Nada Momirović, vlasnica modne kuće Mona - Uvek prva

Kao mala sebe je smatrala liderom.

Bila je sigurna da će to ostati do kraja života. Na svu sreću, tu osobinu su oba njena sina nasledila od nje. Drugačije, tokom odrastanja, ne bi uspela da im je ukoreni. Čovek se kao lider rađa, veruje Nada Momirović, vlasnica modne kuće Mona, ili to nikada ne postaje.

Sudeći po tome na koji način je uspela da se za željeni status izbori, ne može se reći da je bila savršen vizionar. Iz ugla devojčice svoju budućnost je videla u nauci. Danas, o sebi priča sa pozicije vlasnice jedne od najvećih srpskih modnih kuća. Nesumnjivo, čudan spoj želja i ostvarenja Nada Momirović je povezala na pravi način. Jer moda kao i nauka u krajnjoj liniji ima svoj kvantitativni izraz. Uz to, moda zahteva i profesionalizam.

„Kad kupujem za sebe, na odeću gledam kao svaka žena, a ne kao profesionalac. Kupovina me opušta i gotovo svakoga dana sebi priuštim nešto novo. Dok pri odabiru kolekcije delujem kao poslednji „čistač”, jer na žalost, moram da uskratim mnogo toga što moji kreatori predlože“, kaže Nada Momirović i dodaje da joj je pripala najnezahvalnija uloga posrednika između komercijale i kreatora. To je uloga umetničkog direktora koju je još pri otpočinjanju porodičnog biznisa, krajem osamdesetih, dodelila sebi. Jer potrebna joj je bila inspiracija. A nju je titula motivisala. Dok je „vrlo skromno“, finansije već od samog starta prepustila suprugu.

Kad je sredinom sedamdesetih iz rodnog Nikšića krenula put Beograda bila je ubeđena da razlike među vršnjacima ne postoje. Kao diplomirani student prava, postala je službenica u opštinama Voždovac i Palilula, gde je provela gotovo 10 godina. To je bilo vreme kada su razlike među pripadnicima njene generacije počele da se naziru, jer su do izražaja počele da dolaze lične sposobnosti. Tenziju u vazduhu ipak nije osećala. Za svoj i suprugov put tvrdi da je bio izuzetno smeo jer je za otpočinjanje privatnog biznisa, bez ičega, krajem osamdesetih, trebalo imati prilično jako srce.

„Moji sinovi su imali tri, odnosno četiri godine, kad smo krenuli u biznis. Sećam se da smo tada radili i po 14 sati dnevno”, objašnjava vlasnica firme koja je u proizvodnji kože, sa blizu 700 zaposlenih radnika postala lider u Srbiji. Kada im je prilepljena etiketa „bogatih kapitalista” razlike su, na njenu žalost, postale najočiglednije. Ona bi ih pre nazvala barijerama u glavama ljudi. Da je moda bila dobar izbor govore poslovni rezultati. Ali, to ne znači da i mnoge druge stvari ne bi mogla podjednako dobro raditi. Ili čak i bolje. Uzgajanje cveća ili izvoz trešanja, za nju bi bili čak i veći izazov.

“Naučila bih kako se to radi jer nema tu neke posebne mudrosti. Za svaki posao principi su isti. Dobri i stručni ljudi i prava organizacija”, objašnjava ona. Prvenstveno dobri ljudi, samo ih treba pronaći. Ili umeti proceniti, što joj baš i posle ogromnog iskustva i nije jača strana.

”Ovih dana čitam kako je jedan od najpouzdanijih Bušovih saradnika objavio knjigu u kojoj je na opšte iznenađenje napisao sve negativno o odlazećem predsedniku. On ga je ispratio s mnogo lepih reči i ne sanjajući kakav će otpozdrav uslediti. Tako da je i Buš ostao naivan. Zašto onda ni ja to sebi ne bih mogla da dozvolim?”, pita se ona. Ponekad dođe u iskušenje da li da pomogne onima za koje smatra da bi im pomoć u tom trenutku bila najpotrebnija. Na kraju uvek pomogne. Da nije pogrešila, dokaz je pozicija na kojoj se upravo nalazi. Pri tom, kad bi još razmišljala o tome kakve su prave namere onoga sa kim posluje, njen posao bi sigurno stao. To što često pogrešno proceni ne samo poslovne saradnike, već i najbliže “prijatelje”, ne znači da o ljudima sudi na osnovu stvari koje na sebi nose. Njena profesionalna deformacija nije poprimila takve dimenzije. Šta više, smatra da je moda samo okvir za suštinu.

