac, recimo. Ali, da baš patim što mi je tamo, u Zvonimirovoj ulici, jedna mala rodna kuća, to ne. Beograd mi je zanimljiv oko ovog hotela u kojem sam odseo, Mažestika, jer tu sam uvek živeo. U Knez Mihajlovoj, na Zelenom vencu, u Čika Ljubinoj, u Ulici kneginje Ljubice, koja se sada zove Zmaj Jovina. To mi je sada kao prijatna poseta ličnom muzeju. Imam jedno osećanje teskobe, kao i u drugim gradovima, u širem delu grada. To sad više ne poznajem. To što je sada na Novom Beogradu. A zapravo ne poznajem ni ljude. Iz moje generacije su manje-više svi pomrli. Ovi mlađi sa mnom, ovako kao i vi, imaju povremeno kontakta, ali imam jako malo onih najprisnijih ljudi. Tu ne mogu bez Radeta Konstantinovića, bez Bore Radovića, Ibrahima Hadžića, Otaševića...To je jedan veoma uzak krug za dva miliona ljudi koji su mi zapravo nepoznati. Nemam nikakav, ni pozitivan, ni negativan odnos prema toj okolini. Više je pozitivan zato što mi je zanimljiv.

Šta vama Atelje 212 znači?

Tu je izvedena moja drama Rado ide Srbin u vojnike, dramatizacije dela Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji i Bel tempo, naša verzija mjuzikla Kosa, za koji sam pisao tekst. Osim toga, mnogo vremena sam provodio u tom pozorištu, u čuvenom bifeu. To je bilo jedno divno vreme. Većina mojih prijatelja iz Ateljea više nije živa. Užasno je pomisliti da je iz cele tadašnje predstave Uloga porodice samo nekoliko njih među živima. I reditelj Muci Draškić i upravnica Mira Trailović i toliko drugih ljudi više nisu tu. Bio sam jedan od mnogih koji su pokušavali da nešto doprinesu ovom divnom teatru. Atelje je mnogo značio u vreme svog osnivanja, u vreme prvih predstava – Čekajući Godoa, Fausta u koncertnom izvođenju.

U to vreme Atelje 212 nije bilo samo moderno pozorište već i centar beogradskog intelektualnog duha. Kako to pamtite?

Atelje je bio u to doba mesto pokušaja stvaranja jednog drugačijeg, modernog duha u jednoj još uvek stegnutoj komunističkoj atmosferi. Mi volimo da verujemo kako je naš socijalizam bio mek i baršunast u odnosu na druge. Ali bilo je i tu mnogo neprilika, zabrana i svega drugog. Međutim, to što su ljudi iz Ateljea tada radili u teatarskom smislu je ono što je u to vreme, recimo, značila umetnička grupa Medijala, nekoliko pisaca koji su pokušavali da uđu u moderne svetske tokove, pa ono što je radio Bogdan Bogdanović u arhitekturi. Sve to je stvorilo nešto što danas tretiramo kao naše kulturno nasleđe.

Vaša poslednja knjiga, koja je ovde objavljena pod naslovom Put u Aljasku, od onih je koje bi mogle da znače i potragu za identitetom. U njoj pišete o putovanju na mesta svoje prošlosti, kroz nekadašnju domovinu. Kako sada doživljavate taj prostor?

Put za Aljasku nije pravi putopis. To je jedno putovanje kroz prošlost. Putopis je kada čovek putuje u Afriku ili baš na Aljasku pa o tome piše. Tu, u tom smislu, ima neke male ironije. U toj knjizi opisao sam put kroz prošlost svih naših zemalja. Ja sam sa svojom ženom posle rata iz Berlina krenuo na put i pokušao sam da nađem ono što je tu ostalo od naših života. To nisu samo kuće u kojima smo živeli i kroz koje smo prolazili već nekakav duh koji još uvek postoji, bez obzira na sve loše uslove u kojima se danas ovde živi.

Da li vam je zaista ova sredina, kako piše u naslovu te knjige, tako daleka kao Aljaska?

Ne nije mi daleka kao Aljaska. To je stvarno jedna šala u tom naslovu. To je jedino tako zbog vremenske distance. Kada se čovek vraća 50 godina unazad, onda je to stvarno kao da ide na Antarktik ili na Aljasku. Ali svaki put kad dođem u bilo koju od tih sredina, nemam dovoljno vremena da vidim sve prijatelje koje želim da vidim. Ja sam, prema tome, veoma vezan za ovu sredinu i za mnoge ljude ovde.

A kakav je vaš lični stav prema trenutnom stanju u našoj kulturi?

