Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Petar Popović, jedan od najznačajnijih evropskih hroničara pop kulture - na poslednjem Hendriksovom nastupu
Nedelja, 22.02.2009.
13:45
Komentari
Kada sam stopirao u gradiću Skoč Korner ne bih li nekako stigao do Glazgova, ušao sam u auto u kojem me je elegantni gospodin pitao da li sam iz Evrope. Odgovorio sam mu da sam iz Beograda i on se nasmejao i rekao da je igrao na Marakani protiv Crvene Zvezde. Potpuno sam se oduševio i prepričao mu kako sam samo zbog te utakmice putovao iz Glazgova u Beograd i kako je Zvezda odlično krenula, ali je kapiten Seltika brzo izjednačio i do kraja je ostalo 1:1. Posle pet minuta smejanja rekao mi je da je on Bobi Robson, kapiten Seltika, i da je on postigao taj gol. Mislio sam se u sebi kad bi samo on znao koliko sam mu puta psovao familiju na toj utakmici, priča u ispovesti za "Blic nedelje" Petar Popović, muzički kritičar.
Bitlmanija
Pred kraj 1963. godine zatekao sam se u poseti ujaku u Škotskoj. Dok sam obilazio neke muzičke radnje u Glazgovu, zatekla me je vriska tinejdžerki koja su kao bez glave trčale niz ulicu. Uplašio sam se i iz radoznalosti krenuo za njima i naišao na kordon policije koji je razdvajao peron železničke stanice od ulice koja je bila zakrčena mladim ljudima koji su vrištali. Iz vagona su izašli Bitlsi i larma se pojačala, a policija živim zidom odbranila liverpulski bend od nasrtaja obožavaoca. Tada sam bio svestan da se u Ujedinjenom kraljevstvu odigrava kulturna revolucija u čijem je središtu bit muzika.
Džuboks
Prve specijalizovane muzičke novine u Evropi, "Džuboks" našle su se na beogradskim kioscima 1. maja 1966. godine i bile prodate u tiražu od sto hiljada primeraka. Osnovao ih je Nikola Karaklajić. U to vreme u Evropi su postojali časopisi kao što su "Ćao amići" i "Rejv", ali u njima je bilo modnih i zabavnih rubrika čija tema nije bila muzika. Štampanju "Džuboksa" je prethodila legendarna Gitarijada održana u na beogradskom Sajmištu u januaru 1966. godine. U polufinalu su svirale grupe iz čitave SFRJ i na kraju su pobedile beogradske "Siluete". Publika je šizela i društvo nije znalo kako da se odredi prema "novom" ponašanju omladine u SFRJ. Posle energije koju su sam osetio na toj gitarijadi, rešio sam da više ne želim da budem najbolji đak, već saučesnik u promociji pop kulture u mojoj zemlji. Nisam bio talentovan za sviranje i pevanje, ali sam znao da moram da budem blizu euforije koja nije bila politički režirana i kontrolisana.
Pop kultura
Posle izlaska prvog broja "Džuboksa", slučajno sam sreo Nikolu Karaklajića i zamerio mu što u njegovim novinama piše da u Beogradu ima tek nekoliko desetina bit sastava. Rekao sam mu da ih je mnogo više i on mi je onda predložio da ih izbrojim. Celi maj 1966. godine utrošio sam na bazanje Beogradom i izbrojao 177 bit sastava, što je iznenadilo Nikolu Karaklajića koji me je potapšao po ramenu i rekao mi da će od mene sigurno biti čovek. Za "Džuboks" su tada pisali Nenad Dukić, Raša Petrović, Nikola Nešković, pa mi je bila čast da budem deo pokreta koji je pop kulturu ustanovljavao kao modu Beogradu.
Beograd je svet
Kada su 1. jula 1967. godine "Bitlsi" na Mondoviziji odsvirali "All you need is love" u direktnom televizijskom prenosu koji je obišao svet , bile su upadljive šarene cvetne košulje i bedževi koji su imali na sebi. Sutradan ispred restorana "Sunce" je bilo četiristotine mladih ljudi u takvoj garderobi. Prekrajale su se kućne haljine mama i baka i na brzinu pravili bedževi, ali nismo dozvoljavali da nam aktuelni trend beži. Nešto kasnije su ispred Robne kuće Beograd na Terazijama održani prvi demokratski izbori u našoj zemlji. Na stočiću za kojim je sedeo Nikola Karaklajić prolaznici su potpisom odlučivali ko je bolji bend – Bitlsi ili Rolingstonsi. Na tom mestu je i Đorđe Marijanović na ramenima svojih obožavalaca pevao posle takmičenja Zlatni mikrofon na kojem nije osvojio prvu nagradu. Mjuzikl "Kosa" u beogradskom Ateljeu 212 izveden je pre čuvenog izvođenja na festivalu u Edinburgu. Pokojni Dušan Prelević je pevao u toj predstavi.
