Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Miroslav Lazanski, vojni komentator - druže Tito, na cveće!
Subota, 21.11.2009.
14:18
Komentari
Rođen je u Karlovcu, odrastao u Trebinju, diplomirao prava i novinarski stasao u Zagrebu, a proslavio se u Beogradu. Tako bi, u jednoj rečenici, glasila kratka skica za portret Miroslava Lazanskog, dugogodišnjeg vojnog komentatora i reportera.
Kao potomak slavnih predaka, oficira koji su za Jugoslaviju krvarili u nekoliko ratova, nije izbegao uniformu, oružje i front kao sudbinu, mada je to po završetku srednje škole to nesvesno pokušao. S prizvukom prvoklasne holivudske drame, u slici i tonu koji je slao u matične redakcije ("Polet", "Vjesnik", "Start", "Danas", "Politika ekspres", "NIN", "Večernje novosti", "Politika") izveštavao je iz ratova u Avganistanu, Čečeniji, Kongu, Iraku, Iranu i Libanu, stvarajući vremenom od svog imena brend. Intervjuisao je dva vrhovna komandanta NATO-a, tri maršala SSSR-a, tridesetak ministara odbrane i načelnika generalštaba svetskih armija. Autor je sedam knjiga i desetak velikih TV serijala.
- Svi su u porodici bili vojna lica. Radoslav Todora Živković, moj deda po majci, bio je jedan od najhrabrijih učesnika Solunskog fronta, što se može pročitati u knjizi "100 najvećih junaka". Dobio je dve zlatne medalje Miloša Obilića i Viktorijin krst, koji uključuje Britanski orden, odnosno pravo školovanja jednog muškog potomka na Oksfordu i Kembridžu. Pošto su svi moji ujaci posle Prvog svetskog rata bili članovi partije, niko nije iskoristio tu privilegiju. Otac mi je takođe bio oficir Kraljevine Jugoslavije. Kao potporučnik zarobljen je u Grčkoj, četiri godine je bio u logoru u Nemačkoj, posle je bio oficir JNA - započinje Miroslav Lazanski razgovor za MOZZART Sport.
Od tvog školskog druga Milorada Živanića (saradnik MOZZART Sporta, prim.aut.) saznali smo da još kao školarac nisi imao dilemu oko izbora profesije kojom ćeš se baviti...
- Da, da, Žile to najbolje zna. Dok su moji drugari pričali o Bitlsima i roku i čitali "Tempo", ja sam po sveskama i klupi neumorno crtao tenkove, avione i brodove. Potom sam u Zagrebu polagao prijemni na Elektrotehničkom, Mašinskom i Pravnom fakultetu. Na ovom prvom nisam prošao, dok na druga dva jesam. E onda sam uvideo da je Pravni fakultet mnogo lakši, zatim da ima kopču s politikom i životom, kao i da omogućuje putovanja po svetu. Završio sam prava, ali se nikad nisam bavio tim poslom.
Uporedo si se bavio novinarstvom, koje ti je na idealan način omogućilo demonstraciju poznavanja vojne materije. Kako si došao na ideju da se svrstaš u redove "sedme sile"?
- Počeo sam još kao student da pišem za "Omladinske novine" i odmah sam shvatio kako je zapravo najlepše kad ti je hobi posao. Uz to, video sam da lova može da se uzme, a da se ne radi preko Studentskog servisa na utovaru gajbica s pivom ili u fabrici čokolade. U Zagrebu je u to vreme novinarstvo bilo na visokoj ceni. Pisati za zagrebački "Start" nije predstavljalo samo pitanje para, nego i društvenog prestiža. Pomenuo bih i "Danas", koji je u to vreme bio mnogo bolji od današnjeg NIN-a.
Raspad SFRJ te je odveo u Beograd. U kolikoj meri si imao problem s adaptacijom na nove uslove rada i života?
