(Naša radnja) Predrag Đurović: Napredovanje od žitnice do tržnice!

(Predrag Đurović)

AD „Žitopromet“ Senta osnovano je još daleke 1884. godine. Tada je zavedeno u registar firmi onovremenog „Subotičkog kraljevskog sudbenog stola“. Od 2003. godine, posle uspešne prodaje od strane Akcijskog fonda, i zvanično je registrovano u Srbiji kao veliko preduzeće. Kompaniju koja iz pitome vojvođanske ravnice, predodređene za proizvodnju žitarica, danas dopire u krug vodećih žitomlinskih kuća u Srbiji, čitaocima "Naše radnje" u prvom izdanju 2008. godine predstavlja Predrag Đurović, predsednik Upravnog odbora "Žitoprometa".

Gospodine Đuroviću, kakav je današnji status kompanije, kroz tržišnu poziciju i vlasničku strukturu?

P. Đurović: Kompanija "Žitopromet-Mlin Senta" je jedna od vodećih žitomlinskih kuća, ne samo u regionu Potisja i na teritoriji Vojvodine, već i čitave Srbije, kako na osnovu silosnih kapaciteta već instaliranih u okviru "Žitoprometa" (svega par silosa u zemlji ima veće kapacitete), tako i na osnovu iskorišćenosti raspoloživih kapaciteta kroz nivo prerade i tržišno učešće – što tek daje potpunu sliku o nekoj kompaniji. Za poslednjih nepunih šest godina izbili smo u sam vrh mlinsko-testeničarske industrije Srbije, a to se ogleda u količinama preuzete pšenice u žetvi, gde smo ove godine bili ubedljivo prvi, ni jedna kuća nije ostvarila ni približne rezultate našem učinku od 48 hiljada tona preuzete pšenice, kao i na bazi prerade žitarica i proizvodnje testenina, hleba i peciva. O svemu postoje javno raspoloživi podaci. "Žitopromet" je stoprocentno privatizovan, fondovi i država nemaju više ni jedan odsto učešća. Objedinjavanjem paketa akcija, privatizacija je obavljena oktobra 2003. godine. U ovom trenutku "Žitopromet", kao mlinsko-testeničarska-pekarska kuća zapošljava 228 radnika.

Koliki su kapaciteti silosa, kakva je popunjenost?

P. Đurović: Silosni kapaciteti, neophodni za prijem i smeštaj sirovine, su na nivou od 42 hiljade tona. Imamo i podno skladište, kapaciteta 1.500 tona, ali smo prinuđeni da u sezoni koristimo uslužno i silosne kapacitete naših partnera ili drugih firmi u okolini kako bismo smestili svu količinu pšenice koju već godinama kontuinirano obezbeđujemo sa teritorije Sente i šire okoline. I ove godine uspeli smo da sopstvene kapacitete popunimo do vrha, a napunili smo i uslužne silose.

Kakvi su ovogodišnji prinosi i kakva je to osnova za poslovnu 2008?

P. Đurović: U ovako teškoj godini, zbog slabih prinosa i velike tražnje tokom žetve, primili smo i otkupili oko 48 hiljada tona, a to je blizu realizacije našeg dugogodišnjeg plana koji predviđa do 50 hiljada tona. Ova količina garantuje nesmetan rad tokom godine, jer je naša godišnja prerada oko 45 hiljada tona. Više od toga su prelazne zalihe ili pšenica za trgovinu, mada nam to nije osnovna delatnost, niti intencija u poslu. Ovim količinama imamo garantovanu preradu pšenice u mlinu, proizvodnju testenine u fabrici "Sentela" i proizvodnju hleba i peciva. Uz to, ni jedan naš stalni partner ili kupac ne oseća poteškoće koje su evidentne na tržištu, kao što je nedostatak pšenice, redukcija u snabdevanju, promena rokova plaćanja i slično. Jedino što će se promeniti u odnosu na ranije godine je formiranje cene na bazi berzanskih kretanja, dakle ponude i potražnje pšenice.

