Dragan Stojkov, slikar - Priprema za slikanje kao ljubavni čin

(Dragan Stojkov)

Slikar Dragan Stojkov (59) je, po svemu što stvara, istaknuti umetnik. U svetu je priznati hiperrealista. Ali, ni po izgledu, ni po načinu oblačenja, ni po postupcima ne liči na uobičajenu "sliku" svojih kolega. Nije ni čupav, ni neobrijan, ni umazan bojama. Naprotiv, on je gospodin sa diplomatskim manirima, koji slikanju prilazi kao obožavanoj ženi... Spisak njegovih nagrada je duži od ovog teksta.

Upoznali smo se u njegovom beogradskom "skrovištu", a ima još dva, jedno u Somboru, mestu rođenja i stalnog boravka, i jedno u Veneciji, u kojoj je svom školovanju dao konačan oblik.

Rođen je uz štafelaj, uz slikarske nogare, platno i boju. Njegov otac, Sava Stojkov, jedan je od najpoznatijih naivaca sveta, a mlađi brat Milan je arhitekta.

Oženjen je Jasnom, pravnicom. Imaju dve kćerke: Aleksandru (23) i Sanju (17).

- Kad ste počeli da slikate?

Dogodilo mi se to u najranijoj mladosti. Imao sam potrebu da napravim nešto kreativno. A kad sam, kasnije, pronašao neke svoje stare crteže iz drugog, trećeg razreda osnovne škole video sam da je moj životi i radni put tačno određen na prirodan način, talentom.
Završio sam umetničku školu, grafički odsek za dizajn. Ali, nisam mogao da idem na akademiju, pa sam se zaposlio. Radio sam četiri godine kao dizajner. A posle toga sam otišao na Akademiju u Veneciju.

- Šta činite pre sedanja za štafelaj?

Da bih imao kreativnu energiju za rad moram da sredim ceo prostor u ateljeu. U tom spremanju provociram kreativni naboj. Uzimam u ruke određene fotografije, kamenčiće, drage predmete... Sve što mi nešto znači, ili me na nešto podseća. To vam je kao predigra u ljubavnom činu. Posle toga ulazim u osvajanje beline na platnu. A da bi se radilo iskreno i pošteno o tom radu mora duboko da se razmišlja.

- Šta presudno utiče na vaš rad?

Posle toliko rada imam mnogo ideja kojima prvo dajem formu skicama i tako razvijam inspiraciju. Jer, bez inspiracije – nema slike. A inspiraciju ne možemo čekati već joj moramo poći u susret. Zato sam neizmerno zahvalan pesnicima i književnicima. U njihovim delima sam našao nove stvaralačke izvore. Samo Laza Kostić mi je dao sto ideja svojom "Santa Marija dela Salute". A Laza je stalno "uz mene". Živim u Somboru, u njegovoj kući, koju sam pre više godina kupio.

- Šta vas još nadahnjuje?

Ne mogu da radim ni bez muzike. Volim da slušam džez i klasiku. Sve zavisi od raspoloženja. Ne mogu da radim u potpunoj tišini. Tako da mi taj spoj slike i muzike daje potrebnu energiju za rad. U ateljeu sam, najčešće, sam, jer slikarstvo nije egzibicionizam. Ali, ne smeta mi, kad je neko meni drag, dok radim, uz mene. Posle svih ideja koje mi je "dao" Laza Kostić pronašao sam dragocene inspiracije i u delima Milorada Pavića, Matije Bećkovića, Ive Andrića... Kad završim jedno "druženje" tog tipa sledi zajednička knjiga sa slikama i odgovarajućim tekstom.

- A da li vaša slika inspiriše pisca?

To se jako često dešava. Ta uzajamnost davanja ideja mene čini posebno raspoloženim uoči svih susreta sa takvim idejama, inspiracijama i gotovim radovima. Od onih koji su "propevali" inspirisani mojim slikama su Ljubivoje Ršumović, Matija Bećković, Pero Zubac...

- Kako sakupljate snagu za rad?

Sportom. Ja bez sportskih aktivnosti ne bih mogao da živim. Leti igram tenis, a zimi igram fudbal u salama i "balonima". Imam vrlo ozbiljnu fudbalsku ekipu. Leti volim i da plivam. Ali, ne volim bazene zbog higijene. Plivam u bistrom Bajskom kanalu. To je nekadašnje korito Dunava koji je 1830. godine promenio tok. Na kraju tog kanala imam vikendicu.