- Dok sam živeo u Zagrebu, sve vreme sam sarađivao s beogradskim novinama. Na primer, u "Ekspres politici" sam devet godina imao kolumnu koja se zvala – "Oružje i svet". Drugi razlog zbog čega mi taj prelazak nije teško pao leži u činjenici da je cela porodica s mamine strane bila u Beogradu.
Da li si na početku upoređivao dve novinarske škole i koliko brzo si napredovao u novoj sredini?
- Nisam ništa više naučio od onoga što sam znao. Zagrebački stil novinarstva znatno je egzaktniji, a ona ekipa s kojom sam započeo karijeru bila je poslednja postava velikih jugoslovenskih novinara. Hrvatsko novinarstvo se temelji na podacima, faktografiji, dok se manja pažnja posvećuje lepoj rečenici i stilu. U Beogradu svaki novinar pretenduje da bude i novinar i publicista. U Zagrebu ne, zna se ko piše za novine, a ko potpisuje knjige. Period od osamdesetih do devedesetih godina predstavlja zlatno doba jugoslovenskog novinarstva. Nismo štedeli ni političare, ni neke druge. Pisali smo sve što smo hteli. Ondašnje vreme ne može da se meri s ovim danas, kako po statusu novinara, tako i po slobodi izražavanja. Sad kad hoćeš da putuješ - tražiš sponzora, dok sam ja tada odlazio u Los Anđeles i Njujork na premijeru filmova "Apokalipsa sada" ili "Voda" o trošku redakcije.
Sudeći po bogatoj karijeri koja je iza tebe, službena putovanja si u startu doživljavao na pravi način…
- Meni je uvek na prvom mestu bilo da opravdam ono što redakcija ulaže u moj put, kako mi posle neko ne bi slučajno prigovorio u smislu "nisi uradio ono što smo platili". Dakle, strogo sam vodio računa da profesionalno odradim posao. Posle toga, ako ima provoda - ima, ako nema - bože moj.
Da li si se strogo pridržavao pravila ponašanja po dolasku u neku ratnu zonu ili si ponekad, u ime ekskluzivnosti, rizikovao malo više?
- Rizik je sam po sebi kad dođeš u neko ratno područje! Ako ti oni tamo tačno preciziraju šta da radiš i kuda da se krećeš, ti to moraš da poštuješ. U suprotnom se događaju tragične stvari. Tako sam jednom gledao kad je kolega iz radio Luksemburga ostao bez noge u Iraku. Naime, skrenuo je s utabane staze ne bi li napravio što bolji televizijski kadar s druge strane Šat el Araba, gde su bili Iranci, i ta neopreznost ga je skupo koštala.
Sećaš li se neke posebno opasne situacije? Kako bi opisao te trenutke, da li kao neku vrstu transa?
- Možda sam i bio u ozbiljnoj opasnosti, samo što toga nisam bio svestan. Nije to trans, nego naprosto gledaš kako da izvučeš živu glavu, da te neko ne strefi i da stigneš prvi do satelitskog telefona, teleksa, faksa, bilo čega.
Televizijski gledaoci su svojevremeno mogli da te vide u kabini MIG-a 29. Može li se iskustvo uzletanja i probijanja zvučnog zida dočarati rečima?
- Ne može, to je adrenalin poput seksa! Pilot startuje avion, a ti si u drugoj kabini iza navigatora. Sledi davanje punog forsaža, dok istovremeno drži kočnicu, zbog čega se zadnji deo aviona podigne. U trenutku kad je pustio kočnicu, iako sam imao ono anti-gel odelo, ruka u kojoj sam držao kameru je klonula usled ogromnog opterećenja. Nisam mogao s njom ništa da uradim. Vrteo ga je gore dva-tri puta i dobro sam se držao. Jedino mi je bilo loše kad je, pri brzini od nekih 1.800 km na čas, napravio nagli vodoravni zaokret, i to zato što nisam doručkovao. A oni su me prevarili tako što su mi rekli da ne smem ništa da jedem, pošto su se bojali da se ne ispovraćam po instrumentima. Ipak, mora da se pojede neki dvopek, jaje ili sendvič kad se krene na takav let. Posle svega, izašao sam stabilno iz letilice, o čemu najbolje govori taj televizijski snimak.