U okviru "Žitoprometa" posluje "Sentela", nekada „Bačvanka", osnovana 1957. kao prva fabrika testenina u Srbiji. Uz italijansku opremu, koje su njene odlike?

P. Đurović: Prva srpska fabrika testenina instalirana je, zaista, u Senti, i to jeste fabrika sa prestižnom italijanskom tehnologijom. Kompletno je obnovljena opremom 1978. godine, a i danas preduzimamo korake u tom pravcu. Postavićemo sve tri moderne linije za proizvodnju testenine, a u našem asortimanu ima 24 vrste testenina. Kapaciteti proizvodnje su oko 4.400 tona testenina godišnje. Taj prioizvodni program u potpunosti prodamo na domaćem tržištu kroz trgovačke lance u našoj zemlji, što domaće, što strane, kao i na inostranom tržištu.

Koji su ostali delovi Vašeg poslovnog sistema, kakvih su kapaciteta i rezultata u 2007?

P. Đurović: Počev od obezbeđivanja sirovina i popunjavanja silosnih kapaciteta, preko prerade u mlinu, pa sve do finalne proizvodnje u fabrici testenine i pekari, imamo potpuno zaokružen tehnološki prosec. Pored fabrike testenine, nalazi se Mlin kapaciteta 250 tona dnevne meljave, tu je i Pekara koja radi na nivou 12 hiljada jedinica hleba i oko dve hiljade peciva dnevno, što znači da na godišnjem nivou imamo oko 2.400 tona hleba i peciva. Pekara je regionalnog značaja, snabdeva hlebom i pecivom kupce i potrošače u Senti i susednim opštinama: Čoka, Novi Kneževac, Kanjiža, Bačka Topola.

Imate sopstvenu dobro opremljenu laboratoriju; kojom politikom kvaliteta vodite kompaniju?

P. Đurović: Laboratorija služi za ispitivanje kvaliteta sirovine u našem silosu, a kvalitet naših proizvoda kontinuirano ispitujemo u dve smene. Pored toga, koristimo iskustva i usluge Tehnološkog fakulteta, tj. Instituta za brašno. U žetvi sarađujemo i sa ovlašćenim kućama, kao što su "Jugoinspekt" ili Poljoprivredna stanica. Politika kvaliteta kompanije ostvaruje se na osnovu sertifikata koji smo stekli avgusta ove godine, a reč je o standardima HACCP i ISO 9001:2000. Time smo uspešno odradili posao koji je trajao više od šest meseci. Interesantno za čitaoce "Naše radnje", tj. profesionalne kupce pa i potrošače, može da bude da smo u okviru sistema kvaliteta i visokog standarda obuhvatili sve poslovne celine, nije izdvojen ni jedan segment, zaokružili smo čitav ciklus i sada su pred nama zahtevi koji podrazumevaju strogu kontrolu, stalno unapređenje i usavršavanje. Otuda smo odmah nakon sertifikovanja preduzeli mere za dalje poboljšanje poslovnog sistema, naročito proizvodnje ovako značajnih proizvoda, a visokim nivoom bezbednosti hrane sa našim oznakama imamo sve preduslove za dalje napredovanje od žitnice do globalne tržnice, da se nametnemo širem tržištu od domicijalnog.

Najvišim standardima stičete "vetar u leđa" za ekspanziju u 2008?

P. Đurović: Možda je odviše zvučno reći – ekspanzija, ali mi zbilja imamo kontinuitet održavan godinama kroz redovnu proizvodnju, stalnu prodaju i menjanje naše tržišne pozicije na bolje. Vodilja kompanije je da ne donosimo nikakve stresne odluke i planove već da pokušamo da pratimo uhodan ritam rada u zadatim okolnostima na tržištu. Naši planovi poslednjih godina su standardni, minimum za narednu godinu je ukupan učinak ove poslovne godine, to je granica ispod koje se ne ide. S obzirom na trenutnu iskorišćenost naših kapaciteta, smatram da će svaki pomak biti značajan jer naša ukupna prerada od 44-45 hiljada tona žitarica je impozantan podatak za jednu kuću u ovu granu industrije, ako se ima u vidu da je ukupna registrovana prerada žitarica u Srbiji oko 800 hiljada tona.

