Miloš Latinović, književnik i direktor Bitef teatra - Život je plovidba strasti

(Miloš Latinović) Teatar je njegovo ludilo, a da nije tako, kaže, danas bi verovatno bio bogat čovek. Pasionirani je ljubitelj fudbala, po prirodi vesele naravi. Pisac, čija će sledeća knjiga govoriti o ljubavi i strastima. Kad ne piše, ili se ne bavi pozorišnom administracijom, rado preuzima i ulogu dokonog šetača ili elokventnog prijatelja.

Nastupajući 51. Bitef festival (22-30. septembar) prilika je da sa prvim čovekom ovog teatra, književnikom Milošem Latinovićem, razgovaramo iz malo drugačijeg ugla.

eKapija: U susret predstojećem festivalu, čemu se najviše radujete, a od čega strahujete?

- Festival kao kulturni i javni događaj mora izazvati pozitivna osećanja u jednoj sredini, a posebno to mora biti na radost onih koji ga organizuju. Da je drugačije to bi bila svadba na kojoj se silom venčavaju. Zbog toga sam nestrpljiv i radostan, jer će plod naše ideje i dugotrajnog rada biti prikazan nekome ko ga željno isčekuje. Oko tog ushićenja vrzma se i najveći strah, da uspemo sve što smo naumili i nikoga ne izneverimo.

eKapija: Ovogodišnji Bitef biće svojevrsno Epsko putovanje, kako glasi i njegov slogan. Može li se o mitu govoriti u kontekstu današnjice?

- Svakako. Program Bitef festivala potvrdiće moje ubeđenje da su priče "iz starine" zbog nas ovakvih – samozadovoljnih, nesavršenih, osornih, grubih – aktuelne i lake za čitanje. Epovi su danas i edukativna literatura, no mi smo loši đaci, pa malo ili ništa ne čitamo, a i to što nekim kanalima iz dalekih vremena stigne do nas, nekim kanalima, posredno, čini nam se nevažnim i nepotrebnim. Bitef festival svojom koncepcijom podseća da "pribegarke" postoje danas, kao i osorni vladari i hrabre sestre.

eKapija: Ko su za vas heroji "novog vremena"?

- Svi oni koji pokušavaju da razmišljaju svojom glavom, a ipak uspevaju da je sačuvaju od vlastitih zabluda, ludila, ali i od neprijatelja.

eKapija: Najveća očekivanja na ovogodišnjem Bitefu su od dvadesetčetvoročasovne predstave Olimp. Kako izgleda 24 sata nekoga ko je na čelu organizacije poput Bitefa?

- U suštini to je 24 sata jednog adminitrativnog radnika, čije je radno vreme ispunjeno sastanancima i kontakatima sa umetnicima i različitim ljudima važnim za određeni projekat. Ono što razbija tu rutinu su česta putovanja i poslepodnevni događaji u kojima igram ulogu oca, pisca, ljubitelja teatra i filma, dokonog šetača, elokventnog prijatelja...

eKapija: Studirali ste Fakultet političkih nauka, radili najpre kao novinar, bili na čelu kikindske biblioteke i jedno vreme obavljali funkciju zamenika predsednika ove vojvođanske opštine. Koje od ovih iskustava vam je najznačajnije kao upravniku pozorišta, ili je to jedna potpuno druga priča?

- Kratkotrajni izlet u politiku smatram ličnim promašajem, izgubljenim vremenom, jer nisam za četiri godine mnogo toga uspeo da uradim, ali to je fantastično iskustvo za bilo koji posao. Tokom tog perioda naučio sam gotovo sve o ljudima i njihovim ćudima, mada mi se ipak dogodi da me neki iznenade.

eKapija: Da li se još kajete što niste postali fudbaler, kako ste pomenuli u jednom vašem intervjuu?

- Ne. To je bila mladalačka fantazija. Ali, moja fudbalska karijera je važna životna škola. Igrajući fudbal, biti deo tima, ekipe, shvatiš da postoji disciplina, sistem, da postoje drugi, saigrači, protivnički igrači, da je tu i sudija, koji je nekada pristrasan, i navijači. Fudbal je personifikacija onoga što čini život. Ushićenje. Moć. Prevara. Tuga. Strast. O tome je divno pisao Eduardo Galeano, a meni je danas jedino žao što ne pišem o fudbalu, a toliko volim fudbal i pratim skoro sva dešavanja.

eKapija: U kom slučaju biste odrastanje u Kikindi zamenili Beogradom?