Postoji li u tvojoj biografiji još neko putovanje koje bi moglo da se meri s tim iskustvom?
- Da, vožnja američkom podmornicom Tauntok na nuklearni pogon, koja je teška 5,5 hiljada tona. Plovili smo od Honolulua, tačnije iz Perl Harbura do Gulama, a nazad me vratio "DDG 21", raketni razarač, najbrži na zapadu. Zanimljivo da je zamenik komandanta razarača bio poreklom iz Jugoslavije i znao je dve naše reči: "Dobro došli"!
I da li si tokom te mornaričke avanture prepoznao neke filmske scene?
- Ne, osećaj je običan, nije to kao u filmovima, poput "Potera za Crvenim oktobrom". Ali zato mi je bilo još bolje kad sam plovio s našom podmornicom "831 Sava", koja je posle toga porinula samo nekoliko puta jer jugoslovenske mornarice više nije bilo. Sa mnom je bio snimatelj tadašnje "Ju info" televizije, koji je, dok smo se spuštali dole, slušao uobičajenu komunikaciju posade. Oni na svakih 50 metara viču u doglasne cevi: "Nema prodora vode". Snimatelj je stajao kod izlaznog tornja i jednog trenutka osetio kako mu kaplje voda po glavi. Prebledeo i usplahiren, počeo je da viče: "Lazo, voda kaplje". Kroz smeh sam mu objasnio da je to samo kondezovana para.
Možeš li se, pored brojnih profesionalnih podviga, pohvaliti i intervjuom s drugom Titom?
- Ne mogu, ali zato mogu da ispričam kako sam mu kao mali pionir, 1957. ili 1958. godine, uručio cveće u Karlovcu, kada je u društvu Jovanke, Rankovića, Bakarića i Boljkovca krenuo na otvaranje spomenika palim borcima. Mene je majka isturila u prvi red da bi, kada je povorka prolazila pored nas, rekla: "Idi, odnesi cveće onom čiki u belom odelu". Prišao sam mu, pružio buket i rekao: "Tito, na"! On me pomilovao i dodao cveće Jovanki. Posle je "Karlovački tjednik" objavio reportažu s tog događaja, što je praktično bio moj početak u medijima jer mi je izašla slika u novinama.
Postoji li ratna zona iz koje si jako želeo da izveštavaš, ali nisi?
- Koristio sam godišnji odmor u Sloveniji kada je započeo rat u Gruziji. Hteo sam da krenem, ali kad sam izračunao da mi za dobijanje vize, putnih troškova i raznih dozvola, treba šest-sedam dana, odustao sam. Ispostavilo se da su oni završili sukob za pet dana.
Malopre si pomenuo film "Potera za Crvenim oktobrom". Dogodi li se da na filmski način dolaziš do "veze" koja ti obezbeđuje informacije?
- Istina je da veliki napor i rad prethode pronalasku prave veze, a posle toga sve je manji problem. U vojno-političkim strukturama uvek ima žena na strateškim mestima. Koliko ti je dobar izgled bio saveznik da baš od njih dobiješ neku vrednu informaciju?
- Nema tu žena, pošto je reč o klasičnom muškom poslu. A ako se negde i pojave, onda zasigurno imaju mušku dušu, a-ha-ha...
Imaš li problem s navijačkim deklarisanjem, jesi li zvezdaš ili partizanovac?
- Ma ne, ja sam navijač Crvene zvezde koji na utakmice ne ide tako često. Vidiš, igrom slučaja, poslednji put sam bio na nekoj utakmici baš kada je igrao Partizan. Neki moji rođaci su simpatizeri crno-belih, pa su me pozvali. Tom prilikom video sam da ženske tamo na stadionu polude, ponašaju se gore nego muškarci. To je potpuna histerija i to mladih, zgodnih devojaka. Pored Marakane sam slučajno prošao za vreme nedavnog meča sa Slavijom. Vozio sam maskirni džip s velikom, japanskom ratnom zastavom izlazećeg sunca, iz Drugog svetskog rata. Kad sam ušao u masu, nastao je urnebes i oduševljenje. Nisam ušao na tribine, pošto bi džip za to vreme garantovano bio devastiran.
