Saša Đoković, direktor prodaje Grohe Adria za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju - Raditi svim srcem

(Saša Đoković) U poslu kao i u životu morate igrati punim srcem, a rezultati će sami doći. Tako svoju pokretačku snagu u karijeri dugoj 20 godina objašnjava Saša Đoković, direktor prodaje u kompaniji Grohe Adria za teritoriju Srbije, Makedonije i Crne Gore.

Rezultati i angažovanje u vodećem svetskom proizvođaču i dobavljaču sanitarnih opreme, od pre nekoliko meseci našeg sagovornika su preporučili za nove zadatke.

- Od 1. aprila, posle reorganizacije kompanije Grohe AG, dobio sam zaduženje da vodim prodaju naših proizvoda prema instalaterima u zemljama severne i istočne Evrope. To je velika teritorija i veoma interesantna oblast poslovanja. Uobičajeno je da nova tržišta dobijate kada ostvarite rezultate, a naši rezultati u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori su izuzetno dobri. Takođe, i u evropskim okvirima smo tržišni lideri.

Kada je došao u kompaniju, prvi zadatak je bila distributivna mreža.

- Broj prodajnih mesta smo sa 50 povećali na 200. Distributivna mreža se promenila, jer je Grohe dinamična kompanija koja se prilagođava tržištu. U Makedoniji imamo snažan rast, postavljamo distributivnu mrežu i pratimo projekte. U Crnoj Gori nam je rezultat od prošle godine dao veoma visoku lestvicu za ovu.

Odličan đak, mašinac po obrazovanju, karijeru je gradio u domaćim i inostranim kompanijama.

Najponosniji je na svoju suprugu i sinove Luku (13) i Kostu (7).

- Posvećen sam porodici i to je moja osnova, njihova podrška mi je zaista bitna. Sa suprugom sam počeo da se zabavljam još na početku studiranja. Ljubav je bila, a i sada je, velika, nekako smo se našli te 1991. i nismo se do sada pustili. Trudimo se da decu učimo pravim vrednostima, da budu kulturni, lepo vaspitani. Takođe, neizmerno su mi važni kumovi i prijatelji...

Užice

Saša Đoković rođen je 1972. godine u Užicu, gde mu i dalje žive roditelji i brat Dejan.

- Detinjstvo sam proveo u Užicu, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Živelo se lepo i srećno, nekim tempom i ritmom koji se verovatno više nikada neće vratiti. Za sve se imalo vremena, učenje je bilo na prvom mestu. Poredeći sa odrastanjem mojih sinova, ja sam detinjstvo proveo u druženju sa drugom decom iz porodica mojih roditelja, drugarima iz škole, poneki rođendan se slavio i tome smo pridavali veliki značaj. Samo se poklon za drugara birao pažljivo, koju knjigu kupiti ili nekada manju igračku. Bilo je dosta drugačije nego sada.

Seća se da su vikende provodili u selima kod deda i baba, radeći seoske poslove i uživajući u tome. Kaže da je skoro svaki seoski posao obavljao i ništa od toga mu nije bilo teško.

- Valjda od tada vučem svoje radne navike. U školi sam bio odličan đak, pa je protekla bez ikakvih trzavica i poteškoća. Posle osnovne, upisao sam čuvenu Užičku gimnaziju. I na kraju je nas nekoliko đaka imalo Vukovu diplomu. Sa više nego dobrom osnovom, upisao sam Mašinski fakultet u Beogradu. Pre upisa na fakultet, vođen željom svojih roditelja, probao sam da upišem Vojnu akademiju.

Nije prošao, kaže, zbog ’ključa’ prilikom upisa - iz svake zemlje primao se određeni broj studenata.

- I imao neviđenu sreću zbog toga. Te 1991, kada je trebalo da krenem na Akademiju, počinje raspad Jugoslavije i mnogo toga se lošeg dešavalo Vojsci, posebno van Srbije.

To šta će studirati, znalo se još u osnovnoj školi. Tehnika se podrazumevala.

- Nisam imao sklonosti ka jezicima, umetnosti. A ekonomija se nije računala, živeli smo u zemlji gde je industrija bila veoma razvijena, pa je i opredeljenje da se studira tehnika nekako samo došlo. U to vreme se polagao jedan prijemni za sve tehničke fakultete, pa nakon dobijanja konačnih rezultata, svako se negde upisao, ili šta je hteo ili šta je mogao. Ja sam krenuo sa namerom da to bude elektrotehnika, završio na mašinstvu i nikad se nisam pokajao.

I na fakultetu nije bilo većih problema, sve godine date su u roku, a diplomu je dobio među prvima u generaciji.