Kakva je tržišna pozicija "Žitoprometa" u Srbiji, sveukupno i po brendovima?

P. Đurović: U tržišnom pozicioniranju beležimo pomake, ne iz godine u godinu, već iz meseca u mesec. Naši proizvodi, pre svega brašno i testenine, kao osnovne životne namirnice, zastupljeni su u svim trgovačkim lancima. U prodaji beležimo stalno povećanje, a tu učestvuju trgovačka pakovanja od 1 i 5 kilograma brašna, odnosno 350 i 500 grama testenina. Dostignut nivo je izrazito visok, ali nam to daje prostora za još veće učinke. Na mesečnom nivou ukupna realizacija proizvoda koji su namenjeni trgovinama je oko 550 tona brašna u Srbiji, a sa izvozom u regionu to je oko 700 tona pomenutih pakovanja. To je objektivno velika količina koja preko trgovačkih lanaca dopire do krajnjih potrošača. Što se testenina tiče, na domaćem tržištu nalazimo se na nivou od oko 180 tona mesečno, ponekad dospemo i do 200 tona, a sa oko 130 tona izvoza dolazimo do količina koje su osnov za pozitivnu ocenu. Sav naš rad i nivo kvaliteta proizilazi iz korektnih odnosa sa partnerima. Iako radimo u branši koja nije visokoakumulativna i profitabilna, ona traži kontinuitet u radu ali ne odbacuje profit, kao u nekim drugima segmentima. Mi imamo objektivno jeftin proizvod jer je kilogram brašna u izvozu bio 19 centi ili 16 dinara, ali ipak uspevamo da ostvarimo devizni izvozni priliv od oko 4,5 miliona evra, što smatramo uspehom za okolnosti u kojima je naša kompanija ali i čitava društvena zajednica. Zarađena sredstva ne usmeravamo na uvoz nekih komponenti već su na računima naših poslovnih banaka, konvertujemo ih, plaćamo svoje obaveze i to je bitan faktor sigurnosti u poslovanju. Sigurni smo da bi ovu industrijsku granu u Srbiji trebalo jačati jer imamo sve uslove da uspešno pariramo svojim kvalitetom, naročito regionalno, na tradicionalnim tržištima u bivšim republikama.

Među zastupljenijim ste izvoznicima iz ovog dela Srbije. Kakvog ste izvoznog dometa?

P. Đurović: Uspevamo da ostvarimo devizni prihod od izvoza oko 1.500 tona testenina, čime smo zadovoljni jer istovremeno beležimo trend rasta iz godine u godinu. Naši artikli su traženi – to je reakcija stranih tržišta, a mi poštovanjem konstantnog kvaliteta utvrđujemo sve stabilnije pozicije. Imamo plasman u zemljama iz okruženja, naše robne marke "sentela" ima u BiH, Makedoniji i Crnoj Gori. Namera nam je da određene slobodne kapacitete u proizvodnji iskoristimo za pojavljivanje i na nekim drugim tržištima. Tržišna borba je i te kako prisutna na teritorijama koje su nekada bile naša ekskluzivnost, kao što su Bliski istok i arapske zemlje, no tamo nas čeka žestoka konkurencija sa naprednom tehnologijom nekih tradicionalnih proizvođača, na primer Italijana, Grka ili Španaca. Imali smo nekoliko pokušaja koje smo uspešno realizovali, ali su nas razne okolnosti ometale da se i nastave. Bilo je uspešnog izvoza, pre svega, u Libiju. Imamo nagoveštaj nekih skorijih aranžmana sa zemljama Bliskog istoka koji su već ispoljili zainteresovanost za naš program. Veliki su troškovi u pitanju za realizaciju pa ne mogu da govorim o tačnim rokovima u sledećoj godini. Akcenat nam je na neposrednom okruženju koje je naviknuto na naš asortiman.

Gospodine Đuroviću, tržišno ste zastupljeni i kroz vlasništvo pojedinih preduzeća u Srbiji?