Šta misliš o velikom uspehu naše fudbalske reprezentacije i plasmanu na SP u Južnoafričkoj Republici naredne godine?
- Fenomenalna stvar za naš fudbal. Pazi, u toj ekipi igra pet-šest igračkih veličina kao što su Vidić, Ivanović, Krasić, Jovanović, Stanković i Žigić. To je šest svetskih igrača, plus sjajni Kačar i iskusni Dragutinović. Zato mislim da možemo da se probijemo među prvih osam selekcija. Samo pod uslovom da ne dođe do nekih "igara" u vezi s novcem, na nivou Savez – selektor - igrači. Ipak, nadam se da neće pošto su ti momci dosta zaradili i cenim da im je sad baš stalo da naprave što bolji rezultat - konstatuje Miroslav Lazanski.
STRUČNJAK ZA VOJNA PITANJA I ŽENSKU LEPOTU
Pažnju javnosti Miroslav Lazanski je, osim pisanjem stručnih vojnih komentara, zadobio i pojavljivanjem u žirijima za izbor najlepših devojaka.
- Imam iskustva na tom planu, pošto smo mi još u "Startu" birali prve misice. A Vesni Jugović sam dao podršku zato što je u vreme kad smo bili pod svim mogućim sankcijama izbor za mis bio neka vrsta kulturnog proboja. Zato je svaka cura koja je išla preko bila naš ambasador. I još da kažem kako misice vidim samo dva puta. Jednom na generalnoj probi, a drugi put na finalnoj večeri.
URUŠAVANJE SVIH SRPSKIH INSTITUCIJA
Iskusni novinar od 1991. godine radi u "Politici" i teško mu padaju nagoveštaji o izmeštanju redakcije u drugu zgradu.
- Iskreno, stvarno ne znam zašto je "Politika" došla u tu tužnu situaciju. Mogu da razumem zakon ekonomije i zakon svega, ali ne i da tolike godine opstaješ u jednoj kući, a da je sad negde seliš. Videćemo kako će se to odraziti na sve. Ali, kad bolje pogledaš, sve institucije srpstva su načete ili ugrožene. Vojska je doživela to što je doživela, Srpske akademije nauka nema nigde, Crvena zvezda ispadne u prvom kolu evropskih takmičenja, dok se popovi Pravoslavne crkve svađaju. Sad, na kraju, i "Politika"...
SRPSKA VERZIJA "SPASAVANJA REDOVA RAJANA"
Sledeći projekat neumornog novinarskog istraživača je film o logoru u Nemačkoj, u kojem je bilo zarobljeno 7.000 oficira jugoslovenske kraljevske vojske.
- Uskoro putujem u Osnabrik, gde je moj otac bio četiri godine. U planu je izgradnja muzeja, pošto će u decembru biti 65 godina kako su Englezi greškom bombardovali logor i ubili više od dve stotine naših oficira. Jedinica mog oca se povlačila kroz Grčku i bila zarobljena od strane pukovnika Maksa Šmelinga, svetskog prvaka u boksu, Hitlerovog miljenika s Olimpijskih igara. Ukrcani su na brod koji je maja 1941. kod Soluna torpedovala engleska podmornica. Englezi su ih, znači, dva puta kokali. A saveznička armija! Bavim se mišlju da napravimo jedan film o tome, igrani, nešto kao "Spasavanje redova Rajana", ali na srpski način. I još nešto, kada sam na slikama video kako su naši oficiri bili uredni, zinuo sam od čuda. Čak su imali i svoj orkestar.
izvor :
Politika novine i magazini Beograd
Kompanija Novosti a.d. Beograd
DANAS Dan Graf Beograd
Stepanović & Šipka Beograd