Žarko Trebješanin, psiholog - Zavet Frojda i baba Mileve

Siguran sam da bih u bilo kojoj većoj kompaniji zarađivao najmanje pet puta veću platu nego na fakultetu, ali nikad ne bih menjao ovu slobodu i vreme koje imam. Ne bih voleo da radim od devet do pet izvršavajući zadatke

Dorćolac, prezimena poreklom sa borovima prekrivene Trebjese iznad Nikšića.

Rođen je kad su Kapetan Mišinom ulicom prolazila samo zaprežna kola i kad je bila popularna u kraju zbog sankanja. Strahinjića bana bila je nebitna i pomalo dosadna ulica. Danas je sve drugačije.

Na sedamdesetogišnjicu smrti Sigmunda Frojda, utemeljivača psihoanalize, Trebješanin je ove godine izdao knjigu „Frojdovo zaveštanje“. O Frojdu se, kaže svašta pričalo. „Jedni su smatrali da je bio despot, autoritaran, drugi da je bio blagonaklon, mirnih uverenja. Neki kažu da je bio cicija, a neki da je bio rasipan. Uvek ima argumenata i za jedno i za drugo gledište.

Njegova glavna crta je, u svakom slučaju, jedna neobična posvećenost psihologiji, strast za psihološkom analizom. Sve svoje vreme je posvećivao radu, pa čak i u autobiografiji, 90 odsto piše o psihologiji, a deset odsto o sebi“, kaže Trebješanin. Nalazi i kod sebe tu Frojdovu sklonost ka pomalo fanatičnoj posvećenosti poslu, jer „čovek ne može nešto da napravi u svom radu, ako se ne posveti tome“.

Ne misli za sebe, naravno, da je fanatik. Uživa u svakodnevnim stvarima, a posebno u kuvanju i druženju s porodicom i prijateljima. Specijaliteti su mu jela sa mesom, dok supu ipak mora da sprema zajedno sa ženom.

Zabrinut je za budućnost nauke. „Nekad je bila čast biti asistent. Za to su se opredeljivali najbolji ljudi i konkurencija je bila jaka. Danas imam utisak da se naukom bave ljudi koji i nisu toliko kvalitetni, jer su najkvalitetniji sve manje zainteresovani. Ima i dalje ljudi koji su veoma sposobni, ali se često na konkurs za asistenta javi samo po jedan kandidat“, kaže Trebješanin.

Ranije su se studenti najviše zanimali za kliničku psihologiju, danas se interesuju za marketing. Uče psihologiju da bi preko toga našli dobro mesto u kompaniji i da bi dobro zarađivali. On akademski rad ne bi nikad menjao za „doprinos rastu neke korporacije“. „Siguran sam da bih i sam u bilo kojoj većoj kompaniji zarađivao najmanje pet puta veću platu nego na fakultetu, ali se ne žalim i nikad ne bih menjao ovu slobodu i vreme koje imam“. Iako i marketing vidi kao kreativan posao, smatra da je neuporedivo manje kreativan od naučnog rada.

„Kreativan je samo u zadatom okviru - što bolje prodati proizvod kompanije. Ovde mogu da se ozbiljno posvetim radu, istražujem ono što me istinski zanima i što smatram da je vredno i za psihologiju i u nekom širem društvenom smislu. Ne bih voleo da radim od devet do pet izvršavajući zadatke“, kaže on.

Kao student je učio dosta o tome kako deca odrastaju na Samoi i Novoj Gvineji, ali nije znao skoro ništa o tome kako se vaspitavaju deca u Srbiji.

Kao i mnogi, veći deo detinjstva proveo je pored bake. Knjigu „Predstava o detetu u srpskoj kulturi“ posvetio je svojoj babi sa mamine strane, Milevi koja je, kako kaže, bila živa veza sa tradicijom. „Najviše me je ona vaspitala, ne zabranama, vaspitnim merama i pričom, već njenim ponašanjem. Bila je izuzetno blagorodna osoba, teško je to dostići. Nemam ja taj moral koji je ona imala, ali se verovatno nešto zadržalo“.

Sa bakom se uvek znalo šta se valja, a šta se ne valja. To je za njega, u tim mladim godinama, bilo pomalo mistično. „Ne valja da ušivam dugme na tebi“, govorila mi je. A ako baš mora da ušije nešto brzo, stavljala mi je konac u usta da mi se ne bi ušila pamet“. Baba je prosipala i vodu kad je išao na ispit i ne može da kaže da nije pomagalo - dobijao je samo devetke i desetke.

Stvari su se danas promenile, iako se dosta običaja i verovanja zadržalo na selu kod starijih, manje obrazovanih ljudi. Najveće su promene nastale kod mladih, obrazovanih ljudi, mada Trebješanin kaže da se i tu nalaze tragovi starih običaja. Jedina je razlika, što većina ni ne zna šta znače i zašto ih se pridržava.

