Goran Paskaljević, filmski reditelj - nasmejao sam Tita i Jovanku do suza

Goran Paskaljević (Foto: YouTube/screenshot)

Filmski reditelj Goran Paskaljević (61), sudeći po svim nagradama, a posebno po priznanjima koje je dobio prošle godine, jedan je od najuspešnijih svetskih umetnika. Dokaz za to su tri značajna priznanja: Muzej moderne umetnosti u Njujorku prikazao je, prošlog januara, sve njegove filmove i otkupio tri. Potom je, u maju, odlikovan najvišim francuskim ordenom za doprinos svetskoj kulturi, a u junu je, u Novom Sadu, dobio priznanje "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu.

Njegova formula rada je najteža: jednostavnost plus emocija. Sve što je komplikovano, a istovremeno i dosadno, on ostavlja drugima. Nije, naravno, samo reč o filmu već, uverava Paskaljević u ovom razgovoru, i u njegovom životu. Iz prethodna dva braka ima dvojicu sinova: Vladimira sa prvom i Petra sa drugom suprugom, a u trećem nije ostvario "projekat" da ima i ćerku, žali zbog toga, ali uteha mu je što sad ima najbolju ženu – Francuskinju Kristinu...

Gde sad živite, u Beogradu ili Parizu?

Trenutno sam više u Beogradu. Prodajom porodične kuće omogućio sam da stariji sin već danas ima svoj stan, a mlađi će to imati kad mu to bude trebalo. Tada ću se za stalno preseliti u Pariz. A ovde se Kristina ozbiljno bavi zbrinjavanjem pasa i mačaka lutalica koje šalje u Švajcarsku, Austriju i Nemačku, nekim dobrim ljudima koji su spremni da ih prihvate. A ja, kao što sam to i dosad činio, sve moje novčane nagrade dajem za decu bez roditeljskog staranja...

Odakle ste krenuli u život?

Rođen sam u Beogradu, ali sam detinjstvo proveo u Nišu kod majčinih roditelja, kod deke Svete i bake Natalije. Jer, moji su se razveli kad sam imao samo dve godine. Otac Vladimir je bio glavni urednik "Duge", a majka Olivera profesor istorije u zemunskoj gimnaziji. Baka mi je tada govorila: "Tvoji imaju svoje porodice, a ti si sam, moraćeš sve sam i da uradiš". Njena deviza je bila: "Nije samo važno učestvovati, važno je pobediti", kao i "Prvo traži krivicu u sebi, a onda u drugima"... I, da bih dobro razumeo druge naučio sam još četiri jezika: češki, francuski, italijanski i engleski.

Koliko ste se davali sportu?

U Nišu sam zavoleo konjički sport. Bio sam član kluba Čegar. Tri godine sam jahao. A istovremeno sam se veoma aktivno bavio stonim tenisom. Imao sam svoj sto u velikom dvorištu. To je bio rezervni sto kluba Poštar. Tada sam igrao, kao član kluba, i na nekim ozbiljnim turnirima, kao profesionalac.

Koji sport je sad Vaš?

Samo plivanje. Toliko mi zdravlje dozvoljava. Pre četrnaest godina sam operisao kičmu, pa ne mogu više da jašem i igram stoni tenis. Ono što je bilo posebno lepo u konjičkom klubu je što smo i brinuli o konjima. Moj konj se zvao Alkron. Ono što je posebno lepo u tom sportu je i kontakt sa životinjom koja vas sluša i poštuje.

A da li ste se družili sa sportistima?

U vojsci, u Somboru, imao sam krevet pored Dragana Džajića, tada kapitena Crvene zvezde i fudbalske reprezentacije. On je voleo da se družimo zato što ga nisam gnjavio nekim fudbalskim pitanjima. Tu su još bili glumac Ivan Bekjarev, reditelj Slobodan Šijan, muzičar Zoran Simjanović...

Kako ste "ušli" u film?

Ta vrata mi je otvorio moj očuh Filip Aćimović. On je završio pravni fakultet. Bio je novinar, talentovani pijanista i govorio je sedam jezika! Međutim politički je "potonuo", pa se našao na ulici. I dobio je posao kao magacioner u Kinoteci. Ali, brzo je napredovao, pa je postao pomoćnik direktora. A ja sam, po njegovom predlogu, kao gimnazijalac, cepao karte na ulazu u Kinoteku. Naravno,gledao sam sve filmove i zavoleo tu umetnost.

Kako ste počeli?

Kao i svaki početnik. Krenuo sam sa amaterskim filmovima, a kad sam pomenuo akademiju Filip me je podržao. Kazao mi je: "Ako to želiš, onda to mora da bude najbolja škola". A to je praška Filmska akademija.

Ko je tu još bio od naših?

Pre mene od starijih su bili Goran Marković i Srđan Karanović, zatim Lordan Zafranović i Rajko Grlić. Kasnije je došao Emir Kusturica...

Kad ste napravili prvi film?

Bilo je to 1976. Imao sam 29 godina i u Pulu sam, posle festivala u Berlinu, gde sam dobio nagradu kritike, stigao sa filmom koji se naslanjao na "crni talas". Bio je to film "Čuvar plaže u zimskom periodu". "Crni film" u koji sam uneo elemente humora. Taj film se završava ulaskom moje generacije u tunel... U to vreme svi filmovi za Pulu prvo su išli na Vangu, kod Tita, pa u Arenu. Bila je to sudbina i mog filma.

I kako ste prošli na tom ispitu?