- Nikako i nikada. Kikinda je idealna za mladost. Ima sve. Ima mir i bezbrižnost. Tako je bilo u vreme mog odrastanja, a tako je još i sada. Beograd je za zrele godine, za studije, za prve poslove, za vreme kreacije. Kikinda je u prednosti i za godine tišine.

eKapija: Šta mislite da je ono što ljudi najviše cene kod vas?

- Smirenost i veselu narav.

eKapija: Šta zamerate sebi?

- Što nekad prećutim ono što me povredi i iznervira, verujući da je to samo još jedna ljudska glupost, a ne zlo koje tinja.

eKapija: Šta bi se i oni koji vas poznaju (ili bar misle da je tako) iznenadili da znaju o vama?

- Oni koji me poznaju znaju sve o meni. Ja sam baš javna ličnost, jer sam i kao mladić i sada sve što sam radio, a i što mi bio ćeif, radio ne krijući se. Oduvek sam bio otvoren i iskren. To mi je nekad štetilo, ali sam se dobro zabavljao.

eKapija: Čemu ne možete da kažete ne?

- Svojoj deci ne mogu ništa da odbijem, onda Jasmini, pa mojim prijateljima. Ne je reč koju najviše mrzim. Lično ne mogu da kažem ne dobroj hrani i vinu.

eKapija: Kažete da imena likova i toponimi u vašim knjigama nikada nisu slučajni. Znači li to da ne verujete u slučajnosti?

- Komedijant slučaj, kako ga je krstio Miloš Crnjanski, nije lik kojeg treba u životu zanemariti. Slučajnost možda ne postoji, ali postoje koordinate koje spajaju nespojivo, pa deluje kao da je to tačka neočekivanog, iznenadnog, neplaniranog. Verujem u tu fantastičnu mogućnost da se nešto dogodi mimo plana, mimo naših želja i strahova. Ali za to je nužno, verujem, postojanje tačnih koordinata. Ta kombinacija, faktičkog i iracionalnog je ono što čini litaraturu lepšom, a život zanimljivijim.

eKapija: O čemu će biti vaša sledeća knjiga?

- O ljubavi i strastima. Zove se Etape noći.

eKapija: Da li je u Srbiji danas teže biti pisac ili direktor pozorišta?

- Danas nije lako biti u Srbiji. Teško je živeti pod stalnim dejstvom krize, straha za posao, budućnosti. Susrećem se sa tim svakog dana, bilo da o tome razmišljam ili razgovaram sa kolegama koji imaju ideje i projekte. Ipak, mislim da je danas užasno teško književnicima. Pisac je obezvređena persona, mada mislim da ima dosta i krivice branše, jer je književna populacija nejedinstvena, opterećena grupašenjem, isticanjem ideoloških karakteristika u prvi plan, prenapregnuta težnjama za simboličkom moći, mržnjom, omalovažavanjem...

eKapija: Kakva je budućnost teatra u našoj zemlji?

- Propasti neće, ali nije to optimistička konstatacija. Umetniku treba vazduh, ali mu treba i prostor za stvaranje, treba mu sloboda, podrška, vera u njegovu ideju... Toga ima sve manje, ili nema. Kod nas je umetnik najveći neprijatelj, osim kada nam treba za neku politički ili javnu promociju. To je deprimirajuće. To nije slučaj u zemljama koje imaju određeni odnos prema kulturi. Mi smo to nekada imali, sada je to zbog oponiranja vlasti sve svedeno na tezu da treba "ubiti pticu rugalicu". Umetnik ne može biti opasan, jer pravi umetnik je otvoren, javno nastupa, kaže šta misli. Nije nepoznanica. Nije terorista, koji se krije i zlo planira.

eKapija: Otac ste dvoje dece, da li biste voleli da se i oni bave umetnošću?

