Milenko Milinković, direktor Milinković company - Sa prevarantima ne umem

Nisam prepotentan, ali tvrdim da su svi političari u Srbiji zajedno manje uradili od mene jednog, kaže čovek koji je napravio verovatno energetski najefikasniju kuću u Srbiji, čovek koji je od deponije smeća sa močvarom, napravio imanje sa pogledom na jezero, čovek koji je u hrvatskom Saboru držao „predavanja“ poslanicima, Srbin koji je Holanđanima prodavao cveće...

Milenko Milinković, diplomirani elektroinženjer po obrazovanju, sa ogromnim iskustvom u telekomunikacijama a sada „do grla“ u građevini, sudeći po razgovoru, filozof je u duši. Pažnju medija privukao je kada je u Boljevcima, nadomak Beograda napravio solarnu kuću koju je sam projektovao.

"Staklenu poluloptu“ sada, kaže, obilaze autobusi kao turističku atrakciju. Milinkovićeva građevina godišnje potroši toplotne energije koliko prosečan stan u Beogradu za devet godina. Oko 100 kvadratnih metara stakla i oko 115 kvadrata kolektora okrenuto je ka jugu da bi sakupilo što više toplote.

Sunčeva energija iskorišćena je tek u promilima, priča.

„Sunce na planetu Zemlju u jednom danu emituje više energije od ukupne energije svih poznatih fosilnih goriva“, objašnjava.

A Milinković company sada gradi objekte od ferocementa, materijala poznatog već vek i po koji se do 80-ih koristio isključivo za izgradnju plovećih objekata a naš sagovornik ga je među prvima u svetu „uveo“ u suvozemno građevinarstvo. Prednost ferocementa u odnosu na klasični armirani beton je mnogostruko brža gradnja, ušteda na materijalu barem 20 odsto, a sferni oblik, pečat ovog građevinca, kasnije u upotrebi smanjuje potrošnju energije i do 50 odsto.

„Prostor od 1.000 kvadratnih ili 6.000 kubnih metara izgradi se za 15 dana“, tvrdi Milinković i hvali se prvom nagradom sa upravo završenog Sajma građevine u Beogradu.

„Struka“ mu je dodelila priznanje za rešenje koje „ima viziju“ a upisan je i kao 47. član Svetske akademije inovativnih nauka.

U zbirci svetskih standarda nalazi se fotografija njegove hale za proizvodnju ferocementa na imanju od 13 hektara u Boljevcima.

Rođen u Vukovaru 1950, beogradski student, sa diplomom u ruci vraća se u rodni grad. „Hrvatsku karijeru“ gradi u telekomunikacijama. Kao dugogodišnjem direktoru tamošnjeg PTT-a, predsednik Hrvatske dodeljuje mu orden rada za razvoj firme deset puta brži od proseka u bivšoj Jugoslaviji. Ulazi i u politiku 1988. za koju sada kaže da se nikada više njom neće baviti. Kao poslanik u Saboru uvek govori stojeći, zloupotrebljava visinu i ne libi se da diskutuje i da se suprotstavlja. Užasava se, kaže, bilo kakvog ukalupljavanja u bilo kakav čopor. Po „teoriji čopora“ ostao je upamćen u hrvatskom parlamentu.

„Svako traženje identiteta i zaštite kroz čopor bilo etnosa ili nekog drugog je priznanje vlastite nemoći, nesposobnosti da sam kao vlastita jedinka egzistiraš“, pojašnjava.

On je, kaže, odavno našao identitet u Jugoslaviji, danas ga traži u Evropi da bi sutra bio svetski čovek.

Iako to nikada nije planirao, silom prilika, 1991, sa porodicom se seli u selo nadomak Beograda.

Morao sam sebi da priznam da su napori da se to ludilo zaustavi bezuspešni i onog trenutka kada mi je tadašnji ministar odbrane Šime Đodan, koji je sebe nazivao ministrom rata, rekao da ne može da mi garantuje ličnu bezbednost pokupio sam se i došao, seća se. I firmu koja se bavila telekomunikacijama, Teleinformatik seli u srpsku prestonicu, osniva još jednu, a pre deset godina, kada su sinovi stasali da se uključe u biznis, spaja ih u Milinković company koja sada ima godišnji promet između dva i tri miliona evra sa akcentom na građevini a još vrlo malo u komunalnoj infrastrukturi.

