Jovan Savić, teniski trener - "manastirka" u domu sestara Vilijams

Sa sestrama Vilijams proputovao sam svet uzduž i popreko i takoreći bio član njihove porodice. Njihova mama Oresin, divna žena, prihvatila me je kao svog člana. A kad te mama prihvati, onda se i ostali toga drže. Bilo je jako simpatično kada smo na treninzima komunicirali na našem jeziku. Prvo je Serena, u šali, dok smo uvežbavali servis sa smehom ponavljala - opa, ajde, ajde opet, jače, stani... a kasnije i se tome pridružila i Venus. One su, kao i moj kum Boris (Beker prim. r.) imale afiniteta, kako su govorile, prema egzotičnim jezicima, priča u ispovesti za "Blic nedelje" Jovan Savić, trener i sparing partner Borisa Bekera, sestara Vilijams i mnogih drugih tenisera.

Prva pobeda

Te, za mene mnogo teške 1999. počeo sam da treniram Vina Spajdeja iz Amerike, tada 16. na svetskoj listi. Poslovi su počeli nenormalno brzo da mi se otvaraju, pa sam na turniru u Minhenu dobio ponudu da budem jedan od trenera sestara Vilijams. Na prvom igranju s njima obe sam pobedio i mislim da je to bila najbolja preporuka. Nekoliko dana kasnije na pitanje novinara da li bi one igrale sa muškarcima, Serena je kazala "da joj je došlo da plače kad su igrajući na poene sa svojim novim trenerom Jovanom obe izgubile mečeve". Član njihove trenerske ekipe i sparing igrač bio sam šest i po godina, od polovine 1999. do kraja 2005. godine. U tom periodu one su osvojile sve važne turnire.

Gajde i "manastirka"

Budući da sam za vreme odmora obožavao da slušam etnomuziku koju je izvodio moj Novosađanin Slobodan Trkulja, melos klarineta, gajdi i drugih duvačkih instrumenata brzo su i one prihvatile. Radeći sa mnom one su, kao i njihovi roditelji, o mom zavičaju dosta naučile. Mama im se oduševljavala našim vezovima, ručnim radom s etnomotivima, a otac, kao svaki muškarac, znao je za šljivovicu "manastirku" koja može i u Americi da se kupi.

Tajna uspeha

Tajna uspeha sestara Vilijams je u upornosti, pored tehničke pripreme one veliku pažnju polažu na fizičku spremnost, što se uostalom i po njihovom izgledu primećuje. Za razliku od nas Srba, koji smo veliki talenti, one su, kao i svi Amerikanci, velike radnice. Ništa ne prepuštaju slučaju.

Početak

Živeo sam blizu TK "Vojvodina" i gledao kako neki moji drugari treniraju. Kad bi se tereni ispraznili, ja sam pokušavao sam da odigram svoju partiju. Kad je otac Teodor primetio tu moju privrženost reketima, počeo je da me trenira. Redovno je išao sa mnom na treninge. Do šestog osnovne dva puta sam bio šampion Jugoslavije. U isto vreme na međunarodnom turniru u Parizu ušao sam među 16 najboljih pionira Evrope, Azije i Afrike.

Skrivanje poziva

Član jugoslovenske reprezentacije postao sam sa 13 godina. U njoj su bili i Marčelo Manola iz Hrvatske, Vujić iz Bosne i Đukić iz Novog Sada, svi stariji od mene. Te godine Botrotra kup se održavao u Novom Sadu na kojem sam zablistao iako mi iz uprave kluba "Vojvodina" za koji sam nastupao nisu preneli poziv selektora pošto su forsirali svoje kandidate. Međutim, uoči samog meča došli su iz reprezentacije u osnovnu školu, kod mog razrednog starešine da ga informišu da sam član državne reprezentacije i da traže da me tih dana oslobodi nastave. Bez nekih priprema, na tom kupu sam sve pobedio. Pošto se skrivanje poziva više puta ponovilo, ali uz podršku majke i oca, otišao sam u Minhen u kamp Nikole Pilića.

U kavezu

Tamo sam umesto na juniorskim igrao na seniorskim turnirima i za nešto više od godinu dana bio sam među 600 najboljih svetskih igrača. Ali, zbog raspada države u kojoj sam rođen nije ispalo kao što sam očekivao. Zbog neplaćanja školarine morao sam da napustim tenisku školu. Te godine sam nastupajući na takmičenjima za klub "Großhesselohe" bio 83. teniser na nemačkoj listi u juniorskoj konkurenciji.

Nikola i Mila Pilić

Za vreme raspada Jugoslavije Nikola nikako nije mogao da razume ljude u domovini i rat koji su vodili. U njegovoj kući u Minhenu i dalje se čuva atmosfera domovine koju je vaspitavan da voli. Duh našeg podneblja održavaju slike velikana Milana Konjovića i Mersada Berbera, kao i jezik kojim se u kući Pilićevih govori - srpskohrvatski. S ponosom ističu da je Nikola Hrvat, a Mila Srpkinja, i za njih problema nema.

Beker je voleo Jugoslovene

Zbog besparice umesto da treniram morao sam da dajem časove drugima. Počeo sam da zarađujem kao sparing partner Borisu Bekeru. Njemu kao da je bilo suđeno, uz sebe je uvek imao po jednog Jugoslovena. Dok se probijao ka svetskom vrhu uz njega je bio Boba Živojinović. Igrali su u dublu, ali bili su i veliki prijatelji. Jedno vreme brigu o njemu vodio je selektor nemačke reprezentacije Nikola Pilić. Onda je Pilić preuzeo staranje o Mihaelu Štihu, najvećem Bekerovom rivalu, a najmlađi vimbldonski pobednik Beker zvanično nije imao trenera. Pozvao me je da s njim treniram, a prethodno smo se upoznali kod Pilića. Tada sam imao četrnaest i po godina.

