Slobodan Mićić, Kon Tiki Travel - Tamo gde nisam bio

Gde bi još mogao da otputuje počasni konzul Republike Island u Beogradu, koji je do sada posetio više od sto osamdeset zemalja, a u mnogima od njih boravio i više puta

Njegova ekselencija konzul sedeo je za prostranim pisaćim stolom. Iznad njega je fotografija gospodina Olafa Ragnara Grimsona, predsednika Republike Island, a s leve strane zastave Srbije i te čudesno čedne ostrvske zemlje.

Njegova ekselencija nema previše posla. Nedavno mu se za pomoć obratio turista iz Rejkjavika kome su na letovanju, negde u Hrvatskoj, ukrali dokumenta: izdao mu je novi pasoš i ispratio ga do aerodroma. To je bio valjda najuzbudljiviji događaj tokom ove godine. Ali, kad na Islandu sprovode izbore, onda nastaje gužva.Jer, konzulat je tada glasačko mesto, pa u njega nagrnu sva trojica Islanđana s pravom glasa, koji žive i rade u Srbiji.

– To je mala zemlja saoko trista dvadeset hiljada stanovnika, i ima samo desetak ambasada po svetu, ali zato ima više od dvesta konzulata – objasnio je konzul Republike Island u Beogradu. – Iz praktičnih razloga, Ministarstvo inostranih poslova najčešće postavlja počasne konzule, birajući ih među viđenijim građanima zemlje domaćina. Mene su postavili na ovu dužnost po preporuci ambasadora Norveške i gospodina Dejana Vasiljevića, tadašnjeg ambasadora Srbije u Stokholmu. Bio sam tamo na godišnjem skupu svih konzula. A, da li ste ikad bili na Islandu? Ne? Otići ćemo tamo jednom zajedno…

Bio je to predlog i po, ali ne znam da li je reč o zvaničnom pozivu službenika Ministarstva inostranih poslova Islanda u Beogradu, ili o srdačnom gestu predsednika „Kon-Tiki travela“? Naime, počasni konzul Islanda je Slobodan Mićić, čelni čovek ove turističke kompanije, jedne od najvećih u Srbiji.

Onda smo iz konzulata prešli u susednu prostoriju, u kojoj je njegov kabinet, direktorski.Konzulat je bio nordijski jednostavan, kabinet srpski razbarušen. Tamo je bio ozbiljno suzdržan, a ovde veselo nasmejan.

Skinuo je sako.

Zajednički prijatelji

– Još sam radio u „Putniku“, kada sam pre tridesetak godina vodio u Rio de Žaneiro vaše kolege iz „Ilustrovane Politike” Slavka Lazarevića i Žiku Milutinovića.Slavko je bio urednik kulture i reporter, a Žika urednik fotografije… Divni ljudi, šteta što više nisu s nama. Tada smo se istinski sprijateljili. Znate, Rio je oduvek bio poznat po tom sitnom kriminalu, ne daj bože da na plaži ostaviš farmerke i majicu i uđeš u vodu. A Slavku se upravo to dogodilo: ostao je u kupaćim gaćicama.Posle je u „Ilustrovanoj Politici“ osvanula reportaža u kojoj je opisao i ovu nezgodu, prekrstivši duhovito plažu Ipanema u – Imanema.

Tako smo „razbili led“, pa se raspričao o svom prijateljstvu i sa Zoranom Predićem, koji je onomad potpisao kritiku njegovog televizijskog debija i objavio je u „TV Reviji“.

– Televizija Novi Sad je u to vreme imala izvanrednu seriju putopisa pod jedinstvenim naslovom „Od našeg dopisnika“. U njoj su nastupili valjda svi dopisnici svih medija bivše Jugoslavije u svetu, a najviše „Politikinih“. Konačno, kad su ih sve „potrošili“, zamolili su mene da to odradim. Princip je bio da se na putovanjima snimi sve ono što je zanimljivo, a da se docnije, u studiju, to prokomentariše „uživo“. Više se i ne sećam šta je bilo, o kom odredištu sam pričao, ali pamtim da sam posle nekoliko dana otvorio „TV Reviju“ i ugledao kritiku mog prvog televizijskog nastupa objavljenu na dve strane! Na sreću, bila je povoljna. A znalo se da Zoran ume da saseče, kad bi za to našao razloga. I poznavao je televiziju bolje nego iko! To me je ohrabrilo…

Tako je to počelo: danas za sobom ima više od sto pedeset putopisnih emisija, a pred sobom još pedeset koje tek treba da se montiraju. Uz to i dragoceno iskustvo, kakvim ne bi moglo da se pohvali previše televizijskih ili novinskih putopisaca.Voli ga kamera, šta li?

– Ko zna. Mada, imam i skromno glumačko iskustvo. Samo, da ne ispadne da se hvalim.Kad sam došao u Beograd na studije 1962. godine imao sam smisla za glumu, pa sam pokušao u „Loli“ skupa sa Sekom Sablić, Boletom Stošićem, Draganom Nikolićem… I uradili smo nekoliko vrlo zapaženih predstava. Ali, tada sam već počeo da radim kao vodič, što mi je oduzimalo poprilično vremena. Jednom me je pozvao Nebojša Komadina, reditelj, i odbrusio mi: „Mali, trebalo bi da odlučiš šta ćeš?! Malo-malo, pa te nema u pozorištu!“ Opredelio sam se za ovo, za turizam. Ko zna da li sam tada pogrešio?!

