Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Olivera Ježina, glumica - Prvi put sam se zaljubila na klizalištu
Nedelja, 28.06.2009.
11:24
Komentari
(Olivera Ježina)
Imala sam četiri godine kada mi je tata na terasi jednog šibenskog restorana davao da pijem penu od piva. Otišla sam bez pratnje u šetnju i sa jedne visoke stene pala u more. Nije me bilo strah jer sam obožavala vodu ali sam do danas zadržala ožiljak ispod oka jer sam glavom srećom samo okrznula podvodnu stenu. Izvukla me je jedna gospođa koja je hitro za mnom skočila u vodu, počinje ispovest za "Blic nedelje" glumica i profesorka na Akademiji lepih umetnosti Olivera Ježina.
Poreklo
Rođena sam u Beogradu, u poslednjem preostalom stanu svoje bake Dobrile Hadži- Pavlović zgradi na uglu Svetogorske i Vlajkovićeve ulice. Nekada je cela zgrada bila u njenom vlasništvu ali u naconalizaciji posle Drugog svetskog rata su joj oduzeli skoro sve. Moja majka Bojana Hadži-Pavlović bila je novinar u Privrednom pregledu dok je moj otac Marko Ježina poreklom iz Šibenika bio komercijalni direktor jedne riječke transportne firme u Beogradu. Upoznali su se u nekadašnjem klubu privrednika, kasnije čuvenom klubu književnika u Francuskoj ulici.
Deda Šime
Moj deda po ocu Šime Ježina je kao građevinski inženjer bio u poratnom periodu glavni projektant za izgradnju priobalja cele SFRJ. Zbog prirode posla živeo je u Beogradu ali je bio pravi Dalmatinac. Usud je udesio da i njegovoj porodici u nacionalizaciji posle Drugog svetskog rata od cele četvorospratne zgrade pored katedrale u centru Šibenika ostave samo jedan stan. Zbog toga je deda Šime sagradio vikendicu za decu i unučiće u jednom malom mestu pored Šibenika a zgradu prodao kada su iz nje izašli "dodeljeni" stanari. Nikada mu to nisam oprostila, jer je porodica Ježina bila čuvena u Dalmaciji po mom pradedi Marku koji je bio prvi direktor šibenske gimnazije i njegovom ocu koji je bio industrijalac i imao prvo brodogradilište u Šibeniku. Cela porodica Ježina je verovala u ideju jugoslovenstva.
Moja druga kuća
Nisam imala puno vremena za nestašluke u ranom detinjstvu jer su moji roditelji godinama otkrivali i utvrđivali prirodu svog emotivnog odnosa. Pred kraj 1964. godine su se razveli da bi se posle dve godine ponovo venčali. Nova "porodična harmonija" nije potrajala pa su se definitivno razveli 1968. I dan danas su u odličnim odnosima, samo kao prijatelji. Mnogo sam patila što sam jedinica ali jednostavno prilike u kući nisu dozvoljavale da mi se rodi društvo. Dobre drugare sam zato stekla na višemesečnim letovanjima u Dalmaciji. Šibenik je bio moja druga kuća gde sam se osećala potpuno slobodno.
Dalmatinka
Obožavala sam da slušam glasne familijarne rasprave pre ručka uslovljene mediteranskim nestrpljenjem, ali i pesmu koja se za stolom prolamala posle prve čaše bevande kada su nam stomaci bili puni. Ma gde se zatekla u životu uvek sam se predstavljala i osećala kao Dalmatinka.
Čubura
Posle preseljenja na Čuburu krenula sam u osnovnu školu "Jovan Miodragović" i bila vukovac. Imala sam sve petice ali sam se stalno verbalno suprostavljala nastavnicima zbog mog dalmatinskog temperamenta. Obožavala sam da nosim škotsku suknju ali me je nastavnica matematike uporno nazivala buržujkom jer sam paralelno išla i na časove klavira u nižu muzičku školu, što me je povremeno dovodilo do suza. U drugoj polovini šesdesetih godina Crveni krst je bio početak periferije Beograda i u moju školu su išla uglavnom radnička deca. Bilo je mnogo prozivke na moj račun. Pozivala sam sve drugare kod mene kući da bih se što bolje socijalizovala.
