Milan Vujanić, stručnjak za bezbednost saobraćaja - Kazna mora jednako da boli i bogatog i siromašnog

Ne žuri, stani, odmori, popij kafu, protegni noge i onda nastavi put dugoočekivanog letovališta – saveti su koji poslednjih godina dobijamo i kad pitamo i kad ne pitamo. Međutim, čini se da ova varijanta Srbima nije baš po volji, te je i dalje jači nagon za papučicom na gasu, pa se ova žurba i trka sa vremenom, završi - kako se završi, često, nažalost, nauštrb života.

Kakvi su nam saobraćajni propisi, šta bi trebalo da menjamo ali i zašto smo i dalje nedovoljno obrazovani i neprosvećeni kada je reč o pravilima u saobraćaju, pitanja su koja smo postavili dr Milanu Vujaniću, profesoru bezbednosti saobraćaja na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u penziji.

- Kao društvo nešto malo grešaka smo ispravili. Do 2000. godine nama je oko 1.800 ljudi godišnje ginulo. Prošle godine taj broj je bio oko 550. Komisija koju smo osnovali 2000 godine, bez da eksprimentišemo na našem narodu, primenila je najbolja svetska iskustva. Dakle, jasna pravila igre i jasna kaznena politika. Tada smo napravili jedan koncept, koji je država usvojila kao zakon 2009. i tako smo do 2014. spasili oko 3.000 života. Da se nastavilo tim temom, sa poslednjim godinama bilo bi još 2.000 spasenih ljudskih života.

Bezbednost saobraćaja traži uvek inovacije mera koje se primenjuju, i adaptiranje prema onima koji čine prekršaje - sa dobrim snimanjem šta se stvarno dogodilo, te predupređivanje takvih stvari. E, mi smo 2014. stali sa takvom praksom. Sad bi trebalo da smo na nivou od 300 poginulih godišnje, a trenutno na godišnjem nivou, strada od 550 do 600 ljudi. Znači da je neko propustio na način na koji smo do tada radili.

- Važno je da napravite meru koja svakoga boli isto, bez obzira koliko novca ima, da li je mlad, star, muško žensko. Ono što boli srpskog vozača i čime možemo sa njim da trgujemo je pravo na upravljanje, iliti vozačka dozvola. Moj predlog za nepravilno parkiranje bio je da onaj koji pogrešno parkira, jedan ceo dan mora da ostavi vozilo u javnoj garaži. Tako imate dva efekta - ne može da vozi, a drugo mora da plati. Tako bi jednom mogao da pogreši, ali, sumnjam da bi i drugi put.

Zamislite da je kazna za prekoračenje brzine - tri dana zabrane upravljanja, sa parkiranjem auta na taj način. Da li to pogađa isto bogatog i siromašnog? Pogađa. Ja sam predlagao takvu vrstu kaznenih mera, ali nije naišlo na odobravanje.

- Kako da ne. Ali ste samo pogrešili u terminu - potrebno je menjati nešto u sistemu obuke. A to znači da dete kada učimo u školi, mi ga učimo da piše, čita, crta, učimo ga poznavanje prirode i društva, jer mu je to potrebno za život, i samo nikada ne bi naučilo. A saobraćaj bi trebalo sam da nauči? Pod tim, ne mislim da uvedemo predmet saobraćajno vaspitanje, to bi odmah propalo, jer bi se ograničilo na jedan predmet. Trebalo bi da uvedemo primere koji oni koriste u više predmeta. Zar nije bolje u zadatku umesto materijalne tačke koja se kreće, pada, prelazi... navesti - "kada pešak ili auto koji padne u provaliju ide tom i tom brzinom..." ili "pešak koji ide normalnim hodom od 4-5 km na sat, za koliko će stići za pola sata od tačke A do tačke B".

U inostranstvu kada vidite kako učiteljice vode đake, to je uvek stroga procedura. Drže se za ruke, dva po dva sa sve zelenim prslucima. Kada ste videli kod nas pešaka ili biciklistu koji se van naselja kreće sa svetlozelenim prslukom? Niste, a to je inače, propisano.

