Boško Đukanović, direktor Instituta "Dedinje" - Žao mi je što nisam postao stolar

Boško Đukanović (Foto: YouTube/screenshot)

Hirurgija nije humana delatnost i zato ne bih voleo da se neko moj bavi ovim poslom. Krvava je to profesija i jednostavno te natera da oguglaš. Emotivan sam i samokritičan, voleo bih da mogu da otugujem svaku ljudsku smrt, a one su sastavni deo posla. Ali kada bih tako radio, ne bih mogao da se bavim svojim poslom, da spavam, da živim... Zbog toga ponekad mislim kako sam strašno nesrećan čovek, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" hirurg dr Boško Đukanović, direktor Instituta "Dedinje".

Stolarska radionica

Danas mi je žao što nisam nastavio porodičnu tradiciju i bio stolar. Ali tada me nije privlačio stolarski posao. Želeo sam da budem traktorista. Nisam imao traktor i nisam ga nikad vozio, ali sam to smatrao nečim specijalnim. Više ne mogu da se setim zašto sam se u gimnazijskim danima opredelio za studije medicine, ali se sećam me je na početku fakulteta privukla baš hirurgija. Doživljavao sam je kao nešto posebno, muško, sam vrh medicine. Škola mi je uvek dobro išla i bio sam predan đak.

Hjuston

Po završetku studija medicine imao sam veliku želju da se usavršavam u hirurgiji. Otišao sam u Hjuston, gde sam proveo tri godine na specijalizaciji iz vaskularne hirurgije. Učeći od veličina kakvi su Denton Kuli i Majkl Debejki oformio sam svoju hiruršku ličnost. Boravak tamo mi je omogućio da shvatim šta treba da radim u svojoj struci. Moja veza sa Hjustonom i tamošnjim kolegama još postoji. Poslao sam tamo mnoge doktore na usavršavanje. Oni, kao i ja, održavaju kontakt sa vrhunskom svetskom medicinom. To je jako važna stvar. Boravak u Hjustonu doneo mi je brojne važne kontakte. Zapravo, na osnovu tih veza i prijateljstava moje kolege i učenici koji danas rade na Dedinju imaju pristup bilo kom vrhunskom medicinskom centru u svetu.

Kolege iz Amerike, vrhunski svetski hirurzi dolaze kod nas. Među njima su i Kuli i Hazim Safi i Delos Kozgrof. Oduševljeni su našom srdačnošću i druželjubivošću. Nekima od njih sam uspeo da malo približim naš mentalitet i način života, ali nažalost, svi oni dođu na kratko, na jedan-dva dana, pa ni ne vide sve ono što bih ja voleo da im pokažem.

Amerika

U Americi sam toliko bio posvećen radu, da sam sam sebi ličio na pravog Spartanca. Ono malo vremena koje mi je preostajalo koristio sam da upoznam američke gradove i ljude. Ta veza sa ljudima mi je oduvek bila važna. Generalno sam oduševljen Amerikom. To je zemlja u kojoj postoje pravila koja se poštuju, zemlja u kojoj se poštuje čovek. Nikada mi se tamo nije desila ni najmanja neprijatnost i uvek sam srećan kad ponovo odem. Međutim, i pored te američke savršenosti, nikada nisam poželeo da tamo ostanem. Ne vredi, Valjevo mi je u krvi.

Detinjstvo

Rođen sam u Valjevu, za koje sam i danas veoma vezan. Odrastao sam u tipičnoj srpskoj porodici. Imao sam divno detinjstvo i oduvek bio okružen gomilom ljudi. U tom mom dečačkom periodu rodila su se neke divna prijateljstva koja i danas traju. Moja majka Zlatija, inače domaćica, bila je u potpunosti posvećena kući, bratu i meni. Otac Predrag imao je u centru Valjeva stolarsku radnju koju je nasledio od mog dede Boška. Iako ima 85 godina, otac i danas radi u toj istoj stolarskoj radnji koja postoji već sto godina. Moji roditelji su bili toliko liberalni, da su meni prepustili sve odluke koje se tiču mog daljeg obrazovanja i izbora zanimanja. Ponekad žalim što su bili toliko liberalni.

Profesor psihologije

Za gimnazijske dane vežu me izuzetne uspomene na moje profesore. Ta ekipa ljudi bila je jača i kvalitetnija nego mnogi profesori na fakultetu. Kakvi su to ljudi bili! Moj profesor psihologije i logike Dragutin Mijanović bio je autoritativan čovek i veoma uticajan. Predavao je devet predmeta u gimnaziji. On je valjevsku kulturu uzdigao na jedan visok nivo. Vodio je hor i Kulturno-umetničko društvo "Abrašević". Tek kada sam završio školu, počeo sam da mu se divim, a tek sada vidim da je radio neke stvari koje su neverovatno važne za kulturu uopšte. Oformio je mnoge muzičare od Mikija Jevremovića do Željka Joksimovića. Sećam se i profesorke Milice, zvali smo je Ćubana. Izuzetna žena.