Provod na Tašu
Obožavala sam srpski jezik i književnost ali sam bila vaspitana da sve predmete temeljno učim. U jednom momentu sam upoznala decu iz Nevesinjske i Mutapove ulice koja su išla u školu "Sveti Sava" i tada mi je laknulo jer smo po navikama, interesovanjima i vaspitanju bili slični. Divno smo se provodili na tašmajdanskom klizalištu u bajkovitim zimskim večerima kada je sneg svetlucao na našim kapama i šalovima a čaj nam grejao dušu. Prva simpatije i zaljubljivanja u mom životu su se odigravala na tašmajdanskom klizalištu.
Prvi dečko
Vlada Petrović je bio zvezda dramske sekcije u Domu pionira gde sam i ja pohađala nekoliko sekcija. Nikako nisam mogla da mu skrenem pažnju na sebe sve dok me jednog popodneva nije sačekao ispred Doma pionira pitanjem "Izvini devojčice na koju foru mogu da se upoznam sa tobom". Kratko smo se zabavljali i Vlada je posle igrao Bobu u filmskom serijalu "Lude godine" ali nikada nije probao da upiše glumu na FDU. Čula sam da se danas bavi marketingom.
Peta beogradska
Umesto u Osmu beogradsku gimnaziju gde sam već kao "vukovac" predala dokumenta u poslednjem momentu sam zbog izvesnog Andreja uspela da se upišem u legendarnu Petu. Sasvim slučajno smo Andrej i ja bili u istom odeljenju i na početku drugog razreda smo počeli da se zabavljamo. Raskinuli smo tek kada sam diplomirala na FDU. Andrej je divno svirao klavir i bio perfektan student medicine ali mu se nije dopalo da mu devojka bude glumica. Posle osam godina nismo videli zajedničku budućnost više pred sobom.
Poslednja šansa
U našoj gimnazijskoj ekipi bio je i Željko, koji je jedini u školu dolazio kolima. Bili smo neverovatno važni kada bi se posle škole potrpali u njegov auto i krenuli u čuvenu kafanu "Poslednja šansa" u Tašmajdanskom parku. Imali smo izlaz do 11 uveče ali pošto nije bilo kafića pravili smo kućne žurke. Kod Marka je bila super zabava jer je njegova mama Latinka Perović pravila odlične kolače i bila ekstremno tolerantna na decibele koji u izlazili iz zvučnika. Dešavalo se da popodne dremnem kod njih.
Prvi filmski
Reditelj Goran Marković je došao u Dramski studio Radio Beograda da nađe tinejdžerku koja bi igrala u njegovom filmu "Specijalno vaspitanje". Odabrao je mene i partner mi je bio Aleksandar Berček koji mi je mnogo pomogao na snimanju. Moj prvi filmski poljubac podelila sam sa njim. Posle prvog kadra pred sledeći dubla mi je rekao: "Zatvori malo usta i nemoj da kriviš nos jer su nam tada lica ružna". Posle sam se koncentrisala i sve je bilo u redu. Berček je van snimanja bio dosta zatvoren i nije govorio mnogo. Svi su me pitali kako se Berček ljubi ali nisam mogla da im kažem jer je sve bila gluma.