Basket u Monte Karlu

Intenzivno smo počeli da radimo 1994. u Minhenu i sve češće sam putovao s njim. Odgovarala mu je moja dobra igra, pošto sam bio dobar tehničar, pa samo mogli sve elemente da obradimo. Osim što smo radili u Minhenu, putovali smo zajedno na sve važne turnire u Milanu, Antverpenu, Dohi, Londonu... bio sam s njim u pripremnim periodima u Monte Karlu gde je jedno vreme živeo... U Monte Karlu smo igrali basket, košarka nam je služila za zagrevanje.

Majka

Prve godine posle svakog meča s njim ruke su me strašno bolele, ali pri pomisli da ako ne izdržim, moram da se vratim kući, bolove u rukama sam muški izdržavao. Moja majka, bila mi je tih godina sve. Masirala mi je ruke posle treninga sa Bekerom jer nismo imali para da plaćamo masera. Prala mi je i peglala sportsku opremu skoro svake večeri, pošto nisam imao rezervnu. Nažalost, ona je pre moje ženidbe umrla.

Na šalteru za vizu

Bekeru je odgovarao naš mentalitet. Puno mi je pomogao da preživim ratne godine i premostim finansijske probleme i one oko dobijanja stalne boravišne vize. Kada sam polovinom devedesetih otputovao s njim u Španiju, moj povratak u Nemačku bio je doveden u pitanje. U to doba prema našoj zemlji i nama vladao je veliki animozitet, pa su s granice hteli bukvalno da me deportuju u Srbiju. Zahvaljujući njemu vratio sam se u Nemačku pod uslovom da sredim boravišnu dozvolu. Zajedno smo čekali u redu ispred šalterske službe da mi nemačke vlasti na osnovu ugovora koji je zaključio sa mnom, kao njegovom teniskom treneru, izdaju stalni boravak.

Kum Boris

Druženje s njim sam nastavio i kad je prestao aktivno da se bavi tenisom. Novac, kojeg je puno zaradio, nije mu udario u glavu. Kad sam se 2005. oženio, bez ikakve dvojbe prihvatio je da mi bude kum po našim srpskim običajima. I pre druženja sa mnom, verovatno dok je bio sa Bobom, pokazivao je veliku sklonost ka učenju srpskog jezika. Pošto naš jezik prilično razume, u dokolici smo međusobno konverzirali svako na svom maternjem jeziku. O nekadašnjoj Jugoslaviji i uopšte o Srbiji zna kao da je kod nas odrastao. Osim po humoru, sličan je nama i po osećanjima. Zajedno sa mnom patio je dok su Novi Sad i Srbija za vreme bombardovanja urušavani.

Naše naravi

Beker je posle bombardovanja hteo da u Novom Sadu otvori predstavništvo svoje firme "Völkl" koja se bavi proizvodnjom i prodajom opreme za tenis. Naša zamisao je bila da taj centar pokriva jugoistočnu Evropu. Ali, pošto to nije odgovaralo nekim ljudima iz srpskog tenisa, sve to je stopirano.

Ikona i sin Marko

Krajem 2005. sam se oženio, skućio u Minhenu i dobio naslednika Marka. Otkazao sam sve ugovore pošto sam odlučio da više pažnje posvetim porodici i pomognem supruzi Andrei u podizanju deteta. Kao naslednik dede Jovana, po kojem sam dobio ime, čiji su preci iz Crne Gore preko Metohije sa patrijarhom Arsenijem stigli u Novi Sad, rešio sam da budem gazda u svojoj kući. Marko je u međuvremenu progovorio srpski iako mu je mama Nemica. Paralelno govori oba jezika mada su mu tek tri i po godine. Na telefonske pozive bez obzira ko zove trči i javlja se pitanjem "ko je" misleći da ga zove deda Teodor iz Novog Sada. Na pitanje "čiji smo", upire kažiprst na slavsku ikonu Svetog Trifuna. Moju odluku je da dok mi deca ne ojačaju trenerski posao znatno redukujem, Serena i Venus ne razumeju. Misle da je u pitanju moj bolje plaćeni aranžman sa nekim drugim teniserom, pa su mi za dalju saradnju ponudile puno novca.

Naši su u vrhu

Novak Đoković sve zna o tenisu i zato je u samom svetskom vrhu. Ali kad je čovek na vrhu, svi se na njega naoštre, pa su on i njegov stručni tim često nespremni da prouče sve protivnike, a to su u ovom trenutku samo Federer i Nadal. Ali, čini mi se da neće još dugo. Jankovićevoj fali samo malo više pokretljivosti a posebno mi je drago što se vraća u formu Jelena Dokić. Bez obzira na pauze i osciliranja u karijeri, ona je teniserka najvećeg formata. Moj prijatelj Zimonjić je broj jedan u dublu. A jedan od svetskih talenata po mišljenju ne samo mom, već mnogih poznavalaca tenisa je svakao Bozoljac.

Lična Karta

Jovan Savić je rođen u Novom Sadu krajem 1975. Posle osnovne škole otišao je u teniski kamp Nikole Pilića. Do desete godine bio je dva puta jugoslovenski pionirski prvak. Oženjen je Nemicom Andreom s kojom ima Marka i Anu. Bio je trener i sparing partner sestrama Sereni i Venus Vilijams, Borisu Bekeru i mnogim drugim teniserima.

(Tekst preuzet iz "Blica" 15. februara 2009. godine)