- Kako ja to radim - kad vidim da neko vozi blicnem mu, svirnem, ili mahnem rukom da uspori, iako nema policije. Ali on misli da ima. Ako bi većina nas to radila, onda se ne bi znalo ko stvarno pokazuje, a ko ne. Nije to za mene problem, problem je što kroz osnovnu školu učitelji ne znaju pravila ponašanja, zatim, roditelji ih ne znaju, a deca uče od starijih. Niti ga u porodici tome učlimo, niti u školi. Razlog svih nezgoda je jedna neodgovornost koja je posledica nepoznavanje suštine i poštovanje pravila igre. Ono što treba da naučimo jeste - da prepoznamo šta je opasno po nas.

- A zbog čega pojačane kontrole samo u ovom periodu, od 12. do 18. avgusta? Akcija pojačane kontrole bi trebalo da bude od 1. januara do 31. decembra. Kako se odlučuje kad će biti pojačana kontrola? Je l’ to važno – jeste, zašto onda samo u tom periodu? Kao kad bih ja sada pitao policajca - eto onaj tamo obija trafiku, preduzmite nešo a on odgovori "ne, ne ja sam ovde samo od 12. do 18. avgusta zbog kontrole parkiranja".

- Budući da se sada pravi pararela njoj, njen značaj će biti desetkovan. A inače, to je svakako najopasniji putni pravac u Srbiji. Prateći statistiku, uočio sam da se na jednoj tački, tj. na krivini posle Užica ka Prijepolju, za pet godina dogodila 81 nezgoda, i zaključak je - put je kriv. Nema druge.

Takođe, posebno interesanta deonica je Valjevo-Šabac, od Novog Sada ka Šapcu sporednim putem, zatim Šabac-Loznica. To su putevi, sa dve saobraćajne trake, na kojima ima mnogo saobraćaja, krivina, koje su većim delom bez troatoara i sa dosta biciklista. Mešan saobraćaj proizvodi vrlo veliki broj opasnih situacija.

- Visoke kazne, osim ako nisu drakonske, nemaju nekog efekta. To je pokazano svuda u svetu. Ono što mi nemamo - nemamo prave kazne, kao što ima SAD, i još neke zemlje. To je trajno oduzimanje dozvole i trajno oduzimanje vozila, koje bi najviše pogodile naše vozače. Oduzmemo dozvolu, poništimo je i ne damo više da se polaže. A ako uhvatimo da se vozi bez vozačke, onda bi trebalo da se trajno oduzme vozilo.

Kada smo smanjili brzinu na 50 km na sat, odmah smo imali manje saobraćajnih nesreća. Inače, 70% nezgoda u gradu i naseljima se dešava pešacima. A u tih 70% - 70% su krivi pešaci, al’ nemojte da ih kažnjavate tako što ćete da ih ubijete.

- Naša država nije ispoštovala ono što je napisala. Prema zakonu, ne postoje neobezbeđeni pružni prelazi, dakle, postoje samo obezbeđeni. Prelazi mogu biti obezbeđeni zvučnom, svetlosnom siganalizacijom i branicama, odnosno polubranicama. A mi imamo 1.500 prelaza koji nisu tako obezbeđeni. Što se onda čudimo broju nesreća? Mi sami ne poštujemo pravila koja smo propisali.

- Prvo, moramo da znamo da običan tronitet ne spada u vozilo. Smatra se da taj koji ga koristi je pešak, ali trotinet koji ima motor, smatra se motornim vozilom, nešto kao moped. Zato, ne bi smeo da ga vozi svako. Običan tronitet može da vozi i dete od pet godina, ali električno vozilo, odnosno vozilo sa pogonom na motor ne sme da vozi onaj koji nema vozačku dozvolu neke kategorije.

Tu treba odrediti i propisane uslove ko može da polaže za trotinete, kojom putanjom se može voziti tronitet, te kojom brzinom? Znači, gde, ko i u kakvim uslovima može da vozi. Zatim, sa li sme da ga vozi noću? U Engleskoj su, inače, zabranjeni na javnim površinama a u nekim zemljama je ograničena brzina na 6 km na sat, te mogu da se voze i po trotoarima. U Srbiji, za vožnju trotineta ja bih predložio kolovoz.

- Tada se vozi u situacijama na koje nismo naviknuti. Ljudi su navikli da voze do posla i nazad, pola sata tamo-vamo. Kada krenu na odmor, voze satima, nepoznatim pravcima. Tako se nalaze u novonastalim okolnostima, među vozačima ili pešacima na koje nisu navikli, a zbog premora, dehidratacije, pažnja im je slabija. A pažnja je ovde ključna. Stanite, svaka dva sata odmorite, a onda nastavite vožnju. Stići ćete gde god da krenete.