Sonja Savić
Od kada sam se kao klinka upoznala sa glumom i fenomenalnom drugaricom Sonjom Savić u dramskoj grupi Radio Beograda izjavljivala sam da u životu želim da postanem slavna. Pre prijemnog nisam imala predstavu koliko me posla i odricanja čeka na FDU. Za svaki slučaj otišla sam paralelno na prijemni ispit i na filološki fakultet gde sam uz dobar uspeh u gimnaziji uspela da upišem grupu za srpski jezik i književnost. Većina kandidata na FDU bila je iznenađena prisustvom kamera na Akademiji, jer je Aleksandar Mandić snimao dokumentarac "Lične stvari" o pokušaju jedne maturantkinje da upiše glumu. Ta maturantkinja je bila moja prijateljica Maja Sabljić i na žalost te godine ona je pala na prijemnom.
Akademija
Pred kamerom sam je zagrlila i počela da joj govorim da je sve u redu ali sam se brzo sklonila od Maje jer nisam htela da se taj emotivni momenat rabi u filmu. Tada sam shvatila da je moć kamere velika. Sa mnom su te godine FDU upisali Zoran Cvijanović, Svetislav Bule Goncić, Sonja Savić, Dubravka Živković, Gordana Šuvak, Andreja Maričić a kasnije su nam se pridružili Žarko Laušević, Branimir Brstina, Suzana Petričević. Bukvalno nismo izlazili iz prostorija FDU. Dešavalo se da mladi reditelji dođu na FDU pa sretnu kompletno sređene i sveže koleginice sa grupe za produkciju koje im kažu "One ispijene, blede devojke sa podočnjacima su koleginice koje studiraju glumu".
Kafići i kafane
U "Zlatni papagaj", prvi kafić u Beogradu moja ekipa sa FDU je odbijala da ide jer je bio izvikano mesto. Novi talas početkom osamdesetih godina prošlog veka dočekali smo u danas legendarnim kafanama "Proleće" i "Manjež". Momci koji su svirali u grupama koje su činile novi talas sedeli su u kafanama. Jednom sam se posle vežbi na fakultetu vraćala kući sa svojom drugaricom sa dramaturgije Biljanom Maksić koja mi je predstavila Srđana Šapera kao našeg kolegu sa grupe za filmsku režiju i člana novog benda "Idoli". Rekla sam joj "Super ti je ta grupa kad niko nije čuo za nju" i onda smo otišli i seli u baštu restorana "Proleće".
Novi talas
Nisam znala da sedim sa ljudima koji će indirektno dvadeset godina kasnije upravljati državom. Mada su mi se iz postave "Idola" uvek više sviđali oni koji se i dan danas bave muzikom i ne upravljaju državom. Volela sam i "Prljavo kazalište" jer su bili prva potvrda da naša generacija može da pravi fenomenalnu muziku. SKC je tada bio za nas centar sveta i apsolutni prostor u kojem su se svi avangardni momenti u umetnosti u SFRJ premijerno odigrani. Dešavalo se da stojim sa ekipom iza scene na koncertima što je za nas predstavljalo mentalnu ekskluzivu. Margitu Stefanović sam volela jer je bila vrlo obrazovana i dobra devojka koja je studirala arhitekturu i svirala klavir jer je završila srednju muzičku školu. U Beogradu je tih godina bilo važno da se čitaju aktuelne knjige, gledaju aktuelni filmovi i vide dobri koncerti a ne ko je kako obučen.
Jedrenje
Sa dobrim drugom Milanom sa krenula na svoje prvo jedrenje po jadranskoj obali iz Biograda gde smo se sa velikim društvom ukrcali u četiri jedrilice dužine sedam metara. Postave jedrilica su činili po jedan momak i tri devojke. Momci su skiperske kurseve završili vežbajući na Adi Ciganliji i željno su isčekivali svoje prvo jedriličarsko iskustvo na moru a devojke su se radovale poziranju na brodicama koje nošene maestralom klize pored jadranskih ostrava. Prošli smo Hvar, Brač, Kornate i u blizini Splita u mestašcu Marina zatekao nas je olujni jugo bez radija na našim jedrilicama. Cilj nam je bio Primošten ali se more toliko uskomešalo da sam u čudu i zebnji gledala u zidove vode koji mi se velikom brzinom približavaju. U jednom momentu smo bili na vrhu talasa, kroz nekoliko sekundi na njegovom dnu sa licima izrezbarenim od hladnih i slanih kapljica vode. Ni danas nisam sigurna koja nas je mornarska sreća izvukla žive iz tog nevremena. Svi smo ostali čitavi i nekoliko dana uz vino slavili naše morske ludorije.
