Nebojša Pajkić, profesor filmske dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu - I sad čekam da mi se Kusturica obrati

(Nebojša Pajkić)

Nebojša Pajkić je profesor filmske dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Veoma je uspešan pedagog. Ali, već godinama, u Srbiji, nije snimljen nijedan film po njegovom scenariju. On za taj svoj nerad ima objašnjenje: "To je odluka drugih".

A pre toga je bio scenarista filmova koji su nagrađivani i u Jugoslaviji i u inostranstvu.

Rođen je 25. novembra 1951. godine u Visokom. Tamo je završio sve obavezne škole, a u Beogradu je, 1975. godine, diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti.

Politički stav nikad nije menjao. Bio je i ostao na suprotnoj strani od komunista, ali bez stranačke pripadnosti.

Međutim, emotivno je lutao dok nije našao trajnu sreću u trećem braku. Tada se zaljubio u Isidoru Bjelicu, pisca i reditelja. Ima troje dece, kćerku Sofiju (20) iz drugog, Lava-Grigorija (14) i Vilu-Evanđelinu (7) iz trećeg braka.

Zašto su "drugi" ljuti na vas?

Uzrok je u činjenici da sam, neprestano, demonstrirao antikomunističke ideje u komunističkom društvu. A "Politika" im je, tada, osamdesetih, pružala žestoku medijsku podršku. Tako je, posle mog filma "Dečko koji obećava", preko cele strane izašao tekst u kome se tvrdilo da bi bilo najpametnije da se taj film ne zabrani, da ne bi postao veliki kult, već bi ga trebalo bojkotovati. Tako je to počelo.

A kako je nastavljeno?

Posle toga sam bio scenarista filmova koji su morali da budu pomenuti. Ali, u sledu programa bojkotovanja, Udba je odlučila da se moje prezime uvek iskrivi. Tako da sam bio "Šajkić", "Majkić", "Rajkić"... Bila je to velika, medijska, tortura. A posle filma "Davitelj protiv davitelja" nisam više mogao da radim u Srbiji, pa sam to činio u Hrvatskoj i Sloveniji: "Kraljevska završnica", "Remiington", "Do konca in naprej". A posle toga sam se okrenuo drugim poslovima.

I kakav je rezultat?

Sad mi je izašla knjiga na koju sam jako ponosan. To je "Antologija nepročitanih scenarija". U kojoj sam predstavio dvanaest tekstova desetorice autora koji su na različite načine sprečavani da realiziju svoje umetničke ideje. A dotle su, na tržištu, delovali hohštapleri, proizvodeći filmove, koji su, uglavnom, maska za pranje novca.

Koje prekretnice posebno pamtite?

Prvi put je to bilo 1971. godine kad sam napustio bosanski tamni vilajet i došao u Beograd na studije. Drugi put kad sam se zaposlio u Studentskom centru kao urednik. Tada sam radio na afirmaciji rokenrola i nju vejva, novog talasa u rok muzici i eksperimentalnog filma i pozorišta... I treći prelomni trenutak mi je 1994. godina, kad sam se oženio Isidorom. Tada sam formirao jednu idealnu umetničku zajednicu u kojoj radimo kao posebna radionica unutar srpske kulture, a u tome nam pomaže i sport.

Šta je smisao vašeg sporta?

Pre svega akcija. Ona je osnovni uslov sporta. Nas četvoro smo stalno u akciji. U tu akciju računam i naša česta putovanja. Sad je trebalo da budemo u Italiji, ali Isidora se razbolela... A kao mladić bio sam veoma talentovan golman i u fudbalu i u rukometu, pa stonoteniser i šahista.

A deca?

Naša mala Vila je, kao i ja, veliki navijač Crvene zvezde, a trenira kik-boks i golf. Lav nema veliki interes za brze sportske discipline. Sportski je, zasad, okrenut samo golfu. U Tunisu smo svi završili školu golfa.

Da li bi decu uveli i u profi sport?

Istina je da se na sportistima proverava dejstvo nekih narkotika. Ipak, ako bi moja deca želela da uđu i u tu vrstu sporta ja bi ih pustio, ali uz uslov da ih nadgledam. Ekspert sam i za tu vrstu odnosa.

A da li ste vernik?

Jesam. Vrlo sam ozbiljan, pravoslavni, dogmatski vernik. Ali, mislim da veliki broj naših vladika to nisu. To mogu da vam kažem ma kako to izgledalo grubo.

Zašto se, u vašoj Bosni, povezuju vere i nacije?

Svako zna da je muhamedanstvo veroispovest. A na osnovu veroispovesti nemoguće je formirati naciju. To je jedino uspelo Jevrejima. Ali, oni su, na neki način, posebno zaštićeni. Muslimani u Bosni to ne mogu i zato je izmišljeno Bošnjaštvo. To je politički stav za koji su odgovorni Hrvati i Srbi.

Koju nagradu posebno cenite?

Pravo na rad je božija nagrada, a kod umetnika je to pravo i na kreaciju. Meni je najvrednija nagrada prostor koji mi se daje da iskazujem svoj talenat.