P. Đurović: Naša kompanija je jedan od suvlasnika TP "Senta promet" iz Sente. Takođe, ne tako davno, na aukciji Beogradske berze kupili smo i 71 odsto kapitala akcionarskog društva "Graničar" iz Đale, koji u svom posedu ima 240 hektara društvene zemlje pod zalivnim sistemom. Tu su naše granice omeđane, svesno se određujemo lokalnim okvirima oko opštine Senta jer ne želimo da se protežemo u sfere i na teritorije gde ne možemo da imamo potpunu kontrolu nad poslovnim sistemom za koji odgovaramo. Tako jačamo koncentraciju kapitala, kapaciteta, ljudskih resursa, a to u mnogome olakšava rešavanje problema kada ih ima.

Ocenite trgovinu u Srbiji 2007, kao i poslovanje sa TP Kvin, sa nagoveštajem aktivnosti za 2008?

P. Đurović: Situacija u trgovini Srbije se poslednjih godina značajno promenila i menjaće se iz dana u dan. Učešće domaće trgovine, firmi sa ovih prostora, inovirano je dolaskom inostranih lanaca, što donosi oštru konkurenciju i doslovce borbu za svakog potrošača. U to se svakodnevno uveravamo, kao proizvođač i partner domaćih i stranih trgovinskih kuća. Domaća trgovina ima ogromnu transformaciju koja donosi osavremenjavanje postojećih sistema i smatram da je značajan deo srpskih trgovaca uspešno predupredio neke negativne efekte koje je donelo otvaranje tržišta i dolazak jakih konkurenata iz sveta. Mislim da su se najbitniji trgovci na vreme pripremili i da su oformili svoj stabilan krug lojalnih profesionalnih kupaca i potrošača koje gaje racionalnim poslovanje, pristupačnim cenama, te mi se čini da je taj "udar stranaca" vešto amortizovan. Mi na tržištu valorizujemo sve partnere podjednako, no sasvim je normalno da neka dugogodišnja korektna saradnja bitno određuje našu poslovnu politiku. Tako, između ostalog, saradnja sa TP "Kvin" iz Kragujevca iz godine u godinu donosi sve bolje rezultate, u fizičkom obimu prometa koji zajedno ostvarujemo. Do pre nekoliko godina saradnja se nije aktivno odvijala, a onda smo za svega par godina napravili fantastičan pomak. Zahvaljujući, pre svega, našim partnerima iz Kragujevca, naši brendovi i robne marke su prisutne na teritoriji Kragujevca i u regionu centralne Srbije, dostupni smo potrošačima, što ranije nije bio slučaj. Posebno nam je bitno što uočavamo da se i "Kvin" izborio za svoju sigurnu poziciju u branši kojoj pripada, pa otuda i mi imamo stabilan prolaz do krajnjih potrošača. Zadovoljstvo dosadašnjom saradnjom stvara nam elan za buduće dane u poslovanju sa izdavačem ovog časopisa, uz napomenu da će stalnost u postojećoj saradnji učiniti u 2008. godini da TP "Kvin" bude na listi naših prioritetnih kupaca, u svim slučajevima koji slede, naročito ako se budu dešavala previranja na tržištu pšenice i brašna, čega ima u Srbiji. Sigurni smo da će garantovano snabdevanje sa naše strane imati zauzvrat adekvatan status "Žitoprometa" u ovoj kragujevačkoj trgovinskoj kući.

Javno ste analizirali poteze trgovačkih i izvozničkih lobija tokom žetvenih previranja. Kakva je današnja situacija na tržištu brašna u Srbiji?

