Vojislav Voki Kostić - Bio sam zaljubljen u boks kao u muziku
Velemajstor muzičke umetnosti priča o pogibiji brata Vanje i svojoj robiji, Titu i skraćenju kazne, Guči i imenjaku Koštunici, baletu i amputaciji noge, kuvanju i Mocartu, seksualnom vaspitanju i ljubavi, strasti, erotici...
On je jedan od najplodnijih srpskih kompozitora svih vremena, a muzičkim putem je pošao samo zato što su sva ostala školska vrata za njega bila zatvorena. Vojislav – Voki Kostić je od 1947, kad je imao samo šesnaest godina, bio dve godine na robiji zbog dela „protiv naroda i države”. Kad je izašao na slobodu očev prijatelj ga je, krišom, zbog robijaške prošlosti, uveo u muzičku školu.
A u život je krenuo kao gospodin po rođenju, obrazovanju, vrsti svih talenata, odnosu prema sebi i drugima... Rođen je posle brata Vanje u braku lekara Aleksandra i Smilje, nosilaca francuske Legije časti! Aleksandar je, kao histolog, embriolog i seksolog, bio 1921. godine pokretač osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, a Smilja, pedijatar, osnivač dečije klinike.
Uprkos činjenici da mu je pre pet godina amputirana desna noga, Voki i dalje radi. Pre mesec dana je, u Ateljeu 212, organizovao promociju snimka muzike, CD-a, u kome se džez uklapa u izvorni folklor.
Voki je u braku, bez dece, sa Verom, balerinom, novinarkom i reli vozačem, koja je u trkama pobeđivala i muškarce.
Šta posebno pamtite iz detinjstva?
Gubitak brata Vanje i moj odlazak u zatvor. Vanja je 1942, sa osamnaest godina, otišao na Ravnu goru, kod četnika. Bili smo vaspitani u nacionalnom duhu. Vanja je poginuo u borbi protiv partizana. Nikad nismo saznali gde mu je grob. A ja sam, posle rata, u šesnaestoj godini, sa dvadesetak drugova, krijući to od roditelja, štampao i rasturao letke protiv komunista. Uhapsila me OZNA. Osuđen sam na tri, a u zatvoru sam bio dve godine.
Ko Vam je skratio kaznu?
Josip Broz Tito lično, posle usmenog razgovora sa mojom majkom. Moja Smiljka je lečila Titovog sina Mišu. U toku tog pregleda Tito ju je pitao zašto je zabrinuta. I ona je kazala: „Zbog sina”. A Tito je rekao: „Ne brinite, gospođo. Vidite da je Miši sad bolje”. Tada je majka kazala Titu da se brine zbog svog sina, zbog mene... I kazna mi je, sa tri, smanjena na dve godine robije.
A ko je presudno uticao na Vaše obrazovanje?
Guvernanta, Nemica Marija, a o Vanji je brinula Francuskinja Ivet.
Ja sam išao u srpsko-nemačku, a Vanja u srpsku-francusku osnovnu školu. Tako je odlučila naša majka. Naravno, uz nas su, u svakom trenutku, bili i roditelji, sa knjigom, savetom, ličnim odnosom... Evo jednog primera: u toku ručka svako od nas četvoro imao je obavezu da ispriča šta mu se dogodilo toga dana. Bila je to škola lepog, jasnog i iskrenog govora.
Kojim muzičkim delima se ponosite?
To su samo dva dela: Muzika za televizijsku seriju „Vuk Karadžić” i za balet „Ko to tamo peva”. „Vuk Karadžić” je, sa Mikijem Manojlovićem, pre svega, najbolje snimljena serija u istoriji televizije, a ja sam je obojio sa petnaest sati izvanredne muzike. A komponovao sam muziku i za serije „Vruć vetar”, „Balkanski špijun”, „Bolji život”... Bilo je tu oko šest stotina kompozicija za sva pozorišta, pa za šezdesetak filmova, stotinak klasičnih dela, a i za oko tri hiljade pesama kao, na primer, hitovi: „Idu dani”, „Za Beograd”, „Ja sam ja, Jeremija”...
Šta mislite o Guči?
Nemam ništa protiv, ali ne mislim da je Guča muzički na visokom nivou. Guča nije festival muzike, već festival krkanluka. A posebno mi je, pre nekoliko godina, zasmetala rečenica političkog velikana Srbije Vojislava Koštunice. Kazao je: „Onaj ko ne voli Guču, ne voli Srbiju. Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju”. Ja vrlo dobro razumem i Guču i Srbiju. Ne volim Guču, ali volim Srbiju.
Da li se u kući prepuštate muzici?
Ranije sam to činio često, a sad mnogo ređe. Volim Baha, opušta me, a volim i džez, podiže me... Međutim, poslednjih pet godina, posle amputacije noge, najčešće se prepuštam tišini. Ali, i sad radim, komponujem. Ima još mnogo muzike u meni, iako me je gubitak noge odvojio od osnovnih tokova života. Ipak, dogodi mi se, ponekad, kad sam sam, da slušam balet „Ko to tamo peva”. To mi diže moral. Čak se, nekad, zapitam da li je moguće da sam ja to napisao...
