Svetlana Kitić, bivša rukometašica i narodni poslanik - Svi su mi nudili novac i pasoš...

Svako predstavljanje Svetlane – Cece Kitić (48) počinjalo je sa „Naj” – najbolja i najlepša rukometašica sa prostora bivše Jugoslavije, a i dva puta najbolja na svetu... To bi se za nju i sada moglo reči uz samo jedan uslov: da sa tribina siđe na teren.

Jer, ona je donedavno bila na parketu i kao igračica, a ne samo kao trener, selektor ili direktor ekipe, da bi kao samohrana majka izdržavala troje dece,.

Sada ima novu dužnost: u Skupštini Srbije zastupa, kao poslanik, interese Socijalističke partije (SPS-a), a ona kaže i „interese svih građana države”.

U ovom razgovoru Svetlana priča o mnogim događajima iz svog života: o novoj selidbi iz Tuzle u Beograd, bivšim muževima, deci, novim poslovima...

Ko Vas je iz Tuzle doveo u Beograd?

Rođena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Beograda, iz Radničkog... Bila je to moja prva selidba na toj relaciji. Do druge selidbe iz Tuzle u Beograd došlo je pre nešto više od godinu dana. Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog, član SPS-a i potpredsednik Skupštine Srbije.

Čime Vas je Mrkonjić opčinio?

Onom njegovom, dobro poznatom, neposrednošću i životnom logikom. Kad sam mu rekla da u Tuzli još igram rukomet, gajim decu i gledam gde ću i šta ću, on mi je rekao: „Ej, mala `ajde dođi u Beograd. Sad će izbori, a ti si uvek bila naša. Potrebni su nam i sportisti za kampanju. Budi sa nama, pa ako prođemo cenzus bićemo poslanici. Možemo zajedno mnogo toga da popravimo u ovoj našoj lepoj Srbiji”... I ja sam došla. Prodala sam stan u Tuzli i za taj novac, i uz kredit, kupila veći u Beogradu, u Mirijevu.

I sad ste član stranke?

Nisam. Niko mi iz SPS-a nije uslovio ulogu poslanika članstvom u stranci. Ali, meni je to, što sam uz njih, logičan sled događaja. Jer, i ranije sam se družila sa ljudima iz stranke. Sa „Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP-a, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna... To su moja prijateljstva, a prijatelja se ne odričem. A i moj životni stav je samarićanski, volim da pomažem ljudima.

Da li ste dobili Nacionalno sportsko priznanje i novčanu nadoknadu?

Jesam, kao i svi sportisti koji su osvajači olimpijskih, svetskih i evropskih medalja i koji su stariji od 35 godina. To je mene i moju decu mnogo obradovalo. Dobijam mesečni iznos od oko tri prosečna lična dohotka u Srbiji, jer sam, uz sve ostalo, i osvajač zlatne olimpijske medalje u Los Anđelesu 1984.

O čemu govorite u Skupštini?

Imam dve teme. To su sva sportska pitanja. Na primer Zakon o sportu koji se dugo priprema i o kome bi, konačno, trebalo da bude reči ovoga proleća. Moja druga tema je porodica: briga o deci, a posebno o natalitetu koji je u Srbiji zastrašujuće nizak. Svake godine nas je oko 25.000 manje! Zato vlada mora, pod hitno, da pripremi zakone koji će visokim dečijim dodacima, i drugim vidovima pomoći, zaustaviti bar jedan deo od oko 7.000 abortusa godišnje.

Koliko je strah deo Vaše prirode?

Ničega se ne plašim, ni ljudi, ni „vukova”, a ni rivala, utakmica i odgovornosti. Svakom izazovu sam se radovala. Ali, dogodilo mi se jednom prilikom, na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, kad smo osvojile srebrnu medalju, da sam se, na „smrt” uplašila ruske košarkašice Uljane Semjonove. Ona je ogromna (213 sm), a strašnije od tog kolosa je njen izgled. Srele smo se oko ponoći, posle moje antidoping kontrole u olimpijskom selu. Ona je iznenada izašla pred mene, a ja sam vrisnula koliko me grlo nosi. Celo „selo” sam digla na noge...

Kada ste bili najbolji na svetu?

Dogodilo se to dva puta. Prvi put 1977. godine u Rumuniji, kad sam imala 17 godina. Bile smo omladinske prvakinje sveta. A drugi put u Seulu, na „olimpijadi”, 1988. godine, kad sam bila u sedmom mesecu trudnoće sa mojom prvom ćerkom Marom. Ovu titulu najbolje igračice sveta zaslužila sam igrama u prethodnoj sezoni. Bila sam i 1991. najbolji golgeter Evrope, a za reprezentaciju sam odigrala 202 utakmice i postigla, rekordnih, 911 golova!

Gde Vam je bilo najlepše?

Nezaboravne uspomene nosim iz perioda kad sam, u prvoj mladosti igrala 12 godina za Radnički. Tada sam se formirala u svakom pogledu. To je vreme prvih ljubavi. To je onaj period kad sam, što narod kaže, mislila da „sve što leti može da se jede”. A to je lep osećaj. A i u inostranstvu mi je, od početka 1988. godine, pa do kraja 1995. bilo veoma dobro. Igrala sam u lepim gradovima u kojima sam stekla mnogo prijatelja. I sad kad odem u Italiju, Španiju ili Nemačku i tamo sam prava sportska zvezda. Nema televizije ni novine koja ne zabeleži moj dolazak u ta mesta, posebno u Italiju, na Sardiniju i Siciliju, gde sam bila šest godina.