P. Đurović: Činjenica je da je ovogodišnja žetva u Srbiji sa manjim od očekivanog roda, u nekim predelima i do 30 odsto, zbog suše koja je bila u određenom periodu vegetacije pšenice. Međutim, to nije bio jedini razlog da u žetvi dođe do neviđenog pritiska. Pšenica je interesantna roba, i to ne samo sa aspekta mlinara, kojima je neophodno potrebna da bi oni mogli da rade cele godine. Jedan krug ljudi i kompanija se opredelio za trgovinu pšenicom, dakle za berzanski pristup gde se pšenica kupuje i prodaje. Isforsiranu tražnju je prouzrokovalo i stanje u okruženju gde je takođe podbacio rod pšenice. Oni koji su imali pravovremenu procenu i kojima pšenica nije potrebna za proizvodnju već trgovinu iskoristili su situaciju i značajne količine pšenice tokom i posle žetve su otkupili i izvezli. Tako je pojačana tražnja i od mlinara što je dovelo do toga da smo za vrlo kratko vreme imali rast cene pšenice od početnih 10 dinara, preko12-13, do današnjih 19 dinara na berzi. Naravno, trgovcima svi pozitivni zakonski propisi dozvoljavaju da rade ovako, ali je izostala uloga Vlade i resornog ministarstva, iako su udruženja mlinskih kuća pravovremeno sugerisala da se ovo može desiti, te da se treba najpre obezbediti prehrambena stabilnost zemlje. Izgleda da u datom momentu sluha nije bilo za to ili nije bilo pravog sagledavanja prilika. Kako god bilo, pre i tokom žetve imali smo uveravanja nadležnih da će biti dovoljno pšenice, čak i par stotina hiljada tona za izvoz, a mesec dana posle žetve uvedena je zabrana izvoza pšenice jer je nije bilo! To važi i danas, istina ne tako restriktivno već sa mogućnošću dobijanja izvoznih dozvola. Očigledno da su podaci iz raznih udruženja, komora i neobaveštenih ljudi ili onih sa pogrešnim procenama bili takvi da su dodatno zakomplikovali stanje na terenu.

Proizvoljnost države se godinama ponavlja; je li to odraz neznanja ili namera i interesa?

P. Đurović: Ne verujem da postoji interes, ali postoje teze nekih državnih službenika da sav ključ problema leži u „zlim mlinarima“; oni oštećuju seljake na vagama, podvaljuju pri ocenjivanju kvaliteta, iako to rade kontrolne kuće, bahato formiraju cene brašna, hleba itd. Ti činovnici, koji koštaju državu i treba da brinu ne samo o mlinarima već o čitavoj populaciji, za sada nemaju nameru da prihvate naša udruženja kao partnerske kuće u dijalogu koji bi bio u interesu svih. Mi koji se svakodnevno aktivno bavimo ovim poslom videli smo da neće biti dovoljno pšenice pa je naš predlog bio da država premira svaki kilogram pšenice koji uđe u silose sa dva dinara po kilogramu, a da mlinovi plaćaju aktuelnu cenu koja bude na tržištu. Sa ta dva dinara silosi bi bili puni, tačno bi se znao bilans koliko je pšenice ušlo u silose širom Srbije, a nakon toga država bi raspolagala egzaktnim podacima šta zaista imamo od roda a šta ne. Ta pšenica koja uđe u silose ne znači i da je po automatizmu prodata, ona može i da ostane na čuvanje kod proizvođača, kao što mi radimo. Ostvarilo bi se pravo na državnu premiju od dva dinara, a 10-11 berzanskih dinara bila bi cena za prodaju kada odgovara proizvođaču. Ne bi se desilo kao poslednjih meseci da ljudi odnose pšenicu i drže na tavanima, u podrumima, neuslovnim skladištima čekajući neku „očekivanu“ cenu. Sa ovim predlogom nismo naišli na razumevanje i desilo se što se desilo. Sve to „Žitopromet-Sentu“ ne dotiče ni najmanje, mi smo svoje količine i potrebe obezbedili, ali generalno mislimo da će se trend iz prošle žetve nastaviti, dakle da će se nastaviti i rast cena. Uz to je napravljena medijska fama oko rasta cene brašna i hleba. U prodaji na veliko cena brašna je 27-28 dinara po kilogramu, ta cena optereti i prevoz, i PDV, i sve ostalo, pa je vekna hleba u Srbiji 30-35 dinara, negde i jeftinija. To jeste osetljivo pitanje za svakog stanovnika, ali treba napraviti paritet sa proizvodima na koje ne obraćamo pažnju, bila to voda ili žvakaća guma. Setimo se da je nekada bilo jeftinije da se hleb koristi kao stočna hrana. Navikli smo da brašno i hleb budu socijalna kategorija pa nam je bolno saznanje da će cene osnovnih životnih namirnica lagano dostići nivo iz okruženja, ali na taj način ćemo racionalisati potrebe i doći ćemo do kupovine u skladu sa realnim potrebama.