„Kad se dete rodi, ne iznosi se iz kuće 40 dana, vezuje se crveni končić oko ruke. Kad pitam ljude da li veruju u te običaje, uvek kažu ’ne’. Pa, što to radite onda? Odgovor je uvek isti: ne može da škodi. Boje se da prekrše neki od tih ustaljenih tabua“, objašnjava Trebješanin.

Kad je sredinom sedamdesetih godina počeo da radi na toj knjizi, naišao je na neodobravanje što koristi izraz „srpska“, a ne „naša“. Smatrao je tad to neumesnim, da bi, ironijom sudbine, kad je branio tezu 1990. morao da se pravda da rad nema nikakve veze sa „buđenjem naroda“. Poslednjih godina nailazi na novu pojavu. Mnogi se danas stide atributa „srpski“, a pomen tradicije smatra se njenim glorifikovanjem.

„Niko ne voli da bude gubitnik, a tek ako ste izgubili ratove i prošli kako smo mi prošli... Interesantni su i oni ljudi koji su se nekad busali u prsa i govorili: mi smo najbolji, a danas kažu: mi smo najgori“, kaže on. Radikalno opraštanje sa prethodnim, dovelo je do paradoksa. Ispada da smo imali veće kulturne vrednosti u „onom“ sistemu, nego sad. Mada, za tim sistemom, kaže, ne žali nimalo.

Smatra da čovek mora da poznaje svoju tradiciju, takvu kakva jeste i da treba dosta smelosti i kriterijuma da se kaže šta je u tradiciji dobro, a šta ne. Čovek mora da upozna svoju kulturu, ali isto tako da upozna i druge kulture. „Ne možete upoznati kako valja svoju kulturu ako ne možete da je uporedite, otkrijete specifičnosti. Ima i onih koji jednostrano shvataju stvari. Misle ako su za Evropu, da moramo da budemo bezlični i da ne postoji ništa što je nacionalno, što je takođe potpuna besmislica“, kaže Trebješanin.

Radiodifuzna agencija ga je pozvala da, povodom nedavnog skandaloznog slučaja u emisiji Trenutak istine na televiziji Pink, bude član etičkog komiteta. Iako su to vrlo argumentovano osudili, ne moralistički, već kao ponižavanje pojedinca i njegove porodice, nije naišlo na neki odjek u javnosti. „Efekat toga se ne vidi, a kad može to da prođe, onda ne znam šta ne može. Ovde je problem što je sistem vrednosti ili potpuno srozan ili je potpuno izopačen. Sad je važnije i od čovekovog dostojanstva i od znanja, da bude popularan i da ima novca“.

Bio je aktivni šetač kad je trebalo. Kao i svi, očekivao je bolje, ali veruje da je bio malo manje naivan od većine. Ipak, neke stvari mu i dalje smetaju: nesprovođenje lustracije i neizvođenje pred sud ljudi koji su naneli štetu ovom društvu. „Naravno, posle smo shvatili i zašto sve to nije učinjeno. Pitam se ko će sledeći put da založi i svoje vreme i energiju i integritet, pa čak i život da bi se nešto bitno menjalo. Kad vas jednom povuku za nos, nemate više volje da izigravate pajaca“, kaže on.

Aforizam i satira posebna su mu ljubav i posvetio im je knjigu „Mač, štit i melem“. „Mislim da su oni učinili više nego mnoge stranke da dođe do promena, jer ono što političar, teoretičar, ekonomista kaže na jedan ozbiljan, analitički, birokratski način dopire do malog broja ljudi. Kad to kažu ili nacrtaju aforističari i satiričari, to prodire daleko, daleko dublje. Oni su i dobra odbrana da ne poludite, padnete u depresiju, pesimizam... Uvek dobro dođe aforizam Slobodana Simića: ’Redovno gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram’“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs

LIČNA KARTA

Rođen je 1950. godine u Beogradu, gde je i diplomirao 1974. godine na odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao 1982. sa tezom "Fromovo shvatanje uticaja društva na formiranje ličnosti" i doktorirao 1990. sa tezom "Shvatanje deteta i razvoja ličnosti u tradicijskoj kulturi Srba".

Kao asistent-pripravnik zaposlio se na Grupi za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu 1974. godine, da bi naredne godine prešao na Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (bivši Defektološki fakultet) u Beogradu, gde i danas radi. Na predmetu Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti izabran je 1982. za asistenta, 1990. za docenta, 1992. za vanrednog profesora, a 1995. za redovnog profesora. Takođe predaje Psihologiju ličnosti na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.