Šta vam kaže talenat o sudbini Srbije i sveta?

Sve u ovom svetu ide na gore. Uostalom u "Svetom pismu" piše da sve ide - na gore...

Šta najviše volite da radite?

Moje opredeljenje je da ne radim ništa. Ali me najrazličitije okolnosti uteruju u to da budem angažovan. Isidora ima toliku kreativnu energiju da ne može sama da ostvari sve svoje projekte i onda ja moram da joj pomažem da se ne muči sekundarnim odnosima.

Kad ne govorite istinu?

Uvek govorim ono što mislim da je istina. Tako me majka naučila. A, inače, mislim da je to pogrešno. To, govoriti uvek istinu, u svetskoj sociologiji se zove "kompleks podunavskog seljaka". Znači, laici mogu stalno da govore istinu, a ozbiljan čovek ne mora da laže, ali može, mnogo toga, da prećuti.

Koliko vas ispunjava profesija?

Profesija me ispunjavala decenijama. Ali, posle filma "Davitelj protiv davitelja" meni u Srbiji nije dozvoljeno da se iskazujem profesionalno, kao scenarista. Zatim se raspala institucija bioskopa, pa je moja filmska kritika izgubila smisao. Tako je meni ostala samo profesura, a ona mi mnogo znači zbog tog susreta sa mladim ljudima koje provociram mojim idejama.

Kakav student je bila Biljana Srbljanović?

Bila je jako, jako dobar student, kao i Čeda Jovanović. Biljana je bila fanatično opredeljena prema filmu. Međutim, pošto je naša kinematografija kardinalno ustrojena ona, iako ambiciozna, u filmu nije uspela da uradi ništa. Potom je svu energiju usmerila ukrivo, prema pozorištu, koje uopšte ne razume, pa prema politici u koju se ne razume definitivno. A Čeda je dramaturgiju uveo u politiku. Što nije naivno...

Kako sebe doživljavate?

Kao čoveka koji je, fudbalski rečeno, u ofsajd poziciji, u nedozvoljenom položaju u Srbiji. Doživljavam sebe kao neprilagođenog emigranta iz Bosne. A ja sam veliki ljubitelj Srbije i srbijanskog bića. I voleo bih da mogu da kažem, ne samo da sam Srbin, već i da sam Srbijanac. Ali, to mi nekako izmiće...

A šta mislite o razočaranjima?

Smatram da je to nešto što je deo svakodnevnog ritma života. I da moramo da računamo sa tim. I moja Crvena zvezda povremeno izgubi po neku utakmicu. Između rezultata u fudbalu i rezultata u odnosu sa prijateljima nema bitne razlike. A sva razočarenja prebacujem na sebe. Jer, tada mislim da nisam uložio dovoljno energije u taj odnos.

Koliko poštujete Hristov stav?

Uvek poštujem to da ljubim bližnjega svoga kao samoga sebe. Dogmata sam. Pre petnaestak godina fizički me je napao Emir Kusturica i ja sam mu, u "NIN-u" poručio da bi trebalo da se krsti i da voli mene kao što ja volim njega. On se, posle toga, krstio. I sad čekam da mi se Kusturica obrati. On je, kao pravoslavac, dužan da mi se javi. A pošto mi se ne javlja mislim da on, možda, nije najbolje primio tajnu krštenja.

Da li verujete u magiju ljubavi?

U svakom slučaju, pa Isidora me opčinila. Ali, ne verujem u kult ljubavi. Mislim da kult ljubavi, kod Srba, zbog opšte nemaštine i rascepa vrednosti, narasta. Ljudi pokušavaju da u nečemu pronađu smisao, pa se svi sad pozivaju na ljubav. I stav o tom odnosu postaje inflatoran.

Od čega zavisi ljubav?

Moj odgovor na ovo pitanje je da - to niko ne zna. Apsolutno niko. Taj odnos je neobjašnjiv. Ljubav, Bog, Sloboda... To su nedokučive stvari. Uostalom, to je Kant rekao.

Šta je prava vrednost u svim odnosima?

Za mene je, u svim odnosima, najvažniji humor. Jer, humor je lek, on nas opušta i oslobađa od svakog opterećenja.

Kakav je bio vaš odnos prema ženama?

Nikad nisam imao dobar odnos sa ženama. Isidora je prva žena sa kojom sam se apsolutno razumeo. Mi smo se spojili u platonskoj vezi dve polovine.

A koji stav imate o seksualnosti?

Taj odnos je dinamičan, pa možemo da govorimo od veka do veka, od decenije do decenije. A sad je situacija, trenutno, loša po muškarce. Mislim da žene manipulišu seksualnim potencijalima, a da se muškarci ponašaju sasvim anahrono, prevaziđeno, na ivici animalnosti, bez emocija...

Šta ili ko za vas nema cenu?

Ako sklonim porodicu jedini ljudski odnos koji za mene, zaista, nema cenu, i koji je nemerljiv, koji me celog života najviše interesuje, je pitanje slobode, slobode u svakom smislu. Ja sam ljubitelj slobode!

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 8.11.09.)