Kao berzanski proizvod, pšenica važi za najtraženiji trgovački artikal. Istovremeno, više od decenije nema ekonomsku opravdanost, niti pravi karakter "robe", poput kukuruza. Ima li je i kolika je danas „siva zona“ u prodaji brašna?

P. Đurović: "Siva zona" u prodaji brašna, pa i u proizvodnji pekarskih proizvoda i hleba, izuzetno je prisutna u Srbiji. Veliki je procenat učešća takvih artikala na tržištu. Podsetiću da su uloženim naporom naših udruženja "Žitovojvodina" i "Žitozajednica", upornim insistiranjem, kao i razumevanjem resornog ministarstva, prošle godine uvedene obavezne markice na svim vrstama ambalaže i pakovanja brašna. Bio je to pokušaj da se suze okviri gde su kroz "sivu zonu" delovale mlinske kuće koje su kupovale pšenicu bez evidencije i plaćanja poreza, potom isto tako prodavale brašno, pritom nisu imala prijavljenu radnu snagu, ni sanitarne preglede, niti garanciju kvaliteta itd. Suzbijanje nije i iskorenjivanje, još uvek nije prihvatljivo stanje. Državu šteti i "sivo" poslovanje u pekarskoj industriji. U širem kontekstu posmatrano, ako "Žitopromet" ima 228 uredno prijavljenih radnika koji ispunjavaju sve zahteve proizvodnje, a susrećemo se sa kućama koje sve to nemaju, onda je to objektivan problem i mi očekujemo intervenciju države prema kojoj se ponašamo lojanom ispunjavanjem svih zakonskih obaveza. Istovremeno, i šira društvena zajednica ima otvoren i ni malo beznačajan problem, jer građanima su nezaštićeni kao potrošači, nudi im se nekvalitetan, nedeklarisan proizvod, a država ostaje uskraćena poreza, pritom gubeći korak u primicanju visokorazvijenim zemlja Evrope, ili toliko često pominjanoj Evropskoj Uniji.

Koji je idealan odnos u trouglu država-proizvođači-mlinari? Kako vidite ulogu države, a koja su iskustva razvijenih u svetu, ima li i tamo "socijalnog hleba" i "divlje dorade"?

P. Đurović: Razvijeni svet je uspeo to da iskoreni ili bar da svede na pristojan nivo koji ne može značajnije da remeti ni državu, ni prerađivače, niti potrošače. Vrlo je jednostavan taj željeni odnos. Prvo pitanje je status pšenice u državi. Pšenica je bitan proizvod u onoj meri koliko je neophodno da je, kao društvo u celini, imamo za prehranu; ne mora da bude ekstremno visoka proizvodnja, ali onog momenta kada je uopšte nemamo ona postaje jako skupa tržišna kategorija pa je nužan uvoz, "peglanje" dubioza u bilansima zemlje itd. Ne može da se proceni u kilogram, ali je potrebno da država raspolaže dovoljnom rezervom da uvek može da interveniše na tržištu. Što se tiče proizvođača, oni se, naravno, opredeljuju za ono što je za njih unosnije, a sigurno će u narednim godinama pšenica dostići nivo cena nekih drugih ratarskih kultura. I kada je o mlinarima reč, tu se podrazumevaju nužno korektni tržišni odnosi sa porizvođačima, a ogledaju se kroz normalnu isplatu pšenice, i sve prateće aktivnosti od žitnice do tržnice. Ne bi smelo više da nam se dešava da nam državni činovnici poručuju kako je pšenica u istoj meri bitna kao i, na primer, hrana za papagaje! Ova godina je pokazala to nije ispravan rezon, papagaji su bili zaštićeni statusom kućnih ljubimaca o kojima ljudi ipak brinu, a sami građani su imali u težem problemu jer nisu uživali zaštitu države koja bi trebalo da ih zakloni.