Poslednjh sedam-osam godina bio sam potpuno izvan ove kulture. Dakle, niko me nije ni pominjao. Prosto sam bio mrtav za ovu sredinu, kao da me stvarno nema. To sam podnosio staloženo i stoički, bez obzira na to što nije prijatno da čoveka nema tamo gde je počeo nešto da radi. Ovde sam ipak dosta toga ostavio za sobom. U poslednje vreme se događaju neke promene. Neću da kažem da je to zaokret u kulturi, ali te moje knjige koje su ovde počeli da objavljuju, ova premijera, pozivi da dođem. To možda nešto znači. Time, naravno, ne može da se amnestira dugogodišnja kulturna politika koja je ovde vladala.

Živite u Berlinu. Kakav je vaš stav prema tamošnjoj situaciji u kulturi?

Što se mene lično tiče, tamo sam potpuno integrisan. U tom smislu što imam mnogo prijatelja među tamošnjim umetnicima. Ne pišem na nemačkom jeziku jer imam odlične prevodioce, ali veoma mnogo nastupam u javnosti. Objavljuju mi knjige. Mnogo pišem i za tamošnje novine, što je takođe veoma važno. Jer, knjige kao što su moje nisu nikad bestseleri. One idu jedna za drugom i ima ih dosta. Uloga porodice je i tamo izuzetak. Četvrto izdanje je objavljeno u velikom tiražu od 40.000 primeraka, i evo, i peto je u pripremi. Ostala izdanja mojih knjiga su uglavnom skromna. Ali kada čovek piše u velikim listovima koji imaju milionske tiraže, to mnogo znači. Javnost vas po tome zna. Tamo veoma mnogo nastupam, što ovde pre nisam radio. Bio sam prava kućna muva, gotovo autističan. Nisam davao intervjue, nigde me nije bilo. Mislim da je to neophodno i to sada činim svuda.

Čini mi se da umetnici u Nemačkoj, za razliku od naših umetnika, imaju veoma kritičan stav prema stvarnosti koju žive?

Tamo vlada jedna totalna demokratija. Svako o svakome može reći šta misli, naravno na jedan pristojan način. I velika figura u njihovoj kulturi može biti veoma oštro kritikovana. Primer je Ginter Gras, koji je zbog nepoznatih kompromitujućih detalja iz prošlosti kritikovan bez ikakvog popusta. Ako je neko bio u SS jedinicama, onda je to za kritiku. Sada se tamo govori i o Habermasu, najvećem živom nemačkom filozofu, da je bio u Hitler jungendu. Znate, to se događa. Sve to spada u nečiju biografiju. Ali, ne može se zbog toga negirati, recimo, knjiga kakav je Grasov Limeni doboš. Kao što danas ljude sve manje zanima kako se ponašao Knut Hamsun jer su ostale njegove knjige koje su među najbolje napisanim knjigama u 20. veku.

Poznata je vaša sklonost ka drugačijoj, novoj umetnosti. I sami ste pisali nadrealistička dela. Kako gledate na trenutna umetnička stremljenja u Evropi?

Mislim da se avangarda, taj dadaizam s početka prošlog veka, polako obnavlja. Dolazi do mnogo zanimljivih situacija koje su dobile jedan moderan oblik u tehnološkom smislu. To je ono što se dešava u video umetnosti, u performansima i u konceptualnoj umetnosti. To je nešto što se ipak nadovezuje na Georga Grosa, na Tristana Caru, na Andrea Bretona. Tako i ja pokušavam da u Nemačkoj prvi put promovišem neke naše veoma važne kulturne koncepte, kao što je nadrealizam Beogradskog kruga dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Baš sam nedavno u jednom tamošnjem uglednom časopisu objavio veliki tekst o Marku Ristiću i i o Beogradskom krugu, pa sam u jednom ciriškom časopisu objavio tekst o našoj posleratnoj avangardi, o grupi Medijala, o Ateljeu 212. Ima u svetu umetnosti i konvencionalnih stvari, kao i uvek što ih je bilo. U Hrvatskoj sam nedavno bio i primetio da ima mnogo mladih autora i da svi manje-više pišu realistično i konvencionalno, onako protiv čega smo se ovde borili pre 50 godina. Ali, zato tamo odem kod jednog divnog starog slikara koji se zove Vaništa i čiji moto sam stavio u knjigu Put u Aljasku. On je i dalje, isto kao i pre 50 godina, uzburkan, kao u doba kada je u grupi Eksat činio pravu avangardu, zajedno s Piceljom i drugima. To su stvari koje nekako idu paralelno. Ali, mislim da moderna strujanja idu periodično, kao talasi. Padnu, pa se ponovo podignu. Ima i ovde trenutno nekoliko jako važnih autora prave avangarde, naročito iz te konceptualne sfere, bodi arta itd. Marina Abramović koja je odavde potekla, iz Makedonske ulice, gde je živela, Braco Dimitrijević, i takvi ljudi. Pa nekoliko kompozitora kao slovenački kompozitor Vinko Globokar, koji je trenutno veoma veliko ime u Nemačkoj. Kreće se i umetnost napred.