Košarka i karate

Sport mi je uvek bio važan deo života. U gimnazijskim danima bavio sam se plivanjem, košarkom, karateom. U karateu sam jedno vreme bio u samom vrhu. Čak sam bio i reprezentativac naše države. Bila je to ona čuvena ekipa karatista u kojoj su bili Ilija Jorga, Zeko Božović, Dušan Dačić. Kasnije me je posvećenost medicini odvojila od svih mojih hobija. Nisam se pokajao zbog toga, ali moram da priznam da je košarka ostala do današnjih dana važan deo mog života. Moja porodica je takođe mnogo vezana za valjevsku košarku.

Šah

Veliki sam zaljubljenik u šah. Malo je reći da je to obična igra. Šah je nešto što ja definišem kao vrhunac ljudske intuicije, pameti, borbenosti, posvećenosti i inteligencije. Kada sam se vratio iz Hjustona, posvetio sam mnogo vremena i energije našem valjevskom šah klubu koji je sada jedan od najboljih u Evropi. Nikad se nisam takmičio u šahu i nikad nisam osvajao nagrade, ali volim da odigram dobru partiju. Ja sam kafanski igrač i to mi je najveća titula u šahu koja postoji. Jednom sam igrao nekoliko dana bez prestanka. Nisam izlazio iz kafane, a protivnici su se smenjivali. Sreća je nekada bila na mojoj strani, nekada nije. Gubio sam i dobijao partije.

Rivalstvo

Voleo sam da igram s mojim Valjevcem, Mikijem Jevremovićem. On je bio moj veliki rival. Nas dvojica smo se čak i kockali u šahu, ali to nije uticalo na naše veliko prijateljstvo koje i danas traje.

Valjevo u srcu

Nikada nisam želeo da pokidam veze sa svojim rodnim gradom. Od 1974. živim u Beogradu, ali sam duhom stalno prisutan u Valjevu. Tamo je moja prirodna sredina kao što je ribama voda. Svakog vikenda sam tamo. Volim da kažem da u Beogradu radim, a u Valjevu živim. Niste ni svesni koliko ima velikih ljudi u toj maloj sredini. Volim kafanu i cigansku muziku. Kad zasvira, bože moj, Neša Ciganin i kad zapeva, pa to je milina! A tek Tešnjar! Postoji jedno mesto gde volim da se sastanem sa prijateljima. To je Klub 32 u starom delu Valjeva, Tešnjaru. Pa da onako boemski razvezemo priču uz piće i pesmu.

Dado Topić

Ma, slušam ja i rok. Ali tu sam prilično probirljiv. Sviđa mi se ono što rade Đule Van Gog i Dado Topić. S obojicom sam veliki prijatelj. Eto, Dado Topić, koga ja neizmerno volim, uskoro će se preseliti u Srbiju, u Beograd. Svakodnevno smo na vezi i jedva čekam da mi bude ovde, bliže. Pomažem mu da nađe kuću ili stan. I on se poprilično zaželeo Beograda.

Ribolov

Jedna od mojih strasti je i ribolov. Posle napornih operacija volim sa prijateljima da odem na pecanje. Pokupimo štapove, udice, mamce i čizme i pravac na reku. Nije bitno da li je reka tu pored grada ili negde dalje u Srbiji. Drina, Valjevo, Užice, to je taj trougao gde se ja najbolje osećam. Volim boravak u prirodi, reka me opušta. A ti odlasci na pecanje su mi prilika da se susretnem sam sa sobom. Verujte da mi je taj susret sa samim sobom mnogo teži nego da se susretnem sa najgorim neprijateljem. Šalim se, malo! Kao i svi pecaroši i mi imamo posebnu pripremu pre nego što krenemo na reku. Obavezno se tu kupi neki roštilj, pa kad se zabace štapovi, raspali se vatrica, razveze se priča i tako do sutra. Doduše, ja sam ribolovac amater i ne mogu da se pohvalim nekim velikim ulovom, ali bilo je dana kada sam imao uspeha. Sva ta naša ribolovačka druženja završe se opet u kafani, nedeljom kasno.

Porodica

Moja žena Verica je moja koleginica. Ona je radiolog i moja velika podrška u životu. Zajedno smo već 20 godina. Naš brak savršeno funkcioniše jer u kući nikada ne pričamo o medicini. Ali moja žena zna ponekad da kritikuje moj način života i moj odnos prema ljudima. Smatra da mi hobiji oduzimaju mnogo vremena i energije i da sam i suviše dobar prema ljudima. Imamo i dvoje dece. Ćerka koja je starija na završnoj je godini gimnazije, a sin će ove godine imati malu maturu. Nisam strog otac. Moja deca imaju strogu majku i bolje je da nju slušaju nego mene.