Kako Vam izgleda srpski put od planske kao tržišnoj ekonomiji, kakve su perspektive?

P. Đurović: Taj put je pređen u petnestak godina u nenormalnim okolnostima, iz planske privrede koju je nalagao politički sistem uleteli smo u haotičnu privredu. Svi koji smo se bavili poslom devedesetih godina svedoci smo negativnosti neuređenog tržišta. Danas, ipak, ne pominjemo hiperinflaciju, tehnološke viškove, prinudne odmore; stanje je promenjeno utoliko što shvatamo da naš proizvod niko drugi ne može da valorizuje sem tržišta, kvalitet proizvoda usvaja samo potrošač, više ne postoji niko ko bi u slučaju nekvalitetnog rada mogao da dotira naša primanja jer se lični dohodak – zarađuje. Svako od zaposlenih ima vrlo bitnu ulogu u svom lancu, od prvog do poslednjeg radnika ili od poslednjeg do prvog, svako ima svoj značaj i čini deo celine koja jedino dobro funkcioniše ako nema oscilacija; ako se javljaju to se svakako negativno odražava na tržišni učinak. Zahtevi se moraju ispunjavati a onda kompanija može da se bavi razvojem i vizijom svog daljeg bitisanja.

Alarmantan je podatak da je prepolovljena iskorišćenost poljoprivrednih kapaciteta Srbije, od 76% iz osamdesetih godina XX veka do svega 39% u 2000. Kako ocenjujete ideju o listi nacionalnih proizvoda koje država treba da štiti kao brend, gde svakako spada pšenica visokog kvaliteta ili proizvodi od nje?

P. Đurović: Što se tiče proizvodnje pšenice, stvarno je nivo prosečnog prinosa po hektaru manji nego što je to bilo pre 20 godina u našoj poljoprivrednoj proizvodnji, i pored svih dostignuća savremene nauke i tehnike. Uzroci su u neadekvatnoj primeni argotehničkih mera zaštite, mineralnih đubriva, visoke tehnologije, usitnjenosti parcela itd. Kod nas nema visokokvalitetne i produktivne proizvodnje, naši su prosečni prinosi do četiri tone po hektaru, dok je u razvijenom svetu značajnije više. Ideje ljudi od nauke i struke su vrlo dobre, samo što uvek izostane realizacija. Ekonomska moć našeg poljorivrednog proizvođača nije adekvatna zahtevima visokoproduktivne proizvodnje, pa tu država treba da odigra svoju ulogu raznim razvojnim kreditima. Međutim, sve je to i dalje na samom početku, još uvek su sredstva skupa i jednostavno nema masovnije primene kod onih kojima su namenjena.

Nema države koja ne teži nezavisnosti od uvoza pšenice; kakav je slučaj kod nas? Ima li inostrane konkurencije i kakav je kvalitet semena, pšenice, brašna?

P. Đurović: U uvozu pšenice kod nas nema konkurencije. Potrebe za tim se ne iskazuju, nekada je to bilo radi stabilizovanja tržišta, ali sporadično. Kvalitet pšenice zavisi od kvaliteta semena, nivoa obrade zemljišta, primene svih neophodnih mera za dobijanje kvalitetnog proizvoda. Mi godinama nemamo problema sa kvalitetom pšenice, od nje se može napraviti kvalitetan proizvod.

Dok u Srbiji raste potrošnja hleba po stanovniku (1996: 100,8kg, 2003: 109kg) a opada potrošnja brašna (1996: 49,8kg, 2003: 19,5kg), u Britaniji se, na primer, restauriraju stari mlinovi, pomama je za brašnom mlevenim na starinski način, stalno se uvećava potražnja za zdravom hranom, reklo bi se pšenica je pored potrebe i – hit, iako su cene više nego u supermarketima (1,5kg oštrog brašna za hleb košta 1,15 funti u poređenju sa cenom od 0,63 funti za istu količinu brašna u supermarketu "Tesko"). Može li bogata tradicija "Žitoprometa" dodatno da se kapitalizuje, čak učini atraktivnom?