- Oboje imaju slobodu da se bave onim što žele, pa ako je izbor umetnost neka tako i bude. Moja Minja je sada na Pravnom fakultetu i dobar je student, ali ima želju da se bavi režijom. Takvo opredeljenje je, prema mom mišljenju dobra stvar, jer važno je da nešto zna o životu pre nego počne nekome to da režira. Dušan je posebna priča, ali je još mlad. On ima talenta, ali nema dovoljno volje, a umetnički angažman podrazumeva upornost i vrednoću. Verujem da će se uskoro "probuditi".

eKapija: Šta je Vaših "Četiri ludila", kako glasi naziv vaše poslednje knjige?

- Za pametnog čoveka dovoljno je i jedno. Uvek se setim replike iz filma Crni bombarder: "Zdrav, mlad čovek, a lud". Ja sam se vodio drugom devizom: "blago onom ko rano poludi, te mu ceo život prođe u veselju". Dakle, teatar. To je moje ludilo. Da nisam lud verovatno bih sada bio bogat i uspešan čovek. Ali, ne možeš protiv sebe i sopstvenog ludila.

eKapija: Život je...?

- Nekad siv... život je putovanje rekom Magdalenom. Svako od nas ima svoju reku, po kojoj je plovimo Markesov junak, sa svojom dugo čekanom ljubavlju. To nije obično putovanje, tokom te plovidbe, tokom života, srećete različite ljude, pravite greške, dajete obećanje, rađaju se deca, gubite na ruletu uspeha, razgovarate s pticama, pravite gnezda od pruća i verujete u njihovu trajnost, bolujete, slavite ozdravljenja, bivate ranjavani otrovnim strelama, oduševljavaju vas nove tehnološke inovacije... i onda vam se učini da ste došli do kraja, da žute zastave kuge, označavaju kraj putovanja, ali ne, kapetan kaže, ajmo nazad, uzvodno, do luke iz koje smo pošli. I krenete, verujući da ćete tamo ponovo stići mladi, raspoloženi, sveži... Ali , ne, to ne mora da znači, to je samo još jedan krug, jedan od mnogih koji nam je određen, suđen... to je život. Plovidba strasti.

eKapija: Šta vas nikad nisu pitali a voleli biste?

- Ima stvari o kojima nisam nikada govorio, a voleo bih nešto da kažem, ali nisam imao priliku. No, nije mi žao. Tako je bolje, jer nije dobro da se čovek izjašnjava o nekim stvarima, pitanjima događajima – o situaciji na Kosovu, o granicama Srbije, o nuklernim elektranama, letu u kosmos, o mogućnostima košarkaške reprezentacije – koje ne razume, koje ne poznaje i nema dovoljno informacija. Mi kao narod smo poznati po tome da o svemi imamo nedvosmisleni stav, ali zbog njega nikada nismo spremni da odgovoaramo. Da snosimo posledica. Zbog toga mislim da je bolje da kad nešto ne znaš, o tome ćutiš, a lepo je ako te pitaju o tome, da se izviniš i kažeš da to nije oblast tvog interesovanja. Do bi bio red. To je pošteno. Filozofi opšte prakse ne trebaju nikome, osim sebi. Zbog toga postoje.

BIOGRAFIJA

Miloš Latinović rođen je 23. septembra 1963. godine u Kikindi, gde je završio osnovnu i srednju školu, a Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je kao novinar u listu Komuna i Radio Kikindi, a sarađivao je sa redakcijama više dnevnih listova i časopisa u Srbiji, među kojima su Dnevnik, Borba, Nacionalna geografija i drugi. U periodu od 1999. do 2001. godine obavljao je dužnost direktora Narodne biblioteke Jovan Popović u Kikindi, a od 2003. do 2008. godine bio je upravnik Narodnog pozorišta u ovom gradu. Kao član opštinskog veća SO Kikinda bio je zadužen za resor kulture, obrazovanja i medija u periodu od 2008. do 2013. godine, a poslednjie tri godine mandata obavljao je i dužnost zamenika predsednika SO Kikinda.

Autor je šest zbirki priča, pet romana, dve knjige eseja, dve monografije i desetak dramskih tekstova od kojih su neki doživeli pozorišnu adaptaciju. Objavio je i više od sto književnih priloga u periodici i dnevnim listovima, a njegova dela prevođena su na rumunski, nemački engleski, mađarski, slovenački, slovački i makedosnki jezik.

Na čelu Bitef teatra je od kraja 2013. godine.