- A da li imate sportiste na slikama?

Ne slikam sportiste, ali pomažem sportistima slikanjem da imaju bolje uslove za sve igre. Učinio sam to kad je moja Crvena zvezda tražila pomoć za one njene klubove koji nemaju dovoljno novca za rad. Poklonio sam tim klubovima moje slike sa znakom Crvene zvezde. I oni su dobili pravo da te slike prodaju i tako obezbede sebi bolje uslove za nove igre.

- Koliko vrede vaše slike?

To sve zavisi od galerije, mesta prodaje, formata, kupovne moći određenih posetilaca. Prodavao sam slike i u Njujorku u čuvenoj Aukcijskoj kući "Kristi". U skoro svim glavnim gradovima Evrope imam svoje galeriste, a pravu cenu slika određuje tržište.

- Ko su vam uzori?

To je Belgijanac iz valonskog dela ove zemlje Rene Magrit. Jedno vreme mi je to bio i Salvador Dali, koji se ponašao kao veliki mangup. Umeo je da natera svet da pričaju i pišu o njemu. Ali, bio je i veliki umetnik. To što je on radio trebalo bi i znati i moći. Njega pozovu na neki gala prijem, a on na taj skup dođe sa kozom! I svi tada pričaju više o kozi i Daliju nego o povodu za prijem. Ja to u snu ne bih mogao da učinim. I laž mi je strana. Meni je istina jedina vodilja u svim odnosima.

- Da li slikate aktove?

To sam mnogo radio kad sam bio mlađi. Imao sam žive modele sa kojima sam radio nekoliko godina. To je bilo pre ženidbe, a posle ženidbe aktovi su mi zabranjeni.

- A da li ste bili sa nekim modelom i posle rada?

Pa ne mogu da lažem. Bio sam. U toku tog rada se svašta događalo. Bili smo mladi i željni svih vrsta izazova...

- Šta kažete na stav da je hiperrealizam blizak kiču?

Nemam komentar. To nije utemeljeno, to je čak uvredljivo. To je daleko od istine. Taj stil je nastao u Americi. Meni je taj stil odgovarao zato što je ležao mom načinu razmišljanja i estetici koju sam voleo. A posle toga sam išao ka nekoj svojoj estetici.

- Koja je vaša životna nada...

Da živim što duže, što kvalitetnije i što lepše.

- ... a nesreća?

Doživeo sam već nesreću. Moja supruga Jasna je teško bolesna. Sad je u Beogradu, u jednoj privatnoj klinici...

- Koje slabosti ne možete da sakrijete?

Često mi emocije uzdrmaju ličnu stabilnost. Od toga se branim tenisom, fizičkom aktivnošću. Posle toga imam čistije misli.

- Šta planirate?

Već sam sve pripremio za put u Veneciju gde ću sa kćerkama videti više izložbi. Odslušaćemo i neki koncert, a kad dođe moja prijateljica iz Njujorka, Aleksandra Vrebalov, kompozitor, poći ćemo u Veronu, u operu. To je spektakl prvog reda. I, naravno, posetićemo, uz put, neke lepe restorane...

- Da li je iskrenost mana?

Ponekad mi se čini da jeste. Mnogi lažu, ali ja ne mogu. Od takvog sam materijala.

- Šta je, ili ko je, vaša najveća ljubav?

To je, pre svega, moj posao. On najduže traje. A ja najviše cenim trajanje u svim odnosima. Posebno je to značajno za prijateljstva. Sve što je kratko to je i kuso.

- Kad ćete imati sledeću izložbu?

Na jesen. Prvo će biti u Njujorku, pa će se preseliti u Beograd. Tako će se i zvati: "Njujork - Beograd". Planiram i jednu jako lepu izložbu u Londonu. A za sledeću godinu pripremam u Somboru "Likovnu jesen", koju sam prošle jeseni ponovo oživeo posle dvanaest godina.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika od 21.06.2009.)

Dragan Stojkov

Venecija

Sava Stojkov

Jasmina Stojkov

Aleksandra Stojkov

Sanja Stojkov

štafelaj

Laza Kostić

Santa Marija dela Salute

Milorad Pavić

Matija Bećković

Ivo Andrić

Ljubivoje Ršumović

Pero Zubac

Dunav

Bajski kanal

Crvena zvezda

Njujork

Kristi

Rene Magrit

Salvador Dali

Aleksandra Vrebalov