Od raja do pakla… i natrag

Turizam je, zapravo, vrlo zanimljiva pojava, svejedno s koje strane se posmatra. Otkakoje čovek višak svog vremena i novca počeo da troši na putovanja zemaljskim šarom, i to iz pukog zadovoljstva, u svesti ljudi su se dogodile dramatične promene: zaboravljena je draž avanture, koja je ustuknula pred hedonističkim porivima sadržanim u čuvenom sloganu „Za svoje pare želim najbolje!“.

– Počeo sam u praskozorje novog jugoslovenskog turizma. „Putnik“ je, sa svojom neprekinutom tradicijom, tada bio pojam, a autobusi su već počeli da razvoze samoupravljače širom Evrope. Znao sam jezike, majka mi je bila profesor nemačkog, što je bilo itekakva preporuka za posao vodiča! Ali, tada su putovanja imala onu draž druženja. Zauvek pamtim to vreme: vratim grupu do platoa ispred crkve Svetog Marka, a oni ne mogu da se rastanu, igraju kolo pored autobusa… A danas, niko nikog ne poznaje, raziđu se bez pozdrava. I zanovetaju: iz sobe se ne vidi more, isprečio se čempres, voda je hladna, prži sunce a nema hlada, idimi – dođimi…

Priča, zatim, kako se početkom juna 1967. godine zatekao s grupom turista u Jerusalimu, a na jordanskoj strani grada. Rat je visio u vazduhu.

– Savetovali su mi da ne prelazimo na izraelsku stranu, jer je opasno.U povratku, gledali smo kolone tenkova kako nadiru ka Izraelu i slušali pobedničke pokliče. Pomislio sam: od te nesrećne zemlje neće ostati ništa! Ali, dok smo promicali kroz Tursku, već su nas sustigli prvi ratni izveštaji: Arapi gube… I niko se nije žalio što im je arapsko-izraelski rat zagorčao put. A danas?! Terali bi do Strazbura!

Bio je okoreli „putnikovac“, od onih privrženika koje bi u Japanu, gde je ta osobina izuzetno cenjena, slavili i okivali zlatom. Zašto je „promenio dres“?

– „Putnik“ je bio jedna od najboljih izvoznih kompanija. Mi smo dovodili stotine hiljada turista, što je bilo važna stavka u bilansu zemlje. A onda se Jugoslavija raspala… Još žalim zbog toga. Nekako tada, malo pre tog džumbusa, dočujem da se po „Putniku“ priča da odlazim i osnivam zajedničku firmu! Nisam imao pojma o čemu je reč.Tek posle sam saznao da je taj aber pripustio Miško Stevović, koji je poznat po tome što uvek ima neke „kombinacije“ i nos za posao. Tako smo 1990. godine osnovali novu kompaniju. Bila je to druga privatna turistička firma u zemlji…

Povratak sa Aljaske

Može li se putovati po svetu „na srpskom“ pa, s tim u vezi, koliko jezika govori, na koliko se sporazumeva? Smeje se i kaže da, sa suprugom Marijom Škljaicom Mićić (koja je i scenarista njegovih putopisa), zna sve svetske jezike.

– Ja govorim nemački i engleski, sporazumevao sam se i na grčkom i turskom, a ona zna francuski, španski, engleski i ruski, pa smo tako „kompletni“. Mada, engleski jezik je jezik turizma… Ja sam proputovao više od sto osamdeset zemalja, a nisam bio jedino tamo gde zaista nema šta da se vidi, i svuda sam prolazio upravo s engleskim. Svet se smanjio…

I promenio. Priča da nije bio u Šangaju petnaestak godina i kad ga je nedavno ponovo posetio, doživeo je kulturološki šok pred promenama koje su se u međuvremenu zbile: jer, upamtio je taj grad kao orijentalnu kasabu, a sada je zatekao moderan megapolis kao bilo gde u bogatijem delu sveta.

Ne zna gde nije bio. Kaže da ima sreću da kompanija u kojoj radi nije specijalizovanaza posebna odredišta, već pokriva ceo svet, u zavisnosti od interesovanja klijenata. S njima se i on povremeno otisne u avanturu.

– Nema pravila. Sad smo se vratili sa Aljaske i, zamislite, to je zemlja koja nema puteve, otprilike kao PapuaNova Gvineja. U obe zemlje funkcioniše samo aviosaobraćaj. Ali, na Papui imaju samo tri-četiri aviona, a na Aljasci klinci polažu ispit za letačku dozvolusa šesnaest, a za vozačku dozvolu sa osamnaest godina.

Da li da i mi u Srbiji zabatalimo puteve i da se posvetimo polaganju letačkih ispita? Smeje se i kaže – „Kamo lepe sreće“.

Zadržavao nas je, taman se raspričao, ali avion nikog ne čeka. U četiri poleće, preostalo mu je još samo dva sata da se spakuje i stigne na aerodrom. Nastavićemo razgovor kad se vrati s nekom novom avanturom.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA,dodatak MAGAZIN od 29.11.2009