„Nijedan pametan čovek neće da prati modu do kraja. Ovo tvrdim baš zato što sam dugo u modnoj industriji. Jedino važno je da osoba bude uredna i obučena u skladu sa svojom profesijom”, objašnjava modne trendove, dok na sebi nosi kreaciju firme čiji je vlasnik. Jer, kaže, Mona najviše poklanja pažnju poslovnim ženama, a dok radi poslovni stil odevanja joj najviše prija. Kao student uvek je bila moderno obučena. Zaradila bi pare preko zadruge i dva puta godišnje odlazila u Italiju po robu. To nije bila samo njena privilegija, već sudbina čitave generacije. Kaže da danas na oblačenje mnogo više polažu siromašni ljudi jer na taj način žele da fasciniraju. Proučavajući kostim, shvatila je da su siromašniji slojevi uvek u istoriji bili najkitnjastije odeveni.

(Nada prima nagradu iz ruku Olje Ivanjicki)

Začudila se kada je od Privredne Komore Beograda primila nagradu za preduzetnicu 2007. godine. Jer sve što je suštinski dobro malo dolazi na površinu. Tačnije, sve je marketing. Zato kad god hoće da se oslobodi pritisaka koji dolaze sa televizije, a koji se samo svode na dobru reklamu, odlazi na Kalenić pijacu. U najobičnijem razgovoru sa bilo kojim seljakom sve joj “postaje kristalno jasno”. Odlazak na pijacu odavno je postala njena redovna aktivnost. A i obožava da kuva. Naročito prijateljima. Nekada, kolačima ima običaj da obraduje i svoje kolege.

Bez obzira na to koliko o proteklim vremenima svi pričali negativno, neke stare navike ukoliko su dobre, ne treba menjati. Na uštrb radnog vremena često zna da sa zaposlenima uz kolače proslavi neki lep događaj. Iako je okružena sa tri odrasla muškarca, proslave dečjih rođendana u porodici Momirović i dalje su poseban ritual. Da li poučena običajem svoje majke, koja je i danas pita kako je obučena ili da li je dovoljno jela, ili zato što je to prirodan majčinski instinkt, prema svojim sinovima ima isti odnos kao kada su bili deca. Njima to često smeta. Jer kada je neko diplomirani pravnik, kao što je njen stariji sin ili kada ekonomiju privodi kraju, što je slučaj sa mlađim, onda izlivi velike nežnosti često mogu da budu predmet podsmeha. Ali, tvrdi da njima to ipak prija. Zato svakog vikenda postoji ustaljen ritual nedeljnog ručka. I to ne sasvim slučajno.

Jer se i sama vrlo rado seća mirisa pečenih paprika, ajvara, ili suvih šljiva. Kaže da su to mirisi detinjstva koje su njena čula upila još dok je bila devojčica. Sasvim promišljeno, putem nedeljnih ručkova i drugih sitnica koje život čine, iste mirise pokušava da ureže i svojim sinovima. Ukoliko žele da budu uspešni u životu, a ona smatra da su na dobrom putu, ovakva oaza spokoja biće im neophodna. Ona se pronalazi u čoveku i jedina je energija koja pokreće. S obzirom na to da je, kako kaže, tek na početku, to je i jedina energija koja će joj u budućnosti biti potrebna.Jer treba i dalje biti lider.

Rođena je 1955 godine u Nikšiću, gde je 1974 završila i gimnaziju. Četiri godine kasnije završava Pravni fakultet u Beogradu, a potom devet godina radi u opštinama Palilula i Voždovac.

Sa suprugom Đorđem 1989.godine osniva modnu kuću "Mona".

Momirovići imaju dva sina.

napomena : poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs