Olivera Katarina, glumica i pevačica : Pevam bolje nego kad sam bila mlada

Velikim koncertom u Sava centru, u četvrtak, 19. juna, Olivera Katarina-Šakić, izuzetna pevačica i glumica, rođena Beograđanka, prvi put će, javno, uživo, izaći na srpsku scenu posle više od – trideset godina!

Ona je bila na vrhuncu popularnosti krajem šezdesetih, posle svetskog uspeha sa kultnim filmom „Skupljači perja”, reditelja Aleksandra Saše Petrovića i sa dvojicom posebnih glumaca: Bekimom Fehmijuom i Velimirom Batom Živojinovićem.

A pesma iz tog filma „Đelem, đelem” širom joj je otvorila vrata čuvene pariske „Olimpije” u kojoj je održala čak sedamdeset i dva uzastopna koncerta!

Uvertira za njen novi koncert, u četvrtak, u Sava centru, bio je film „Čarlston za Ognjenku”, reditelja Uroša Stojanovića, u kome Olivera ima značajnu ulogu.

U međuvremenu, u proteklih tridesetak godina, ona je, sa sinom Manetom, pre i posle smrti muža, Miladina Šakića, kako kaže, „bukvalno proganjana i zastrašivana i živela od prodaje svoje imovine”.

Da li imate tremu pred ovaj koncert?

Pozitivnu da, onu koja me tera da budem bolja od sebe. Ali jedva čekam da dođe taj dan. Odlučila sam da pokažem našim ljudima šta su sve propustili što me tolike godine nisu ni videli ni čuli. Koncert će biti iz tri dela. U prvom će biti moji poznati hitovi i šansone Edit Pjaf. U drugom ću pevati bisere naše stare, izvorne muzike, a u trećem ciganske pesme pune ritma i žara.

Ko će biti uz Vas?

Pratiće me niški bend „Groš”. Oni su vredni momci i veoma dobri muzičari. Pripremili smo tridesetak pesama svih vrsta. Pre neki dan sam osam sati pevala bez odmora, a ovi mladi muzičari su to lako odradili. Biće tu još muzičara, jedan hor, prateći vokali, pa trubači... A biće i iznenađenja... Brigu o organizaciji i režiji preuzeo je reditelj Gorčin Stojanović, direktor drame Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Da li će doći kolege sa klase, sa Akademije?

Studirala sam glumu uz Milenu Dravić, Stanislavu Pešić, Petra Kralja, Duška Golumbovskog... Bila je to vrlo jaka klasa. Ali putevi su nam se razišli. Stanislave više nema. Sad, samo ponekad, sretnem Petra...

A stare ljubavi?

Ni njih više nema. Živ je samo Vuk Vučo. Prvi put sam se ozbiljno zaljubila kad sam imala petnaest godina. Moj dečko je bio Milan Muškatirović, vaterpolo golman Partizana. Svake večeri me dočekivao ispred škola, pa me pratio do kuće...

Da li ste gledali Milana u igri?

Kako da ne... Odlazila sam na sve utakmice. I najbučnije sam navijala. Pre svega za njega. On je veoma brzo stekao svetsko sportsko ime. Bio je najbolji golman sveta, ali i veoma obrazovan mladić, student tehnologije... Bili smo zajedno više godina. I ja sam plivala, amaterski, ali uporno. Mogla sam od starog mosta da doplivam do Ade. A to je uzvodno!

Šta je Milan želeo?

Imao je ozbiljne namere, ali i stroge zahteve. Nije želeo da studiram glumu već pravo. I poslušala sam ga, ali nisam dugo izdržala. Pošteno sam mu sve kazala i svako od nas je otišao na svoju stranu. Ostali smo dobri prijatelji.

Kad ste upoznali publiku?

Već na drugoj godini Akademije. Dobila sam stalni angažman u Narodnom pozorištu, za ulogu Koštane. I tada se dogodilo čudo. Ošamarila sam novinara Vuka Vuča zbog kritike da sam „milolika priučena balerina”. Posle toga smo se zbližili do te mere da smo „preko noći” ušli u bračne vode. Ipak, u tom odnosu nismo se zadržali duže od godinu i po.

Kojim putem ste tada pošli?

Nisam menjala smer. Ostala sam u pozorištu, ali ne sama. Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski „Džems Bond”, ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav.

Ko Vas je uveo u film „Skupljači perja”?

Reditelj Saša Petrović. A kad mi je pokazao prve snimke htela sam da odustanem. Kad sam se videla, doživela sam šok. Ništa mi se nije dopalo. Počela sam da plačem, a Saša se smejao... I ubedio me da ostanem na snimanju. Rekao mi je da će sve biti dobro. I bilo je. To je film za sva vremena. U Kanu je te 1967. godine nagrađen, a u „Njujork tajmsu” su za mene napisali da je rođena „nova Ana Manjani”.

Šta Vam je doneo taj film?

