Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea - Štikla glavu čuva

Volim izazove, a posao sa nameštajem je odličan izbor, jer je dinamičan i stalno morate da pratite tokove.

Naravno, više bih volela da je u pitanju nafta, ali ne žalim se", kaže Vesna Ječmenica, vlasnica kompanije Nitea. Četiri kompanije koje vode četiri uspešne žene nedavno su se udružile i na 1.800 kvadrata otvorile moderan izložbeno-prodajni poslovni prostor Kompresor. Vesna Ječmenica, koja čvrsto stoji na svojim štiklama i iza svojih postupaka, jedna je od njih.

"To je velika investicija od 200.000 evra i svi postavljaju pitanje koliko je pametno ulagati u vreme krize. Kad imate posao, ili radite, ili ne radite. Možete da izađete iz igre i kažete: ja ovo ne mogu", objašnjava Ječmenica.

Posle završenog Saobraćajnog fakulteta zaposlila se u Jatovom računskom centru. "U posao sa nameštajem ušla sam slučajno. Mama je videla oglas za posao u Ktitoru, u kom je pisalo da se traži devojka sa znanjem italijanskog jezika. Rekla sam mami da je u tom oglasu akcenat na ’devojka’, a ne na italijanskom i da neću da se javim na oglas", priča ona. Majka je bila uporna, pa je ipak otišla na razgovor za posao koji je na kraju i dobila. U Ktitoru je ostala dve godine i iako je imala za to vreme dobre uslove, nije joj odgovarao odnos u toj kompaniji prema dizajnu i inovacijama i poželela je da počne svoj posao.

Pozajmila je od oca 14.000 maraka te 1995. i "dovela" na domaće tržište kancelarijski nameštaj koji je odskakao od tadašnje jednolične ponude. Publike, kojoj je takva ponuda nedostajala, bilo je u Srbiji, bez obzira na teška vremena. Pozajmicu je ocu vratila posle godinu dana, a prvi posao koji je sklopila iz prostorija iznajmljenog stana u centru grada bio je sa firmom Tetex iz Skoplja, a zatim sa štamparijom Publikum.

Kako je firma postajala uspešnija, Vesna Ječmenica je sve češće sretala ljude kojima je bilo čudno što je vodi žena.

"Godinama mi se dešavalo da me na sastanku pitaju da li bi ipak mogli da se dogovore o poslu sa direktorom. Odgovarala sam da nije tu ili da je sprečen. Nisam htela da im rušim iluzije", priseća se ona i brzo dodaje: "Ne bi smelo više da bude važno kog je pola neko ko je uspešan, iako je do pre tri, četiri decenije bilo nezamislivo da žena vodi neki biznis. Nažalost, i dalje je dominantno da se, bez obzira na to što radi, od žene očekuje da i dalje obavlja sve poslove u kući i oko dece. Muškarci mnogo teže pristaju na podelu rada u privatnom životu. Prihvataju žene u poslu, ali kod kuće mora da se zna ko je gazda. Ja sam se zato na vreme razvela", priča kroz smeh.

Ima ćerku od 18 i sina od 14 godina. Trudi se da na decu prenese svoje poliglotske sklonosti. Ječmenica, naime, govori pet jezika, od kojih italijanski, čije joj je znanje odredilo karijeru, najbolje.

Veruje da nije stroga majka, ali njena deca ne mogu da rade šta hoće. "Teško je uspostaviti pravi balans. Deca moraju da imaju svoje pobune da bi se svet pomerao i menjao. Jedino je važno da te pobune nisu destruktivne", smatra ona.

Najveći strah je imala, kao i mnogi današnji roditelji, od poremećenih vrednosti na ovim prostorima u poslednje dve decenije. "Važno mi je bilo da nauče da ništa ne pada s neba i da mogu da prepoznaju šta je dobro, a šta loše", kaže Ječmenica.