Konzul u Beogradu je naslov knjige koju ste pisali kada smo se poslednji put sreli. Da li ste napisali tu knjigu i o čemu je reč?

Napisao sam je. Ona je već kod mog izdavača. Problemi koji nas trenutno nadilaze su finansijski. Knjiga je trebalo da izađe za Sajam, ali nije. Očekujemo da će se pojaviti tokom godine koja sledi. Ona je u suštini o celom mom životu, jer ja sam ovde došao s pet godina i otišao sa šezdeset. Sve bitno desilo mi se tada u Beogradu. Ovo sada je sve samo dodatak i prosto mi je čudno da sam još uvek na nogama. Knjigu sam naslovio Konzul u Beogradu. Kao da sam dobio jedan agreman od svog vlastitog života da tu budem samog sebe konzul. To se prekinulo onda kada sam samom sebi dao ostavku i početkom devedesetih otišao iz Beograda.

Po načinu na kojim pišete, stilu i odnosu prema onome o čemu pišete svrstavaju vas među predstavnike srednjoevropske književnosti koja nije patetična. Da li u knjizi o životu u Beogradu ima sentimentalnih momenata?

Nako će pronaći i nešto sentimentalno. To se uglavnom odnosi na one kojih više nema. Moje prijatelje i savremenike. To je jedna sasvim otvorena memoarska knjiga koja ne preskače ništa i u kojoj se trudim da ne povredim nikoga, ali i da ništa ne prikrijem. Mislim da je to dragoceno svedočanstvo o jednom Beogradu kojeg više nema.

Kakva je vaša pozicija kao pisca u Berlinu?

O tome, recimo, svedoči nagrada koju sam nedavno dobio. Dodeljuje je fondacija Gintera Grasa, a namenjena je evropskim piscima. Moja pozicija tamo je mnogo bolja nego u Srbiji. Ja ovde, osim u ovako malim krugovima, zapravo i ne postojim. Zbog toga ne žalim. I toliko koliko ovde ima ljudi koji hoće da pročitaju to što pišem meni je dovoljno.

Kažu da je lako kritikovati i da je mnogo teže biti konstruktivan. Kako razmišljate konstruktivno o ovome što trenutno ovde živimo?

Rešenja se mogu tražiti na raznim nivoima. Ja sam, naravno, ne mogu nuditi politička rešenja i takve recepte. Ovde stvari, nažalost, idu loše zahvaljujući ljudima koji tu žive i ja u to ne mogu da se mešam. Ako neko želi promene, on to mora i da pokaže, ako ne, onda mu je dobro i tako kako je. Tu je i ekonomska strana koja je takođe u vezi s politikom. I to bi moglo da se raščisti kada bi poštenje i čestitost postali cenjeni principi. U tranzicijskim zemljama ima strašno mnogo lopova. Bolje bi se živelo kada bi se s njima raščistilo. A što se tiče kulture, to je pitanje individualne kreacije. Čovek svakodnevno mora da radi na sebi. Sećam se, pre pedesetak godina, ovde su bila najvažnija dva pesnika – Mija Pavlović i Vasko Popa. Vasko je bio u melanholičnoj i depresivnoj fazi i tek kad se od toga raskravio počeo je da piše. A Mija Pavlović je pisao sve vreme jednu epohalno novu poeziju, koju je posle objavio u 87 pesama. Dakle, to je pitanje individualne koncentracije i verovanja u to da će pisanje imati nekakvog smisla, bez obzira na to što u momentu možda nema prođu i publiku. To je nauk koji bih dao mladim ljudima: treba samo raditi.

Često se pitamo da li i koliko kultura može da utiče na društvo i na to da se u društvu nešto promeni?

Direktno, nažalost, vrlo malo. Ali indirektno i individualno, veoma mnogo.

Otkad ste početkom devedesetih otišli u, kako ste sami rekli, dobrovoljan egzil, retko dolazite ovde. Bili ste veoma kritični prema onome što se ovde dešavalo u doba Miloševića. Kako gledate na ovo ovde danas?