Stopiranje
Na koncert Rolingstonsa u Hajd parku u Londonu sam sa drugarom Zoranom krenuo sa kupanja na Tašu. Bacili smo peškire i pravo na autoput da stopiramo. Imao sam u džepu četiri dolara, a Zoran ni toliko. Prvu noć smo proveli u Falkoneu iznad Trsta po takvom pljusku, da smo nalakćeni na drvo u šumi spavali mokri do gole kože. Lozana, Pariz, trajekt od Kalea prema Doveru – nekako smo se snalazili za spavanje. Kod Dižona je Zoran stopirao, dok sam ja spavao na nekom proplanku i tek pošto sam bunovan uskočio u auto ukapirao sam da nemam cipele. Tako sam prvi put u životu ušao u Pariz, i to bos. Dok mi neke Amerikanke koje smo tamo upoznali nisu kupile espadrile. U Londonu smo spavali na Pikadiliju. Bili smo slobodni sa crvenim pasošem.
Klepton, Tausend...
Jedne godine sam 14 puta putovao u London, tako da sam brzo upoznao mapu najboljih mesta za noćni provod. Dešavalo se da u "Lavabonu", "Spik iziju" i ostalim klubovima, sedim na metar od Pita Tausenda, Erika Kleptona, Džimija Hendriksa. Kada čuju da ste došli iz Jugoslavije i da znate šta oni rade, onda nije teško sa njima komunicirati. U jednom londonskom hotelu sam bio smešten u sobi u kojoj je svojedobno stanovao Johanes Brams. Bila je toliko prljava, da sam pitao osoblje da li su je čistili od momenta kada je on u njoj živeo.
Hendriks
Tridesetak sati pred smrt Džimija Hendriksa gledao sam njegov poslednji nastup u klubu koji se nalazio preko puta hotela u kojem sam boravio. Sa balkona sam pitao vratara da li se to čuje Hendriksova gitara i on mi je klimanjem glave potvrdio. Unutra nije bilo puno ljudi, ali se osećalo da se tada Hendriks pozdravlja s instrumentom i publikom. Nije me iznenadilo kada sam prekosutra ujutro pročitao u novinama da više nije živ. Neke stvari se jednostavno predosete. U malom vremenskom intervalu su zauvek otišli i Dženis Džoplin i Džim Morison i pop muzika je definitivno izgubila nevinost. Kladionice su u Engleskoj bizarno favorizovale Mika Džegera kao sledećeg rokera koji će izgubiti život i nisu bili u pravu.
Mango Džeri
U leto 1971. "Mango Džeri" su bili na poziciji broj jedan britanske liste albuma i posle upoznavanja u Londonu poveo sam ih na mini-turneju po SFRJ. Svirka na Pop festivalu u Zagrebu je prošla bez problema, ali sam odbio njihov predlog da sviram daire na bini zajedno s njima jer mi tu nije bilo mesto. U Beogradu su članovi sastava "Mango Džeri" pre koncerta svratili kod mene kući gde ih je moj otac počastio domaćom kajsijevačom. Potpuno pijani su otišli na koncert gde ozvučenje nije bilo dobro, pa se klavir nije čuo. U znak protesta oni su prevrnuli klavir, izbio je skandal i koncert je bio prekinut. Uveče smo završili u Hotelu "Jugoslavija" gde su bili i prvotimci košarkaša "Lokomotive" iz Zagreba i moja drugarica stjuardesa Vesna Vulović. Sutradan je "Lokomotiva" igrala odlučujuću utakmicu sa "Crvenom zvezdom" za naslov prvaka i njihov najbolji igrač Nikola Plećaš nam se veče pre toga priključio u ludovanju. Nikola se fantastično proveo sa nama, ali je "Lokomotiva" izgubila meč za titulu. Nikada mi niko nije verovao da sve to nisam namerno organizovao, ali je istina da se Nikola nama samoinicijativno priključio.
Bandoglav
Još na porođaju moje majke sam skretao pažnju na svoju bandoglavost jer sam pet dana odbijao da upoznam svet oko sebe. Od Ivandana do Petrovdana sam tada nagoveštavao da ću kroz život zaobilaziti predvidljive pravce i načine i bežati od svoje biografije. Ime sam dobio po svecu na čiji dan sam se rodio i posle tri dana bio donet na rukama u našu porodičnu kuću na Dedinju, za razliku od svojih sadašnjih komšija koji su u svoja dvorišta uletali na topovima i džipovima. U Šenoinoj ulici smo se zimi sankali, a leti spuštali u drvenim kolicima na kuglagere koje je izrađivao moj otac koji je bio stolar. U jednom danu su mi deca dva puta razbila glavu kamenjem u potpuno dve različite tuče ispred škole. Niko od ukućana nije želeo da poveruje u takvu priču.