Snovi

- Svako od nas sanja svoje snove i ima svoje iluzije, neke se ostvare a neke ne. Ja sam mislio da ću odmah posle studija otići u Ameriku, i zaraditi prvi milion do 30. godine. To je bilo pre fakulteta, a onda je tokom studiranja počeo masovan odlazak mojih vršnjaka u Ameriku, Kanadu, Evropu. A ja sam se nekako ohladio od te ideje.

Verovatno je jedan od razloga bio i taj što je posle samo 10 dana od diplomiranja dobio posao u građevinskoj firmi Srbijamont u Užicu.

- Srbijamont je u to vreme bila relativno mala, ali veoma operativna građevinska firma, sa dosta projekata što u Srbiji što u Rusiji. Sećam se da sam prvog radnog dana, nakon upoznavanja sa kolegama iz centrale, sa starijim kolegom otišao na gradilište Autobuske stanice u Požegi i dobio grupu instalatera da ih vodim na tom projektu. Shvatio sam da je realnost dosta drugačija od papira i olovke, koji su jedini alati tokom studiranja. Veoma brzo sam uvideo da se na papiru sve može napisati i nacrtati, a kad dođete kod majstora Čupe, onda važe neka druga pravila i sve je stvar dogovora i prilagodljivosti.

Pored vođenja gradilišta u Srbiji, priča nam Saša Đoković, na samom početku je prošao sve faze obrade tendera i pripremanje kvalitetnih ponuda.

Kada je stigla plata, seća se naš sagovornik, bila je veća od plate njegovih roditelja zajedno, i zbog toga se nije baš najbolje osećao.

- Tek tada sam možda i do kraja razumeo koliko je mojim roditeljima bilo izazovno da pokriju sve troškove u porodici, uz studiranje brata i mene u Beogradu. Kada se setim da je bilo meseci kada sam kao student u Beogradu boravio bez ijednog dinara u džepu, hraneći se u studentskoj menzi, prvi zarađen novac je na neki način bio kompenzacija i prilika sam sebi priuštim nešto više u odnosu na prethodno vreme.

Karijera u dve faze

Poslovnu karijeru deli u dve faze - prva u kojoj je radio kao inženjer na poslovima projektovanja i izvođenja, i faza u kojoj se u osnovi bavi prodajom.

- Taj prelaz je nekako došao sam od sebe, kroz posao i bez neke određene namere da bude tako. Nakon Srbijamonta, osnovao sam porodicu i preselio se u Beograd. Nekoliko meseci sam radio u firmi Klima M. Nakon toga, počinjem da vodim poslove firme Tehnikomplus u Beogradu. Već tada se polako okrećem prodaji, u početku kao miksu izvođenja termotehničkih instalacija i prodaje klima uređaja. Odatle sam prešao u firmu Boreaparti d.o.o, kao menadžer prodaje. U tom periodu desila se najznačajnija promena u mojoj karijeri. Nakon toga, svi moji poslovi su vezani za strane firme, i svi poslovi su u osnovi prodajnog karaktera. Prelazak u švajcarski Geberit je posledica moje saradnje sa tom kompanijom dok sam radio u firmi Boreaparti. Tu sam se zadržao 8,5 godina.

Kao direktor tehničke podrške bio je zadužen za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, uz dodatna zaduženja vezana za sva tržišta bivše Jugoslavije.

- Tih godina se desilo bezbroj lepih stvari i trenutaka u mom životu, Geberit je postao sinonim za neka tehnička rešenja na ovim prostorima, i mislim da je moj doprinos tome veoma veliki.

Sa punih 40 shvatio je da ako želi napred mora da promeni posao. Tada je prešao da radi za nemački Grohe.

- Bila je to veoma hrabra odluka. Otići u nešto novo i na neki način početi graditi poziciju Grohe-a u Srbiji u vreme kad je većina pozicija na tržištu već zauzeta. Nakon 4 godine, situacija na tržištu je potpuno promenjena, na neki način se promenila svest o važnosti kupovine kvalitetnih i pouzdanih baterija za vodu, kao i ugradnih vodokotlića. Činjenica da se Grohe proizvodi mogu kupiti u oko 200 maloprodaja u Srbiji i veliki broj realizovanih referentnih projekata – hotela, stambenih blokova, poslovnih objekata, su samo dokaz o tome.

Optimista

Naš sagovornik smatra da pošten rad u koji je uloženo mnogo rada i znanja mora dati rezultate.

- Optimista sam i volim da bodrim druge, ali kad ostanem sam sa sobom, realan sam i stojim sa obe noge na zemlji. Trudim se da predvidim nekoliko koraka unapred, pogotovo u poslu.

Ipak, kaže uz određenu dozu opreznosti, ako radite pošteno i svim srcem, sigurno ćete napraviti dobre rezultate.

Marija Kambić