Sada bih mogao da budem još kritičniji. Sinoć sam do kasno gledao skupštinu i raspravu o Rezoluciji o Kosovu. Bio sam očajan zbog navale desnice koja je na taj način skoro nepostojeća u Evropi. To je najdesnija skupština za koju ja u Evropi znam. Sve to što su govorili izaziva jedan zazor. Moram reći nešto sasvim otvoreno – bio bi veoma nesrećan kada bih morao da živim u jednoj takvoj zemlji. Ali samo, s obzirom na vlast i političke konstelacije, ne zbog ljudi ili same zemlje. Nema tu mnogo pozitivnih signala. Ni u vezi sa stavovima o Kosovu, ni s ostalim u odnosu na Evropu. To su veoma kruti stavovi i s njima se malo šta može ispraviti. Mislim da će čitav jedan period za sledeću generaciju ili dve ovde biti veoma nezgodan. Bilo bi dobro da ne dođe do nekih novih zaoštravanja u odnosima sa svetom. Čak i ako ne dođe do toga, biće potreban jedan dug period u odnosu prema nacionalizmu, jednoj potpuno anahronoj stvari u evropskoj zajednici gde ja ne vadim pasoš od Berlina do Slovenije. Tamo nema tako ekstremnog nacionalizma. Ima 2.000 skinsa na toliko miliona Nemaca. A ovde su skinsi, bogami, i u parlamentu. Ono što sam juče slušao me navodi na takav zaključak. Opet, naravno, to je jedna sasvim anahrona i jedna sasvim disparatna situacija. Pa to novo pozivanje na Rusiju. Rusija koja je uz svu transformaciju ostala jedna boljševička zemlja, za koju se sada kod nas zalažu ovi koji su ovde pročetnički orijentisani. Tako se jedna kolaborantska partija, kako ja vidim radikale, vezuje za Rusiju koja je, po meni, još uvek prokomunistička. To je suludo.

Moj lični stav je, dakle, veoma negativan. Ali ne zato što imam nešto protiv ove zemlje i grada u kojem sam živeo punih 55 godina, niti protiv ljudi koji tu žive. Ja imam protiv njihovog mirenja s jednom negativnom solucijom u koju su upali. Uvek delimično, bez obzira na lošu vlast, deo krivice snose i oni koji to trpe. Ima mnogo divnih ljudi koji sede po kućama u jednom autizmu i depresiji, umesto da nešto preduzmu. Ne smatram se nikakvim junakom, ali imam potrebu da govorim šta mislim i da kritički, onoliko koliko mislim da je to potrebno, iznosim svoje stavove u javnosti. One o zločinima ili o neprekidnom nipodaštavanju svega što nismo mi. Tada čovek jednostavno mora da reaguje. Zato sam ovde povremeno veoma loše procenjivan. Važim za crnu ovcu. Ali mislim da je više crnih ovaca kada je manje onih drugih. Prosto nije dobro živeti u narodu koji čine samo iste ovce.

Biografija

Bora Ćosić je rođen u Zagrebu 1932. godine. Apsolvirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Spisateljsku karijeru počinje 1962. godine knjigama eseja Vidljiv i nevidljiv čovek i Sodoma i Gomora 1963. Godine 1969. napisao je svoje najslavnije delo, roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, za koji je 1970. dobio Ninovu nagradu.

U jednom periodu pisao je nadrealistička dela. Prevodio je Majakovskog i Hlebnjikova, pisao nadahnuto o modernoj jugoslovenskoj umetnosti. Napisao je i dramu Rado ide Srbin u vojnike, koja je 1969. godine bila na repertoaru Ateljea 212. Preveo je adaptirao mjuzikl Kosa, koji je u režiji Mire Trailović u Beogradu izveden 1969, samo godinu dana nakon Brodvejske premijere.

Bora Ćosić je sledbenik srednjoevropske prozne tradicije intelektualizovanog esejizma. Jedan je od poslednjih intelektualaca koji se identifikovao s jugoslovenskom tvorevinom, a posle njenog raspada, za njega je usledilo mučno preispitivanje. Srednjoevropsku i jugoslovensku književnu notu Ćosić je zanimljivo udružio u nekonvencionalnim romanima o Krleži: Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže 1983. i Doktor Krleža 1988. U njima se, kvazibiografskim pristupom, poigrava s identitetom i virtuelnim stvarnostima na besprekornom hrvatskom književnom jeziku, imitirajući Krležin stil, a pišući o svom vremenu. Ćosić je vrstan kritičar izopačenih društvenih pojava.

Godine 1991. odlazi iz Beograda u dobrovoljni egzil. Boravi u Rovinju i Berlinu, objavljuje u Hrvatskoj. Taj period njegovog stvaralaštva obeležen je uglavnom esejističkim delima, među kojima je i Dnevnik apatrida 1993. godine, u kome iznosi stavove o savremenoj političkoj zbilji, i Carinske deklaracije iz 2000, u kojima promišlja propast jugoslovenskog eksperimenta. Prošle godine je beogradska Prosveta objavila njegovu knjigu Put u Aljasku u kojoj Ćosić beleži svoja zapažanja s putovanja po posleratnim zemljama nastalim iz svoje nekadašnje domovine.

Napisao je oko 50 knjiga.

Živi u Berlinu. Njegova žena Lidija je novinarka i publicistkinja.

poziv na pretplatu na nedeljnik - www.evropanedeljnik.co.yu