Veliku svetsku popularnost. Na zatvaranju festivala u Kanu imala sam istu minutažu za pevanje kao i Grkinja Nana Muskuri i Amerikanka Dajana Vorvik. A posle toga sam u Parizu, u „Olimpiji”, održala sedamdeset i dva uzastopna koncerta! Pevala sam melodije iz filma, pa francuske šansone, romanse, ciganske i srpske narodne, izvorne pesme...

Kad je u Vaš život ušao novi čovek?

Upoznala sam 1969. čoveka za nezaborav. Bio je to Miladin Šakić, potpredsednik Beograda u vreme kad je Branko Pešić bio predsednik gradske vlade. Ratko Dražević je bio čovek veoma značajan za moju karijeru, a Miladin Šakić je značajan za moje ispunjenje kao žene i kao majke. Sa Miladinom imam Maneta (37), našeg divnog sina, lepog mladića, akademskog slikara... Nažalost, Miladin je umro kad je Mane imao samo petnaest godina.

Kako se to dogodilo?

Sve se zbilo kao u nekom horor filmu. Još dok je Mane bio u pelenama, kad je imao sedam meseci, Miladin je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću na službenom putu. Ovaj događaj podseća na onaj kad je poginuo visoki funkcioner Slobodan Penezić Krcun. U kolima su, uz šofera, bili Branko Pešić i moj Miladin. Nisu poginuli, ali su imali tako teške povrede od kojih su se godinama lečili. Miladin je imao dve frakture baze lobanje, zdrobljen lakat, izliv krvi u pluća... Postao je ozbiljan bolesnik koji je četrnaest godina kasnije umro od infarkta.

Šta ste tada učinili?

Bili smo pritisnuti sa svih strana. Nestala sam kao glumica i pevačica. Vlast nas je „sahranila žive”. Nisam mogla ni za Novu godinu da pevam. Miladin je, onako slomljen, jako patio sve do smrti. Nismo nikad dobili stan. Onaj koji smo imali kupili smo našim novcem, uglavnom onim koji sam zaradila u Parizu.

Zašto se to dogodilo?

Nisam to saznala. Ostala sam bez posla, a sedam puta su nam provaljivali u stan. Sve su nam preturili, a ništa nisu uzeli! Pokupili su nam samo Miladinovo oružje. Bila je to, očigledno, neka vrsta političkog progona koji nikad nisam razumela.

Od čega ste živeli?

Prodavala sam svoju imovinu: slike, delove nameštaja a, na kraju, i stan. Odrekla sam se stana da bi 1999. godine, posle bombardovanja, omogućila sinu da ode u Španiju, a ja sam ostala u Beogradu u iznajmljenoj garsonjeri, sa penzijom od 19.000 dinara.

A kad je stigao 5. oktobar?

Samo sam te večeri bila srećna. Verovala sam da je najgore prošlo. Kad sam čula da zovu umetnike pred Gradsku kuću, priključila sam se toj grupi. Jedna pevačica je izviždana, a kad sam stigla na balkon i zapevala pesmu „Alaj mi je večeras po volji” ljudi su me burno pozdravili, pevali su, bacali kape uvis... Tada sam pomislila da će mi nova vlast omogućiti da se vratim umetnosti. Ali, to se nije dogodilo do 2006. godine, kad sam dobila ponudu da igram u filmu „Čarlston za Ognjenku”.

Kako se to dogodilo?

Mladi reditelj Uroš Stojanović mi je zakazao sastanak u kafiću. Doneo mi je ružu i ponudio ulogu za koju je kazao da je po meri Grete Garbo... Posle premijere dobila sam mnogo pohvala i čestitki. Usmenih i pismenih. I mnogo cveća... Zato sad, sa velikim uzbuđenjem, očekujem ovaj svoj koncert koji će se održati u četvrtak, 19. juna, u Sava centru.

A nove uloge?

Verujem da će ih sad biti. Evo, na ovaj moj koncert će doći jedna filmska ekipa iz Francuske. Biće tu i zbog filma „Čarlston za Ognjenku” i zbog koncerta. U pitanju je velika uloga... Ali, sad mi je u prvom planu ovaj koncert.

Kako ćete pevati?

Bolje nego ikad. Dokazaću to. Ljudi koji me sad slušaju na probama ne mogu da veruju kako dobro pevam. Čak bolje nego kad sam bila mlada i razdragana. To se događa i zato što sad, posle ovoliko životnih muka, iz mene pevaju i sve moje rane. Ali nisam ogorčena, nisam izgubila veru u ljude...

Kako živite?

Vrlo usamljeno.

Da li je Vaša samoća odluka ili prinuda?

I jedno i drugo. Jer, ženu lepu i ženu ženku svako želi. Svako bi da bude sa njom. A kad prođu godine i dođu životni problemi, nigde nikog nema. Svi se uplaše, razbeže... Mnogo mi je žao što sam, u toku života, upoznala i mnogo kukavica.

A da li ste odvajali ljubav od onoga što sledi..?

Ne. Nikad. To je apsolutno nerazdvojivo. To što sledi je samo plod, kruna ljubavi. Pisala sam i pesme. Odgovoriću vam na ovo pitanje i u stihu: U krevetu sam znala da si muško. E, da je život postelja meka znala bih da imam pravog čoveka...

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 15.06.2008