Iste godine kada se doselio, Milinković kupuje deponiju smeća u Boljevcima. Metar po metar, kvadrat po kvadrat sada tamo „leži“ imanje, ceo sistem za proizvodnju u koji je tokom godina uložio 1,5 miliona evra. Dve hale, kuća, jezero u kome ima somova i do 20 kilograma... U planu je izgradnja i sportske hale kojom će se baviti supruga, profesor fizičkog vaspitanja a ove godine počinje i proizodnja montažnih kuća od ferocementa koje će koštati 350 evra po kvadratu, biće trajnosti i do 300 godina, materijal za njih staće u dva kamiona a montiraće se za sedam do deset dana, u dahu Milinković deklamuje planove.

Nada se i da će graditi sportske hale u školama jer oko 1.000 njih ili nema nikakvu ili ima loše uslove. Navodi primer dvorane koja se za potrebe Univerzijade gradi u Inđiji i koja će koštati 3.000 evra po kvadatu a on po sistemu ključ u ruke nudi šestostruko manju cenu. Ali, nema „politička leđa“.

Politika više nikada

Ipak, ne postoji sila koja će ga opet gurnuti u politiku, iako je dobio mnoge ponude srpskih političara. Zahvalio sam se svima, kaže uz osmeh. Ovo što se ovde dešava nije politika. Treba mnogo mašte da se Srbija vidi kao država u kojoj vladaju zakoni.

„Imam ozbiljan problem. Moj mentalni sklop je sasvim drugačiji. Nisam spreman da pariram prevarantima. Ovde ih ima preko svake mere i tu sam definitivno inferioran. Sa prevarantima ne znam...“, iskren je Milinković i uz gorčinu u glasu igra se rečima: Ne možemo da igramo karte, podelimo ih, a da nismo dogovorili da li igramo poker ili preferans....

U kafane ide samo kad mora. Više uživa u prirodi. Kad bi sa mog vidikovca pogledali ka jezeru onda verovatno ni vi ne biste imali želju da uđete u kafanu, ne krije ponos na ono što je stvorio.

A stvaranje ga oduševljava. Baš kao i Kina u kojoj je nedavno dobio zlatnu medalju na sajmu pronalazaštva. Dopala mu se jer je, kako kaže, pola svetskih kranova tamo. Uveren je da će za deset godina ova zemlja biti vodeća svetska sila.

Putovanja ga ispunjavaju. Za njegov avanturistički duh, nemogućnost da se „pređe granica“ jeste najveće ropstvo. Prošle godine 40 dana je obilazio Južnu Ameriku, u Argentini je autobusom prešao 10.000 kilometara. Ove godine na mapi je zaokružio Indoneziju i Meksiko.

Ovo je čovek koji ostavlja utisak da bi u Egiptu uspeo da proda pesak. Kad je već uspeo da Holandiji prodaje cveće... Početkom devedesetih iz Boljevaca je izvozio tri miliona cvetova godišnje na holandske berze. Uz osmeh se seća da je sam sebi rušio cenu jer je slao po 70.000 cvetova dnevno. Osim po tome, na pomen ove zemlje, seća se i njenih ministara koje je gledao kako biciklima ili pešice idu kući ali i svedočenja u haškom sudu na suđenju Slavku Dokmanoviću.

Prodoran plavi pogled jednog od „najmlađih“ pedesetdevetogodišnjaka sa kojim je ekipa Ekonomista ručala, odaje i veliku tugu. Niz uspeha, medalja, nagrada bacio je u senku tragičan događaj. Gubitkom sina pre dve godine shvatio je da čovek mora tri stvari da nauči: da ono što može menjati - menja, ono što ne može, da nauči da živi s tim, i treće, da nauči da razlikuje prvo od drugog.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs