Vladimir Miletić, direktor "Jub boja" u Srbiji - kako se prave milioni i minjoni

(Vladimir Miletić)

Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikada nijedno jagnje nije zaklalao vuka. Pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova.

Skroman i tih Vladimir Miletić, direktor "Jub boja" u Srbiji, bio je na čelnoj poziciji pri osnivanju male trgovačke firme, ali i danas kada ovaj jedini proizvodni pogon kompanije "Jub" van granica Slovenije, zapošljava 120 radnika i ostvaruje zavidne rezultate. Grupacija "Jub", sa sedištem u Sloveniji, ima više od 130 godina tradicije, obuhvata deset firmi u drugim državama i posluje na šesnaest inostranih tržišta.

Prvog čoveka "Jub boja" u Srbiji možete videti na Adi Ciganliji, dok na bicikli vozi decu, prepoznati na slikama poznatih umetnika, pozdraviti u porti manastira Bukovo ili sresti u nekom od srpskih sela.

Vladimir Miletić kaže za "eKapiju" da se nikad ne bi hvalio time da na poslu provodi više od petneaest sati. Napominje da je najveća mudrost u životu napraviti dobar balans između poslovnog i privatnog i citira molitvu Sv. Vladike Nikolaja "Bože daj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da izmenim, hrabrost da izmenim stvari koje mogu i mudrosti da uvek mogu da ih razlikujem".

Govoreći o poslu on napominje da je važno znati kako ne potrošiti energiju na nešto što se ne može promeniti i ne biti pasivan kad nešto može da bude bolje.

- Prošle godine kompanija "Jub boje" imala je rast prodaje od 30% u poređenju sa 2007, dok je rezultat u 2009. ipak malo slabiji u odnosu na prethodnu godinu. Naša poslovna politika u ovoj godini je da sačuvamo obim prodaje ali da budemo oprezni i poslujemo samo sa likvidnim kupcima, pa i po cenu da to smanji trgovinu. Investicije planirane za ovu godinu smo u većem delu završili, dok izgradnju novog pogona ostavljamo za bolja vremena - napominje Vladimir u restoranu "Incognito" na sedmom spratu "IN Hotela".

Svoj prvi proizvodni pogon u inostranstvu – u Šimanovcima kraj Beograda grupacija JUB je otvorila 2004. godine, koja je sa stanovišta razvoja firme, bila prekretnica, jer je to bila prva proizvodna investicija kompanije "Jub" van granica Slovenije.

Sledila su nova ulaganja, a 2006. godine otvoren je pogon za praškaste proizvode u koje je grupacija uložila dodatnih 3 mil EUR. Plan da pored postojeće dve farbike boja, izgradi i treću koja će proizvoditi fasadne maltere, za sada je zamrznut. Kompanija "Jub boje" iz Šimanovaca izvozi 75% proizvodnje i to, pre svega, na bosansko, rusko, ali i bugarsko, rumunsko i makedonsko tržište.

Milioni i minjoni

Rođen je 1973. godine u Beogradu. Pametan je, član Mense, vredan, ne puši, ne pije, i kako kažu, iz dobre je familije. Učestvovao je u Muzičkoj slagalici i stigao do finala. Kao drugoplasirani osvojio je putovanje i brojne nagrade. Završio je Prvu ekonomsku školu, pa Ekonomski fakultet. Na nesreću (ili sreću) u toku studiranja živeo je u Novim Banovcima. Na nesreću jer je svakodnevno putovao do Beograda, a na sreću jer je u autobusu upoznao svoju sadašnju suprugu.

- Ona je živela u Starim Banovcima i tada je studirala ekonomiju. U fakultetskoj klupi se sigurno ne bismo sreli. Ovako smo u razgovoru tokom putovanja shvatili da imamo mnogo zajedničkih tema – kaže kroz osmeh Vladimir.

Nije baš siguran da li je njegova karijera počela sa diplomom u ruci, jer je i u toku studiranja uvek nešto radio.

- Trudio sam se da sve što uradim ima neku dodatnu vrednost. Bavio sam se raznim "omladinskim" poslovima, ali najinteresantnije je bilo poziranje budućim slikarima. Preko prijateljice, inače slikarke, došao sam do informacije da su im potrebni modeli. Pozirao sam u školi slikanja gde su se mladi ljudi spremali za likovnu akademiju crtajući portrete po modelu. Posle sam bio model i studentima na akademiji, a jednoj, danas poznatoj umetnici, sam pozirao u njenom stanu – kaže Vladimir i napominje da mu je žao što neke od tih radova nije otkupio.