Šta je prethodilo amputaciji?
Igra, žestoka igra. Po ideji Ljubivoja Tadića, tada, 2004. godine, upravnika Narodnog pozorišta, napravio sam balet po filmu „Ko to tamo peva”, za koji sam napisao muziku. Za koreografa sam uzeo Stašu Zurovca i njegovu ekipu. Tako su tu srpsku istorijsku priču, po tekstu Duška Kovačevića, i po mojoj muzici, na scenu postavili Hrvati. I to, stvarno, deluje veličanstveno.
Kad ste prvi put videli taj balet?
Na premijeri, dan pre amputacije noge u vojnoj bolnici. A general, doktor Zoran Stanković, mi je to, uz mnogo ubeđivanja, jedva dozvolio. Uslov je bio da, u pozorištu, oko mene, bude deset vojnika. Jer, niko, zbog moguće infekcije, ne sme da mi priđe. I tako sam odgledao tu predstavu posle koje su me, uz buran aplauz i ovacije, izveli, u kolicima, na scenu. A koreograf Zurovac je, u obraćanju publici, rekao: „Ovaj balet ne bi postojao da nije bilo gospodina Vokija Kostića, koji je, u stvari, muzički genije...
A od kada ste se predali kuvanju, receptima..?
Od malena. Prvi ručak sam napravio kad sam imao osam godina. To je bilo 28. septembra 1939. godine. Bila je to godišnjica venčanja mojih roditelja. Pomogla mi je Micika, Slovenka, naša kuvarica. A baka Katarina, očeva majka, mi je, sa posebnim uvažavanjem, poklonila svoj kuvar. Iz tog kuvara su krenuli svi moji recepti. A često sam išao i na gastronomska putovanja. Obilazio sam zemlje i proučavao kuhinje.
Moje knjige su udžbenici ishrane, a ne obični kuvari. Gastronomi su bili poznati umetnici: Balzak, Rosini, Bojan Stupica, Arsa Jovanović, Muci Draškić, a Mocart se odmarao u kuhinji, uz šerpu i varjaču... Jer, kulinarstvo je umetnost.
A koji sport je bio Vaš?
Bio sam potpredsednik Bokserskog kluba Crvena zvezda. Zaljubio sam se tada u boks kao u najlepšu muziku. U to vreme je boks, ali stvarno, najčešće, bio plemenita veština. Takav boks je imao sve odlike umetnosti kad su se borili majstori kao što su bili: Belić, Džakula, Vujin, Obradović, a posebno veliki as Mirković, koji je bio više nego talentovan. Imao je Mirković takvu tehniku da se često događalo da ga rival ni jedanput ne udari u toku sve tri runde. Jer, kad su u ringu pravi predstavnici te veštine, boks nije tuča, kao što jelo nikad ne bi smelo da bude ždranje.
Šta je Vaš otac mislio o ženama?
Moj otac je, kao vrhunski, svetski seksolog, govorio o ženama kao o uzvišenim bićima. On je do te mere poštovao ženu da je sva svoja dela obeležio opštom posvetom: „Za ženu”. Znači ne svojoj supruzi, već ženi, kao biću.
A šta je govorio o seksualnom vaspitanju?
Njegov osnovni stav je bio da se seksualno vaspitanje stiče u porodici, a ne na ulici. Ali, ja sam, kao jako mali, tajno čitao očeve knjige. A kad mi je on to, u mojoj dvanaestoj godini, preporučio rekao sam mu samo: „Pročitano”, a on mi je odgovorio:„U redu je”. Tako me otac seksualno vaspitao sa dve usmene reči.
Šta je Vam najvažnije u ženskom biću?
Pre svega inteligencija. I ne samo o odnosu sa ženom već i u muškom druženju. Imam užasan otpor prema svima koji su primitivni i sa manjkom pameti. Lepota i šarm su božiji dar, a ostalo mogu da istrpim.
Koji odnos je jači: strast, erotika ili ljubav?
Moj otac je napisao „Ljubavnu trilogiju” po kojoj je ljubav temelj svih odnosa između muškarca i žene. Jer, sve mora da proističe iz ljubavi. Nije poštovao seksualni odnos koji je samo rezultat strasti i erotike. Jer, ljubav pravi razliku između ljudi i životinja. Čak i kod nekih životinja imate tragove ljubavi. A seks imaju sve životinje.
Koje su blagodeti seksa?
Ne postoji veća prisnost između dva bića. To je najlepše osećanje koje zaljubljeni mogu da dožive. Oni se u tom odnosu stope u jedno telo, u jedan duh. I ovu bliskost prenose u sve svoje odnose i u sve svoje misli. Jer, emocije su jače od misli.
Šta ste naučili od žene?
To je teško pitanje. Jer, nikad nisam sve naučio od jedne žene. A najčešće nisam nalazio ono što sam očekivao da ću da nađem. Jedini moj pravi navijač je moja sadašnja žena Vera. Iskonska odlika žene je u potpunoj predaji svom muškarcu. Dušom i telom. U svim odnosima. Posebno ako je žena umetnik.
napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 01.11.2009