P. Đurović: Generacije i generacije koje su stvarale tradiciju radeći u „Žitoprometu“ daju nam nadu i sigurnost da će se to i dalje nastaviti. Primena starinskog načina proizvodnje i potraga za zdravom hranom su realna posledica one faze u kojoj su danas razvijene zemlje bile pre 2-3 decenije, a sada su dosegle sam vrh pa se vraćaju na početak. Mnogi ciklusi su završeni. Vreme brze hrane kod nas uzima maha ali u razvijenim zemljama polako postaje zaborav. Problem same proizvodnje u visokorazvijenim zemljama je došao do te mere da se sumnja u sve da je surogat, da nije prava vrednost. Otuda vraćanje tradicionalnim vrednostima, međutim to nigde neće biti preduslov za ozbiljniju industrijsku proizvodnju. Najčešće manufakturne, zanatske radnje proizvode manje količine proizvoda, ali to nije za konkurentost privrede. Kod nas je potrebno dovesti visoki kvalitet u značajne industrijske kapacitete, bilo da su uljare, mlekare ili mlinovi. Potrošač mora uvek da zna da proizvod jeste ono što piše na njemu, da mu se neće desiti negativne posledice nakon konzumiranja. Prirodni resursi naše zemlje su, i pored svega, dovoljno sačuvani od zagađenja i svega što je u razvijenim zemljama narasli problem, pa bismo morali da iskoristimo prirodne preduslove. „Žitopromet“, inače, sa postojećom opremom i usvojenim standardima već ima u ponudi zdravu hranu, i slobnodni smo da kažemo da ćemo se kvalitetnim prehrambenim proizvodima nametnuti kao ozbiljan proizvodač hrane u širem regionu.

Gospodine Đuroviću, lični, menadžerski društveni angažman ispoljavate kroz rad u UO FK „Partizan“. Otkuda ta obaveza? Ima li izlaza iz neprilika našeg klupskog i državnog fudbala?

P. Đurović: Jesam angažovan u sportu, i ne samo kroz FK „Partizan“. Moja veza sa fudbalom je dugogodišnja, oko 20 godina proveo sam na terenu igrajući fudbal. Nakon završetka angažmana u FK „Senta“ gde sam najduže igrao u rangu vojvođanskog ligaša, ostao sam aktivan pružajući finansijsku potporu. Sport je za mlađe naraštaje vrlo bitna pojava, fudbal i ostali sportovi su stimulans da se organizovanim bavljenjem sportom izbegnu životne stramputice. Treba omogućiti da se ljudi koji su uspešni u svom profesionalnom opredeljenju ponovo zainteresuju za klubove jer samo tako možemo da napravimo taj traženi korak napred društva u celini. To nije stvar samo sportskog kluba, već i budućih generacija, dakle – nacionalni je interes. Sa raznoraznim ljudima koji su poslednjih 15-tak godina prodefilovali srpskim sportom, a pre svega fudbalom, to nije bilo moguće jer su se uspešni ljudi od karijere sklanjali u stranu. Kada se ozbiljni privrednici vrate u sport, kao što je to bilo 80-tih godina, biće i garancija da će se sport uzdići na mnogo viši nivo, pa će tako biti pavo uživanje otići na sportsku priredbu, koje god vrste, usput bez bojazni da neko može da strada od neodgovornih pojedinaca. Sport i sportisti su najbolji brend Srbije, svi uspesi na sportskim borilištima to potvrđuju. Sport je kod razvijenih zemalja jaka industrijska grana koja mora da obezbeđuje normalno funkcionisanje jednog kolektiva, finansira sve svoje potrebe, stvara pozitivne ekonomske efetke, dakle - potpuno identično biznisu.

Autor teksta:

Dejan Milošević

izvor :