Da li je bilo ponuda za ostanak?

Kako da ne. Svi su mi nudili novac i pasoš, da bih igrala i za njihovu reprezentaciju. Najuporniji su bili Austrijanci. Ponudili su mi milion maraka. Prvi uslov sponzora kluba i istoimene ekipe, „Hipo banke”, bio je uzimanje državljanstva Austrije, a potom igra za tim i selekciju. Odbila sam tu ponudu, kao i kasnije slične predloge Nemaca, Italijana i Španaca. Nikad nisam mogla da se odreknem svoje zemlje. I ne kajem se...

Da li ima udvaranja u toku takmičenja?

Ima, sigurno. Događalo se to i meni, kad nisam bila zaljubljena, kad nisam imala svog čoveka. Kad nekog volim niko drugi me ne zanima. To je moj prirodni stav. Od takvog materijala sam satkana. Ne mogu drugačije, kao što ne mogu ni sa onim koji mi, u ime ljubavi, oduzme slobodu kretanja i odlučivanja.

Koji je Vaš tip muškarca?

To je onaj koji ima odlike moje sadašnje ljubavi, mog Milana Magića: lep, pametan, šarmantan, duhovit... A mora da bude i mnogo jači od mene. Njegova reč bi trebalo da ima veliku snagu. Milan je prvi moj čovek koji ima tu vrstu energije. Svi prethodni su, sticajem okolnosti, uglavnom bili slabi muškarci koji su na meni lečili svoje komplekse. Sa Milanom sam godinu dana. Oboje smo razvedeni. Pričamo o braku, ali više o mogućnosti da, ako se dogodi, imamo i naše dete.

Kako su Vam, prethodno, tekli bračni dani?

Prvi put sam se udala kad sam imala 19, a on, fudbaler Blaž Slišković, 21 godinu. On je predobar čovek, ali u meni je video samo „vezilju goblena”, pa smo se razveli posle četiri meseca. Moj drugi muž je bio Dragan Dašić. On je otac našeg sina Nikole (25). Bio mi je dečko pre udaje za Blaža, pa taj, moj prvi brak, nikad nije mogao da mi oprosti. Ova njegova ljubomora nas je „pojela”. Razveli smo se posle četiri godine... Naš sin je živeo sa ocem, a sad je sa svojim sestrama. I baš nam je lepo.

Ko su očevi Vaših ćerki?

Očevi mojih ćerki, Mare (20) i Aleksandre (10) više nisu među nama. Sa Goranom Bogunovićem, Marinim ocem, sam bila u braku pet godina. Bili smo zajedno u Nemačkoj i Italiji. On je bio kulturolog, ali nije radio. Dao je sebi „zadatak” da meni nalazi „mane”. Goran je četiri godine posle našeg razvoda nestao. Pošao je sa drugom, kolima u Mađarsku, i od tada niko ne zna gde su! I u Skotland jardu se vode kao nestale osobe!.. A Aleksandrin otac, Zoran Kovačević, ubijen je posle tri godine naše vanbračne zajednice. Bilo je to 1998, sedam dana posle rođenja naše ćerke. Nije stigao ni da je prizna...

Kako je to ubistvo objašnjeno?

Nikako. Sve je, kao i mnoga ubistva u Srbiji, ostalo pod velom tajne. Zoran je, sa ortacima, imao više kladionica istog imena: „Zona sreće”. U njegov rad se nisam mešala. Ali, dala sam mu, zbog boljeg posla, svoju ušteđevinu, a posle njegove smrti ništa nisam dobila... Tako su odlučili Zoranovi ortaci. Ostala sam tada bez para, pa sam se ponovo vratila na teren, u Radničk”, a bila sam i direktor državnog tima... Ipak, to ubistvo je jedan od razloga što sam se dve godine kasnije vratila u Tuzlu... Ali, sad sam, opet, srećna u Beogradu.

Čemu se sad nadate?

Večiti sam optimista. U mom privatnom životu ne bih ništa menjala. Volela bih samo da sve ide svojim tokom, da mi deca budu zdrava i zadovoljna i da sa Milanom ostanem do kraja života.

Koje su Vaše pogrešne odluke?

Ima ih mnogo, ali o njima više ne razmišljam. Pamtim samo lepe događaje. Odavno sam odlučila da ne gledam u životni retrovizor. Uživam u sadašnjosti.

Šta na sebi krijete?

Ne nosim naočare na ulici, a trebalo bi. Nisam sebi lepa sa cvikerima, pa ih sklanjam. Ali, ne mogu, a baš i ne želim, nikad da sklonim osećanja. Meni je lice ogledalo duše i na njemu se sve vidi...

Šta mislite o sebi?

Sve najlepše. Imam troje lepe i pametne dece. Proputovali smo ceo svet. Priznata sam u društvu. Imam prepoznatljivo ime i prezime. A sve sam, apsolutno sve, uradila sama.

napomena : kompletan tekst je preuzet iz lista POLITIKA od 24.02.2008