Kike i šnalice

Rođena je u Priboju gde je živela do svoje desete godine. Očev posao doveo ih je u Beograd. I dan-danas se njen najbolji drug šali da je prvi dan u školu došla sa kikama, što, tvrdi Ječmenica, nije istina. Imala je, zapravo, šnalice. "Dolazak u Beograd za mene je bio potpuni šok. Priboj je malo mesto, svi vas znaju pa se trudite da budete dobri ili najbolji, lepo vaspitani, da poštujete učitelja. Kad sam ušla u razred u Beogradu…vika, dreka, niko ne poštuje nastavnika. Naravno, brzo sam se navikla", priča Ječmenica.

Davno je shvatila da je trgovina njen fah. Prvi letnji posao bila je prodaja voća sa roditeljskog placa. "Tata je imao veliki voćnjak sa jabukama. Davali su ih jedno vreme komšijama, a onda sam ja uzela gajbicu sa jabukama i kod Pionira prodavala neprskane jabuke. Odlično su išle", priča Ječmenica i ističe da je veoma važno da mlada osoba shvati da se život ne dobija na tanjiru. Kad je imala 18 godina naljutila se na roditelje jer nisu hteli da je puste sa dečkom na more, pa je to leto otišla da bere metlice kukuruza na oglednoj njivi PKB-a u Padinskoj skeli.

"To je bio sezonski posao koji se odlično plaćao. Ocu je bilo pomalo neprijatno jer ga poznaju u PKB-u, ali i čudno što sam želela da radim, jer to tad nije bilo uobičajeno. Roditelji su imali filozofiju da se dete što više odmara jer će posle ceo život raditi", priča ona. Većina je i kasnije u životu, nažalost, nastavila da se odmara.

Danas, smatra ona, mladi ljudi nisu svesni da moraju da prođu određeni put da bi postali nešto, da nije dovoljno samo da se završi fakultet. "Nije dovoljno ni raditi samo od devet do pet. Čovek mora da prati šta se dešava, dodatno se usavršava posle posla, to je ulaganje u sebe. A svi gledaju kako da zaobiđu posao i rade što manje, kao da rade za drugog, a ne za sebe", kaže ona. Bekstvo od odgovornosti vidi kao veoma čestu pojavu i smeta joj što na sindrom lošeg đaka - "nisam ja" i "ne voli me nastavnica" - nije imun nijedan sloj u Srbiji, pogotovo ne političari.

"Zbog godina nemaštine na našim prostorima mnogo se robuje imperativu posedovanja, trendovima, markama… Veoma je čest slučaj da ljudi robuju skupim markama tašni, naočara za sunce, a u bašti ili na terasi imaju jeftine plastične kineske stolice", kaže Ječmenica.

Sama, kaže, ne pati od marki. Voli dobre detalje, kvalitet i predmete na kojima se vidi da je neko razmišljao dok ih je pravio, poput čaša iittala, finskog porekla. U kući ima nekoliko stvari na koje je ponosna, a posebno mesto zauzimaju biblioteka, fotelja za čitanje i krevet švedske kuće Hestens. U svoj kutak za čitanje voli da sedne sa dobrom knjigom i čašom vina ili čajem, zavisno od raspoloženja.

"To mi je najlepši odmor posle posla. Televiziju ne volim da gledam, mada je u poslednje dve godine, sticajem okolnosti, gledam mnogo više nego ranije", smeje se Ječmenica. Kaže da je naučila da čita sa nepune četiri godine, gledajući na tadašnjem jedinom TV programu emisiju za opismenjavanje naroda. Samo je jednog dana dohvatila novine i pročitala naslov. Njena baka se krstila.

Sreća je, kaže, stvar ličnog osećaja i zadovoljstva koje ne dolazi isključivo sa statusnim i materijalnim bogatstvom. "Teško je reći ko je srećniji, da li onaj što iz skupog automobila uđe u vilu sa bazenom ili seljak na vrhu planine koji čuva ovce i gleda u prostranstvo ispred sebe… Teško je, a i nema potrebe meriti sreću", kaže ona.

Zadovoljna je svojim životom. "Imam divne prijatelje i božanstven privatni život. Naravno, uvek postoji bolje. Nije bilo lako raditi i sam podizati decu. Kad se sve sabere, ipak je dobro ispalo", zaključuje stalno nasmejana Vesna Ječmenica.

poziv na pretplatu na www.emportal.co.rs