Smeje se i naglašava da "nije bilo nepristojnih poza - niti nepristojnih ponuda".

Kako se prave minjoni saznao je u fabrici kolača, u kojoj je na pozociji pomoćnika magacionera dobio prvi posao sa zvanjem diplomiranog ekonomiste.

- Svako iskustvo je dragoceno. Nisam se tamo puno zadržao ali sam naučio kako ne treba raditi. Uvideo sam nedostatke u organizaciji firme, ali sam naučio i zašto su svi minjoni različitog ukusa.

Zaposlivši se u kompaniji "Duga", ušao je u hemijsku industriju. "Duga" je u tom periodu zauzimala lidersku poziciju u domenu proizvodnje boja i lakova. Međutim, shvativši da kada se otvore granice i stvori veća konkurencija "Duga" neće biti jedini tržišni igrač jer će u Srbiju ući i strane kompanije, odlučio je da pošalje svoju biografiju firmama iz iste branše.

Šansu je dobio u slovenačkoj kompaniji "Jub", gde je bio direktor trgovinskog preduzeća a kasnije i velikog proizvodnog sistema.

Eko i etno

- Nekada sam mislio da je najveća kazna provesti raspust na selu. U Godoviku kod Požege sestra i ja provodili smo leta i radili na polju. Zemlja je bila toliko plodna da ako čovek na nju baci dugme izraste čitavo odelo. Iako je tamo bilo kao u vojnom kampu, stekli smo radne navike, naučili kako se živi na selu i zaradili prvi džeparac. Te uspomene iz detinjstva, doprinele su da danas imam idiličnu sliku o tipičnom srpskom selu.

Vladimir uživa u lepotama prirode i u gostoprimstvu srpskog seljaka. Sa porodicom često obilazi sela i uživa u popularno nazvanom - etnoturizamu.

- Naizgled opustošena, siromašna i neugledna sela kriju začarane doline, tople zidove i srdačne ljude. Tamo su svi na ti i čini mi se da sam ponovo pronašao divna srpska leta nalik onima kod bake i deke. Sve mi je poznato i lepo – prašnjavi putevi, običaji, domaćini, ukusi vrućeg hleba, domaće rakije, slatkog, kajmaka i sira.

(Mihajlo, Vladimir i Joca na Adi Ciganliji)

Nedavno su bili u jednom selu u Negotinskoj krajini, a kada su u Beogradu svoju oazu i mir traže na Adi Ciganliji na novobeogradskoj strani gde stižu brodićem. Vozi bicikl. U korpi ispred jedno, a u korpi iza drugo dete.

Vaspitanje dece je jedan od najvećih zadataka, napominje Vladimir i dodaje da se sa suprugom trudi da decu pravilno usmeri. Kaže da nije sve u tome da roditelji rešavaju sve probleme, već da nauči decu kako da u susretu sa raznim iskušenjima izaberu najbolje rešenje.

- Poenta nije decu vući za sobom, već ići ispred njih i postavljati im stepenice. Znači da budete uz njih, postavljate im sve više ciljeve, ali da ne radite za njih, samo da ih usmeravate.

Pozorištance Puž i Partizan

Redovan je gost u Pozorištancetu puž i na utakmicama Partizana. Kaže da su predstave u Pozorištancetu jednako intresantne i maloj i velikoj publici. Divi se maštovitim i zanimljivim temama i atraktivnim maskama i kostimima.

Odlazak na fudbalske utakmice Partizana u porodici Miletić je tradicija. Kao mali je redovno bodrio crno bele, a i sada koristi svaku priliku da ode na stadion JNA.

Između Guče i Egzita bira Guču. Voli istoriju i geografiju, a interesantno mu je da proučavanjem tradicije raznih naroda, sagleda njihovo mesto u sadašnjosti i perspektive u budućnosti .

Redovno obilazi manastir Bukovo, koji se nalazi na četvrtom kilometru zapadno od varoši Negotin na padini Bratujevačke kose. Manastir je položen na uzvišici tako da se sa njegovog dvorišta vidi cela dolina Negotina sa okolnim selima.

Od monaha je naučio kako da sebe preispituje i da u konfliktu ne treba samo analizirati postupke suprostavljene strane, već treba i sebe promatrati, tačnije uočiti sopstvene greške.

M.K.