Šest dana juna
Dinko Tucaković je važio za genija na FDU. Svima nam je bila čast da učestvujemo u snimanju njegovog filma. Vlada Divljan je napisao muziku za taj film pa me je nekoliko puta vozio na snimanja. Nekoliko puta mi se udvarao jer smo svi bili smešteni u hotelu na Srebrnom jezeru. Počeli smo da se zabavljamo i otišli u Mostar jer smo oboje mnogo voleli taj grad. Posle godinu dana smo ukapirali da je najbolje da ostanemo prijatelji. I danas se naše familije poštuju i vole.
Novinarka
Autorsku emisiju Ars Altera Pars na Trećem kanalu RTS zamislila sam kao televizijski plan u kojem sam predstavljala umetnost iz nekih drgačijih uglova. Bio je to kanal u kojem su talentovani ljudi mogli da prestave svoj talenat na zanimljiv i častan način. Tih godina su mi prilazili studenti novinarstva i zahvaljivali na šesdeset minuta otklona od "novih televizijskih standarda" u zlokobnim devedesetim godinama prošlog veka. Svašta sam otkrila u toj emisiji. Na primer da naš proslavlejni pijanista Dejan Sinadinović divno slika. Punih 11 godina sam vodila Ars Altera Pars
LDP
U LDP sam ušla u veri da je moguće motivisati ljude u Srbiji da reformišu standarde opstanka u svom neposrednom okruženju. Čedomir Jovanović je dosledan i vredan čovek koji veruje u dobru energiju građana Srbije. Dosta je bilo laganja i sakrivanja iza kvazi istorijskih mitova, ljudi koji se hvataju za bibliju. Moramo se okrenuti životu. Mnogo pomija smo pojeli svih ovih godina da bi ignorisali priliku da promenimo budućnost za svoju decu.
Profesorka
Fakultet scenskih i primenjenih umetnosti na Akademiji lepih umetnosti je mesto na kojem studentima prenosim lična iskustva i znanje. Imamo sjajnu decu kojoj uvek kažem da to što plaćaju školovanje ne znači da će i kupiti obrazovanje. Mnogo su vredni i mnogo sam ponosna na njih. Neki reditelji su počeli da dolaze na naše ispite.
Miloš i Lenka
Pijanistu i kompozitora Miloša Petrovića videla sam 1990. godine u televizijskoj emisiji "Svet intime". U stvari on je u mene sve vreme gledao ali moralo je prođe godinu dana do našeg zvaničnog upoznavanja u januaru 1991. Odmah smo počeli da živimo zajedno, venčali se i dobili prekrasnu Lenku 1992. Ona je danas studentkinja Muzičke akademije u Beogradu i već je osvojila nekoliko prvih nagrada na državnim i međunarodnim takmičenjima za mlade pijaniste. Porodica je moje najveće blago, inspiracija i utočište. Divno je biti u braku sa čovekom koji stvara i razume umetnost kao Miloš.
Lična Karta
Olivera Ježina je rođena u Beogradu 1960. godine. Završila je glumu na FDU i igrala u više domaćih filmova kao što su "Živeti kao sav normalan svet", "Šest dana juna", "Specijalno vaspitanje". Vodila je autorsku emisiju na Trećem kanalu RTS pod imenom Ars Altera Pars. Sada predaje glumu na fakultetu lepih umetnosti. Udata je za kompozitora i pijanistu Miloša Petrovića i imaju ćerku Lenku.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 28.06.09.)
ČuburaSrebrno jezero