Ali sugerisao sam ćerki da upiše prava i ona je tu sugestiju prihvatila. Ne bih voleo da je krenula mojim stopama. Medicina je težak posao. Ja sam uspeo u životu jer sam imao mnogo sreće.

Emocije

Hirurgija oduzima mnogo vremena, energije i, pre svega, emocija. Ja preživljavam u sebi sve ono što radim, pogotovo ono što se ne odigra onako kako ja želim. Dešavalo se da se kod nekih pacijenata kojima sam odradio jako dobre intervencije i gde sam bio jako zadovoljan onim što sam uradio nije završilo kako treba. Ali ne kajem se što sam izabrao taj težak put.

Do sada je kroz moje ruke prošlo oko sedam, osam hiljada ljudi. Među mojim pacijentima su brojne domaće i inostrane zvezde. Ali ono čime se strašno ponosim je činjenica da nikada nisam pravio razliku među javnim ličnostima i običnim nepoznatim ljudima. Apsolutno svi imaju isti tretman kod mene. Jer, ljudski život mi je veoma važan. Tako jednom, spremam se ja da krenem u ribolov i dolazi kod mene jedan starac. Kaže: "Doktore, pomaži, žena mi ima problema sa srcem, ne znam šta ću." Ja ostavim sve i dođem s njima u Beograd. E to je za mene prava stvar, sve ostalo je biznis. Pamtim i slučaj kada mi je došao jedan Rom iz Niša. Trebalo je da operišem njegovu ženu u koju je on bio smrtno zaljubljen. Rekao mi je: "Spasi mi je, molim te, ne mogu da živim bez nje." Ganulo me je to. Operacija je uspela, a on me je posle izljubio.

Eklstonovi

Veliki sam prijatelj sa Slavicom i Bernijem Eklstonom. To prijateljstvo traje već nekoliko godina. To dvoje ljudi su posebno naklonjeni našoj zemlji. Posebno Slavica, koja je retko dobra Srpkinja, jedan pre svega iskren i pošten čovek. Redovno dolaze u Beograd. Baš prošlog decembra bili su ovde kod mene na klinici. Obećali su i da će doći na proleće. Berni ima ideju da ovde u Srbiji napravi Formulu 1. Ja ću mu, koliko mogu, pomoći u tom naumu.

Lelići

Veoma sam posvećen Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pomagao sam izgradnju nekoliko pravoslavnih crkvi u Srbiji. Naročito manastira Svetog Nikolaja u Leliću odakle je i cela moja porodica. Smatrao sam da je to obaveza prema mom kraju i prema mojoj crkvi. U društvu mog velikog prijatelja, reditelja Duška Kovačevića proslavio sam i prvu slavu koja je posle pedeset godina komunizma slavljena u jednoj bolnici. To je bilo na Sretenje Gospodnje 2001. godine. Duško i ja smo polomili slavski kolač.

Poslednji intervju Debejkija

Veoma sam ponosan na intervju koji sam napravio sa najvećim svetskim hirurgom Majklom Debejkijem, čovekom koji je prvi uradio transplantaciju srca. Desilo se to samo dva meseca pred njegovu smrt. Imao je tada 99 godina i to je bio njegov poslednji intervju u životu. Jako je teško bilo doći do njega, ali uspeo sam. U tih 45 minuta koliko je intervju trajao pričali smo o svemu, njegovom životu, deci, o srpskim hirurzima koji su učili od njega. Priznao mi je tada da je radio sa hirurzima iz celog sveta, ali da su Srbi najbolji lekari. Sada mi iz Hjustona traže taj intervju. Nisam im dao. Zvala me je i njegova sekretarica Brenda i tražila intervju. Nisam hteo da joj dam jer se nije lepo ponela prema meni. Molio sam je danima da mi zakaže susret sa Debejkijem. Na kraju sam seo i u hodniku čekao pet sati. Kad, eto ide Debejki u kolicima. Pita me šta želim. Ja kažem da hoću intervju. Odmah me je primio: "Hajde Boško, uradićemo intervju." To je najveća čast koju sam ja u životu imao. Bio je velika faca u hirurgiji. Sa samo 37 godina bio je načelnik sanitetske službe cele američke vojske, a učestvovao je i u korejskom ratu. Spavao je samo po dva sata dnevno.

Lična karta

Dr Boško P. Đukanović je rođen 11. oktobra 1955. godine u Valjevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet u Beogradu upisao je 1974. godine, a diplomirao je 1980. godine. Tokom karijere usavršavao se u oblasti kardiovaskularne hirurgije u najpoznatijim institucijama u SAD i Francuskoj. Važi za jednog od najboljih svetskih kardiohirurga. Naučni je saradnik Medicinskog fakulteta u Beogradu, a od 2000. je na mestu direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Oženjen je i ima dvoje dece.

(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 8.2.2009.)