Kopije filmova su od Pule do Briona prevožene torpednom jahtom koju je vodio kapetan Leka. I svi smo mi, još u luci, čekali povratak Leke u Pulu sa istim pitanjem: "Kako je Tito reagovao"? Kad sam i ja sačekao kapetana Leku on je kazao: "E, ovaj film ,'Čuvar plaže’do suza jenasmejao i Tita i Jovanku". To je otklonilo sve ideološke sumnje u "čistotu" ovog filma. I ja sam, sa ovim filmom, dobio sve moguće nagrade, pa i – Zlatnu arenu!

Koliko ste još puta nagrađeni?

U Puli sam dobio Zlatnu arenu i za film "Poseban tretman". A i svi ostali, a dosad sam imao četrnaest filmova (sad završavam petnaesti), dobili su niz nagrada na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji... Na to ne mogu da se požalim. To su: "Pas koji je voleo vozove", "Vreme čuda", "Tuđa Amerika", "San zimske noći", "Anđeo čuvar", "Kako je Hari postao drvo", "Zemaljski dani teku", "Bure baruta"...

O čemu se radi u novom filmu?

To je srpsko-albanska priča "Svadbeno putovanje" ("Hanimun")o dva mlada bračna para koji, svako na svojoj strani granice, prema Italiji, odnosno Mađarskoj, traže sreću u Evropi... Radnja se razvija tako što su oni, na taj put u "bolji svet", pošli nezavisno jedni od drugih, a kasnije se te dve priče, sudbinski, ali ne i fizički – prepliću...

Kako ste baš Vi pozvani u Njujork?

Direktor Muzeja moderne umetnosti Lorens Kardiš me pozvao, kao prvog reditelja sa Balkana, kome će Muzej napraviti retrospektivu filmova.Iako sam mu pomenuo dva rediteljska imena (Kusturica i Angelopulos) sa Balkana koja su, iskreno rečeno, veća imena od mog,on je dao objašnjenje da moji filmovi više odražavaju duh Balkana, nego njihovi... I posle uspešne retrospektive Muzej mi je otkupio tri filma koje nazivaju "Srpska trilogija". To su: "Bure baruta", "San zimske noći" i "Optimisti". Na otvaranju retrospektive jebilo predviđeno da bude i moj prijatelj, glumac Robert de Niro, ali, nažalost, nije mogao da dođe.

Šta se dogodilo De Niru?

Morao je da ide na operaciju ramena. I, sad je sa rukom sve, kako kaže, OK. Nas dvojica se znamo tridesetak godina, kad je došao na FEST. Tada sam mu bio domaćin. A Robert je u Srbiju dolazio nekoliko puta još kao student. I sad se seća jednog seljaka iz okoline Niša koji mu je, kad je pokraden, pomogao da se vrati kući. Sa tim seljakom je nekoliko dana brao lubenice, pa ih je potom prodavao na niškoj pijaci, a domaćin mu je za taj posao obezbedio smeštaj, hranu i pare... Poznajem i njegovu suprugu atraktivnu mulatkinju Dijanu Ebot i ćerku Drinu, koja je ime dobila po knjizi Ive Andrića. Robert je vrlo emotivan čovek.

Da li ste Vi emotivni?

Veoma. I to ne krijem. Naprotiv. Ko ostane bez emocija – nesrećan je čovek. I film bez emocija – nema svrhe.

Šta rade Vaši sinovi?

Vladimir (34) reditelj je i završava prvi igrani film "Đavolja varoš", a Petar (16) još ne zna šta će da bude. Moj savet im je uvek isti: radite šta hoćete. Pomoći ću vam, ali u tomešto radite budite najbolji.

Kako doživljavate mačizam i feminizam?

I jedan i drugi stav su vrsta nasilja. Odbijam sve oblike mišljenja sužene optike.

Kako birate glumce?

Uvek uloge biraju njih. Ali, najčešće su uz mene Miki Manojlović i Laza Ristovski. Oni su kompletni umetnici u svetskim razmerama.

Kako odmeravate snagu sa Kusturicom?

Emir Kusturica je osvojio dve "Zlatne palme" u Kanu i tu nema šta da se meri. On je u svetskim razmerama veoma poznat reditelj.

Za Vas kažu da ste strani plaćenik?

To obično kažu za svakoga kada ima puno uspeha u inostranstvu. Ali, vi verovatno mislite na zajedljive primedbe Dragana Bjelogrlića. Ničim izazvan, stalno me napada po nekim novinama.Ja to doživljavam kao njegov kompleks inferiornosti. U stvari, problem je, verovatno, što s njim ne radim, niti imam nameru (kao što s njim ne radi, na primer, ni Kusturica). Bjelogrlić, ruku na srce, ima neki lokalni uspeh. Uporan je i vredan radnik i uvek uz političare koji drže vlast. Nameće se. Ali, po meni, nije baš talentovan glumac, i tu mu nema pomoći.

Kako ste birali vaše žene?

Posle svega što mi se dogodilo imam utisak da su one izabrale mene. I uvek izgleda da je muškarac osvojio ženu, a, u stvari, ona izabere njega. Žene uvek biraju: i s kim će da budu i koga će da ostave. Ali, po njima, uvek su muškarci krivi za – sve...

Šta je najveća istina: strast, erotika ili ljubav?

Sve to. Odnosi o kojima pričamo ne idu odvojeno. Nema prave strasne ljubavi bez erotike. Kad se sretnu takva dva bića, a to nije čest slučaj, to je najveća životna sreća za oboje. U tom odnosu živim sa Kristinom!

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 11.01.2009