Mia Popić, koučing psiholog - Perfekcionizam je najčešći blokator za uspeh

Kompanije koje ulažu u edukaciju i koučing svojih zaposlenih ostvaruju bolje poslovne rezultate. Često se koučing trening svodi na to da zaposleni postanu svesni veština koje već poseduju, te da ih uz pomoć kouča dodatno usavrše, rekla je u intervjuu za eKapiju psihoterapeut i koučing psiholog Mia Popić iz Koučing centra Sinergija.

Ističe da je ono što nas koči na putu ka uspehu nezdravi perfekcionizam, te nam objašnjava kako u radu sa klijentima nastoji da eliminiše njihov strah od neuspeha.

Popić se, inače, bavi koučingom pojedinaca, organizacionim konsaltingom i vođenjem edukativnih radionica koje imaju za cilj savladavanje psiholoških teškoća koje otežavaju efikasnost u radu.

- Sve su manje predrasude kada govorimo o primeni koučinga u organizacionom kontekstu, u odnosu na lajf koučing koji se bazira na radu o životnim problemima. Što se tiče organizacionog koučinga, te predrasude su sve manje i manje pre svega što su organizacije sada shvatile da je rad na razvoju ljudi vrlo isplativ. Koučing je nastao u Velikoj Britaniji i Australiji, gde je objavljeno niz studija koje kažu da ulaganje u zaposlene automatski znači povećanje njihovog zadovoljstva, što dalje utiče na njihovu produktivnost i na kraju daje bolje poslovne rezultate. Neke studije čak idu korak dalje i kažu da one organizacije koje ulažu u koučing na godišnjem nivou pokazuju više prihoda od onih koje ne ulažu. Definitivno su predrasude manje, jer se sve više ukazuje na pragmatične aspekte koučinga koji je definitivno delotvoran.

Trebalo bi da naglasim da se koučing negde shvata kao korektivna mera u zavisnosti od organizacione kulture ako je ona, da tako kažem, pomalo agresivna ili neprijateljski nastrojena. Tada koučing dolazi u organizaciju da popravi zaposlenog, dok tamo gde imamo više prijateljsku radnu atmosferu koučing se smatra kao jedan pozitivan vid rada na sebi i ulaganje u razvoj zaposlenih. Dakle, kako se gleda na koučing u velikoj meri zavisi od organizacione kulture.

- Koučing je partnerski odnos. Ni kouč, a ni klijent ne znaju apriori kako će taj proces izgledati, a to jeste čar koučinga, jer daje prostor da budemo kreativni u radu sa klijentima. Međutim, ključno je da negujemo to partnerstvo i da razumemo da koliko god poznajemo određene tehnike i koučing modalitete, ne možemo da znamo šta se dešava u životu naših klijenata. Često kažem da smo mi dva eksperta koja rade zajedno u partnerstvu. Ja sam ekspert za tehnike, dok je klijent ekspert za svoje iskustvo i kroz taj partnerski rad mi dolazimo do postavljenih ciljeva.

- Pre svega, ja sam preformans kouč, odnosno kouč preformansi i veština. Moja najdraža oblast je da pomažem ljudima da usvoje određene veštine ili, ako ih već imaju, da ih usavrše. To mogu da budu komunikacijske i prezentacijske veštine. Takođe, može da se radi i na nizu psiholoških blokada koje ljudi imaju i koje im stoje na putu ostvarenja određenih ciljeva. Oblast za koju sam specijalizovana je preformansa i kako da ona bude što bolja, te kako da radimo na prevazilaženju psiholoških blokada koje najčešće leže u osnovi loše ili niske preformanse. Volim ljudima da otkrijem da mnoge veštine već imaju i da kroz osvešćivanje tih osobina imaju prostor za usavršavanje.

- Ljudi vrlo često dođu sa vrlo jasnim i definisanim ciljevima, što nama olakšava proces rada. Postoje i oni retki slučajevi kada kažu da im je sada sve dobro, da imaju lep posao, porodicu, ali ih nešto iznutra žulja i sa njima je malo teži rad, jer moramo zajednički da dođemo do izvora nezadovoljstva.

- Ne bih rekla da je čest, ali je nešto sa čim se susrećem. Mislim da to jeste dobra polazna osnova, nije loše za početak bar znati šta nećemo i to nam pomaže da postavimo granice, kako svoje tako i granice prema drugim ljudima i poslovima. Onda stupa taj izazov da razumemo šta je ono što nas motiviše, jer znati šta nećemo nije dovoljno.

- To je dosta kompleksno pitanje i sami psiholozi, psihoterapeuti i koučevi i dalje polemišu oko toga koliko su ljudi zaista spremni da se menjaju i šta da radimo sa otporom ka promenama. Verujem da su ljudi spremni da se menjaju onda kada razumeju zašto je to za njih dobro, odnosno kada istraže svoje lične interese ili kada razumeju razloge zbog kojih vredi neko ponašanje korigovati. Dakle, spremni smo da se menjamo kada razumemo da korigovanjem ponašanja dolazimo do nečega što je nama važno.

- Moje dominantno iskustvo je da je najčešći blokator ili remetilački faktor za promene i uspeh perfekcionizam. Kroz svoje iskustvo i rad sa klijentima uviđam da je vrlo važno raditi na tom perfekcionizmu, ali ne tako da osobi potpuno oduzmemo to pravo na perfekcionizam, već da podučimo klijente da uvide razliku između zdravog i nezdravog perfekcionizma. U redu je da težimo tome da uvek dajemo sve od sebe i da verujemo da uvek može bolje, ali isto tako kada uradimo nešto loše ili kada napravimo neki neuspeh ne bi trebalo to da indentifikujemo u potpunosti sa svojom ličnom vrednošću. To je nezdravi perfekcionizam.

Većina naših strahova i dilema se vrte oko nezdravog perfekcionizma koji nam otežava da se pokrenemo i da pomalo rizikujemo. U radu sa ljudima volim da ih podstaknem da obazrivo krenu u mali rizik i da izađu iz komfor zone. Često čitam studije vrlo uspešnih ljudi koji su pomalo rizikovali, odnosno rizikovali su na obazriv način i nisu impulsivno uletali u neke poslovne poduhvate, ali jesu dozvoljavali mogućnost neuspeha, a ipak su došli do toga da budu uspešni.

- Da bismo u nečemu uspeli moramo da imamo strast i to je ono što mnoge ljude sa kojima radim pokreće. Ta strast predstavlja nešto što vam je važnije od vas samih i mi to zovemo "self absorbing activity". To je aktivnost u kojoj toliko uživate da u nekom momentu gubite granicu između sebe i te aktivnosti. Verujem da ljudi koji su na taj način strastveni u radu postižu uspeh.