Nađa Higl, osvajač zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u plivanju - pegica

(Nađa Higl)

Dvadesetdvogodišnja Nađa Higl prva je plivačica sa prostora Srbije koja je postala prvakinja sveta. Izronila je iznenada, sasvim nepoznata za plivački svet, i na šampionatu u Rimu trijumfovala na dvesta metara prsno. Njene fotografije osvanule su na naslovnim stranama, vesti o njoj obišle su svet, sportski analitičari bavili su se njenim stilom, tempom i rezultatom, magazini su se utrkivali ko će pre da objavi kad je prohodala, proplivala, prvi put skočila u bazen, kad se prvi put zaljubila, ko joj je dečko… Opsedali su njen stan u Pančevu, pratili je u stopu, hvatali njen lepi profil, prozvali je srpska Pipi Duga Čarapa, opisivali njene pegice, beležili svaku njenu reč…

To je slava! Iznenadni i moćni pratilac uspeha. Za dva minuta, dvadeset i jednu sekundu i šezdeset i dve stotinke njen život se nepovratno podelio na onaj pre nego što je skočila u bazen i onaj kada je iz njega izašla kao prvakinja sveta, sa zlatnom medaljom oko vrata. To je, naravno, trenutak i za kolektivni ponos nacije, slavlje, počasti i svečane prijeme. Uostalom, nemamo tako često razloga za veliku zajedničku radost. Ali moramo se i podsetiti da je Nađa Higl na tron stigla sama, isključivo uz pomoć porodice i prijatelja. Jer Srbija nije zemlja koja se baš proslavila po podršci i ulaganju u individualne sportove. A odatle su joj stigle najveće sportske radosti. I zato je ovo još jedna srpska priča o tome kako su roditelji, uprkos okolnostima i materijalnoj oskudici, uspeli da pomognu svojoj talentovanoj deci da se bez pomoći moćnih institucija sama popnu na pobedničko postolje.

Nađa Higl je rođena 2. januara 1987. godine u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higl. Porodica Higl poreklom je iz Nemačke, odakle su se početkom dvadesetog veka doselili u Travnik, a potom u Pančevo. U Pančevu se Dragan upoznao sa Zrenjaninkom Snežanom i oženio se. I sva njegova familija živi na ovim prostorima. Za Nemačku ga samo veže prezime Higl, koje znači brežuljci, brdašca. Tako su im decu od milja zvali.

Riđokosa Nađa i crnokosi Sebastijan odrastali su, kao i većina dece tih teških devedesetih godina, u oskudici i odricanjima. Od svoje druge do osamnaeste godine nije videla more. Porodica Higl nije imala novca za letovanja. Ali je zato Dragan Higl svoju decu vodio na bazen. Uostalom, on je bio spasilac i plivački sudija, pa je mogao svuda da uđe bez ulaznica. Plivanje mu je bila strast koju je nasledio od oca Ćirila Roberta, koji je, iako slep, bio državni prvak u plivanju. Nađa, međutim, nipošto nije htela u vodu. Plašila se. Otac je vodio na Belu stenu, na Dunav. Brat se kupao, uživao, a ona se samo igrala u pesku. Onda je jednog dana ubacio u bazen i ona je proplivala. Posle nekoliko meseci kao da je zaboravila da se održava na vodi. Draganu profesionalna čast nije dozvoljavala da odustane i on se silno namučio dok konačno, iz trećeg pokušaja, nije položila obuku za neplivače.

U početku joj plivanje nije pričinjavalo naročitu radost. Više su je okupirali časovi baleta, na koje je krenula sa četiri godine. Pa ipak, kad je krenula u školu, bilo je previše naporno da odlazi na časove baleta, da putuje na treninge i da u školsku knjižicu upisuje sve same petice. Rekli su joj: "Nama je bitno da se ti nečim baviš, da se razvijaš, da nisi na ulici. A da li ćeš biti balerina ili plivačica, to je tvoj izbor." Ni sama ne zna šta je prevagnulo da se odrekne baleta.

Onda je otac uzeo stvar u svoje ruke. Nije mu bilo teško ni po snegu ni po žezi da svoju decu vodi na treninge. Nije bilo uzalud. Prva medalja stigla je pre nego što je Nađa napunila deset godina. Tada je već postavila neke rekorde koji nisu oboreni ni do danas. Nizala je uspehe kroz sve kategorije kroz koje je prolazila. Medalje je prestala da broji kad je osvojila tristotu po redu. Ozbiljni treninzi značili su mnogo odricanja. Najžalije joj je što nije mogla da ide na ekskurzije jer je to značilo odsustvovanje od treninga, a oni dnevno traju po šest sati. Dva sata dnevno provodi u teretani, a četiri u bazenu. Bilo je trenutaka kada je hvatala malodušnost i kada je želela da odustane. Dešavalo se to onda kada je ustajala u šest sati ujutro i po hladnoći putovala do bazena, pa ulazila u gotovo hladnu vodu. Ali onda bi stizali uspesi pod kojima je nestajala kolebljivost. Uz obavezan ritual pred svako takmičenje - slušanje muzike. I uvek su to AC/DC, "Rolingstonsi" i "Dorsi".

Kad je bilo teško, pomogli su prijatelji koji su joj omogućili da koristi termine plivača PK Partizan na olimpijskim bazenima "Taš" i "Banjica". Tako su svakog jutra Sebastijan i Nađa putovali u Beograd, a u večernjim terminima koristili su teretanu u Pančevu. Za vreme leta PK Rasina im je omogućio da odu u Kruševac i koriste njihov bazen, a onda i u Knjaževac, gde je bio najbliži bazen. Nađin trener je vrlo brzo postao njen brat Sebastijan, koji je takođe izuzetan plivač i koji je svojevremeno bio i državni prvak. Posvetio se radu s Nađom i taj spoj znanja, podrške i poverenja doneo je rezultate. Sebastijan i Nađa su 2007. osnovali sopstveni plivački klub koji do danas ima samo jednog člana - Nađu. Tako je proslavila i svoj mali Plivački klub Tamiš.

I kad prođe ova prva slavljenička euforija i Nađa siđe sa naslovnih strana i vrati se treninzima i dobije bolje uslove za rad, ostaje pitanje da li se poklonima i čestitkama može umiriti savest jer je ova država izgubila mnogo talenata u svim oblastima zato što im nije bila podrška.

(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.08.09.)