Topčider
Ulica nam je bila i fudbalski teren na kojem smo odigravali cele utakmice bez bojazni da će prolazak nekog vozila da nam prekine meč. Posebna avantura za sve klince iz mog kraja bilo je istraživanje pećina pored topčiderske crkve, koje su kasnije pretvorene u vojna skloništa. Kupali smo se u česmi koja je se sada nalazi na Terazijama, a onda nam je bila u komšiluku na Topčideru. Niko od mojih drugara nije išao u obdanište jer smo rasli na ulici. Ko prođe odrastanje na beogradskim ulicama spreman je za snalaženje u životu u svetskim metropolama.
"Rolsom" do škole
Desetu beogradsku gimnaziju koja je u doba moje adolescencije bila na Dedinju pohađao je veliki broj mojih drugara talentovanih za pisanje koji su se u životu bavili novinarstvom. Moma Pantelić, Borka Pavićević, pokojni Bogdan Tirnanić, Ivana Stambolić, Bojana Antunović, Vlada Bajac sazrevali su dedinjskoj gimnaziji. Imao sam rodbinu u Škotskoj i Kanadi, pa su mi ploče stizale u paketima koje su mi oni slali. Sa društvom sam otkrivao Elvisovu muziku dok su me svi zapitkivali odakle mi ta luda majica sa raketama. Ujak je u Škotskoj imao radnje i kafić pa je iz džuboksa vadio singlice i slao ih meni u Beograd. Divili smo se Klifu Ričardu, Litlu Ričardu i pisali o njima u školskim novinama "Mi" i "Gimnazijalac". Ujak nam je iz Škotske dolazio u posetu vozeći "rols rojs". Nekoliko puta sam tu limuzinu na zgražavanje moje majke odvezao do Desete beogradske gimnazije. Po dvorištu su je vozili i moji drugari, pa sam u tim momentima bio apsolutni heroj u školi. Ujak mi je pričao da je Škotskoj menjao automobile kada bi im se napunila pepeljara i tako u beskonačnost razgorevao moju maštu.
Prijemni na FDU
Posle mature sam uz novinarski posao organizovao zabave za "Topčiderske noći". Plakate je prenosila "Politika" na zadnjim stranama, pa sam bio siguran da će me primiti na studije organizacije, novi smer na FDU. Posle svih selekcija ostalo nas je 11 i na toj listi sam bio drugi po sakupljenim poenima. Primali su pet kandidata na redovne i dva na vanredne studije. Mirno sam otišao na finalno testiranje i bio sam primljen na vanredne studije, što me je toliko uvredilo da sam istog momenta spakovao stvari i otišao kod ujaka u Škotsku. Primili su ljude kojima sam šaputao na prijemnom ispitu i tada sam prvi put shvatio da je veza u životu nekada važnija od bilo kojeg moralnog zakona i znanja. Mnogi prijatelji naše kuće i rodbina su mi zamerali što sam potpuno sam otišao na prijemni ispit. Nisu me primili i tako je nestao jedan moj san, a kasnije sam iz Škotske dolazio da polažem ispite iz istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i nijednom nisam pao.
Porodica
Moja supruga Mira je bila sudija, a sada je advokatica. Firma joj se zove "Popovićka i sin". Uvek je brinula o novcu, čak je podizala i moje plate jer meni novac nikada nije bio motivacija za bilo kakav posao. Bogdan je završio pravo i uskoro će se firma zvati "Sin i Popovićka". Drugi sin Dušan je završio režiju na FDU i sada radi kao asistent reditelja na snimanju domaćih serija. Uvek ističe da su razgovori sa Lanetom Gutovićem vrsta obrazovanja.
Slani viski
Moj ujak je prodavao na veliko i malo viski po Škotskoj. Dok sam mu pomagao upoznao sam zemlju koja je za mene najlepša na svetu. Po prirodnim lepotama i časnim ljudima. U Škotskoj sam otkrio slani viski koji je skladišten u buradima u lukama na obalama Atlantika. Svake godine dva procenta viskija ispari iz buradi, pa za deset godina umesto dvadeset procenata alkohola u toj specijalnoj vrsti viskija nakupi se mešavina joda i soli. Škoti uglavnom piju taj slani viski. Fascinirala me je gradnja za to vreme najvećeg broda na svetu "Kvin Elizabet II" koji sam gledao u luci u Glazgovu. U američkoj bazi u škotskom mestu Klajd ulazio sam u nuklearnu podmornicu.
(Tekst preuzet iz "Blica" 22. februara 2009. godine)
Atelje 212 Beograd
Hotel Jugoslavija Beograd
Deseta gimnazija Mihajlo Pupin Beograd
Fakultet dramskih umetnosti Beograd
Filozofski fakultet u Beogradu