Mirko Vučurević, vlasnik fabrike satova "Nivada" u Švajcarskoj - Put od "prljavog stranca" do milionera

(Mirko Vučurević)

Ovo je intervju sa Mirkom Vučurevićem, čovekom čiji životni put liči na bajku. On je od seljačeta iz Banatskog Dvora, fudbalera lokalnog kluba "Budućnost", stigao, zahvaljujući fudbalu, ali i jednom šamaru, do vlasnika fabrike satova "Nivada" u Švajcarskoj.

Mirko je sad, verovatno, jedan od sto najbogatijih Srba, ali sigurno je najveći dobrotvor. Poreklom je Hercegovac i u svoj Banatski Dvor je, posle ovih ratova, doveo i obezbedio oko tri stotine izbeglica iz Bosne i Hercegovine. Sazidao je crkvu, školu, asfaltirao puteve, napravio fudbalski stadion i oformio svoj fudbalski klub "Budućnost" kome je, zbog preseljenja u Zrenjanin, dao ime "Banat"...

Rođen je 12. februara 1937. godine u Banatskom dvoru u braku Mitra, zemljoradnika i Vukosave, domaćice, koji su, sem njega, podigli još petoricu sinova: Vojislava, Ljubomira, Danila, Obrada i Branka.

Njegova najveća škola života je bila fudbalska igra u klubovima srednje kategorije u Srbiji, Hrvatskoj i Švajcarskoj, a uz put je završio i srednju ekonomsku.

Živi u braku sa Radmilom. Imaju kćerku jedinicu Vukosavu, koja, iako jedna od najlepših Srpkinja, još čeka svog princa...

Kako ste krenuli u život?

Sa specijalnom dozvolom. U prvi tim "Budućnosti" sam ušao godinu dana pre dozvoljenog roka, sa sedamnaest godina. Ali, brzo su me pozvali u Novi Sad, u "Vojvodinu". Ali, tu nisam uspeo da uđem u prvi tim, pa sam prešao u Železničar iz Zrenjanina, a posle vojske, u "Rusandu", pa u "Jedinstvo" iz Paraćina, gde sam se zaljubio u sadašnju ženu Radmilu. Ipak, otišao sam u Varaždin, u ekipu "Varteksa". I tu sam odlično igrao. Ali, iz Varaždina su me, posle šest meseci, u Srbiju vratile Radmiline suze.

A posle suza?

Nisam mogao lako da nađem novi klub. Ali, jednog dana mi se javio Luka Malešev, moj cimer iz Vojvodine, a tada igrač "Crvene zvezde". Luka mi je predložio da se javim Lazi Tasiću, fudbaleru iz "Zvezde", koji je igrao za francuski Bulonj iz istoimenog grad na moru, na Lamanšu. Ali, na toj probi nisam uspeo, pa sam bio jako tužan. Ipak, Tasić me, u toku šetnje uz obalu, tešio. Rekao mi je: "Jednog dana ti ćeš doći po mene svojim mercedesom", a ja nisam mogao da kupim ni lutku tek rođenoj kćerki.

I u kom smeru ste krenuli?

Druga francusku adresu imao sam u Sošou, gradu fabrike automobila "Peugeot". Tu je igrao Dobrosav Krstić, nekada član "Vojvodine". Krle mi je odmah rekao da za mene nema mesta u Sošou, ali da on zna gde ima. I uputio me u susedni Švajcarski grad Granž i u istoimeni drugoligaški klub, koji je pripadao fabrici satova "Nivada". Za početak sam, za potpis ugovora, dobio petnaest hiljada dolara! Što je u ono vreme bila velika suma. U tom klubu sam bio stalni član prve ekipe. Ipak...

Zašto "ipak"?

Pa brzo sam shvatio da samo od fudbala ne mogu da živim i odlučio sam da uđem u fabriku. Prvo sam bio samo fizički radnik, a vrlo brzo i regler. To je posao onoga koji reguliše rad svih mašina. A kad se razboleo šef mog odeljenja direktor me unapredio. Prihvatio sam ulogu šefa uz jedan uslov. Uslov je bio da ja odlučujem ko će da bude otpušten iz tog odeljenja. Direktoru je to bilo malo čudno, ali prihvatio je taj moj stav. Sve sam tada znao da radim, pa sam doživljavao sebe kao nezamenjivog. Ali, došao je jedan crni "petak"...

Šta se dogodilo?

Prišao mi je gazdin zet Anri, muž njegove bratanice i pitao me: "Gde Manolo". A Manolo je bio mladi Španac kome sam dao desetak slobodnih dana jer se ženio. A nisam znao da nemam to pravo. Kad je Anri to čuo okrenuo se i glasno rekao: "Prljavi stranci". Pitao sam ga šta je rekao. I on je to ponovio. A ja sam ga onako, muški, ošamario! Tada sam dobio momentalni otkaz. I to je za mene bila katastrofa. Kraj sveta. Izašao sam odmah iz fabrika, ali tražio sam da me u ponedeljak primi gazda.

I šta je bilo?

Maks Šnajder, vlasnik "Nivade" me primi. Sve sam mu objasnio. Anri je sve to slušao. Maks ga je pitao da li je tako bilo. Odgovorio je potvrdno. Potom je Maks tražio od mene da se izvinim Anriju, a od njega da primi izvinjenje. Ja sam rekao da to neću da učinim. Maks je bacio naočare na sto i rekao: "Nećeš da se izviniš"... A ja sam to ponovio uz objašnjenje: "Ne. Ja nisam razbojnik. On je mene povredio kao čoveka pred trideset pet ljudi koji me vole kao svog oca". Gazda je, potom, pitao Anrija šta on misli. A Anrijev odgovor je bio: "On ili ja". I gazda mi je tada rekao: "Idi u proizvodnju", a Anriju je kazao: "Kako hoćete". I Anri je, ipak, ostao u "Nivadi".

Šta je usledilo?

Novo iznenađenje. Gazda Maks mi se požalio da prodaja ide jako loše, pa mi je ponudio da budem trgovački putnik. Prihvatio sam to teška srca. Taj posao nisam znao. Mislio sam da hoće da me skloni. On to, naravno, nije hteo, ali hteo je to direktor prodaje, Anrijev prijatelj. I nameštao me da idem na najgora mesta. I jednog dana gazda je pitao ko hoće da ide u "Mitros", koja ima šest stotina prodavnica, da obezbedi prodaju. I ja sam se javio. To je za mene značilo samo jedno: Biću "pukovnik ili pokojnik". U tom smeru, na sve ili ništa krenuo sam na ove pregovore, kao na ruski rulet. Naravno, nije mi u pitanju bio život, ali jeste novac, ugled i opstanak u Švajcarskoj. I ugovorio sam prodaju tri stotine hiljada satova! I proglašen sam za najboljeg menadžera u Švajcarskoj!

Kako je to doživeo gazda Šnajder?

Doveo me na sastanak sa akcionarima i, uz sve čestitke i lepe reči, pitao: "Gospodo kako mi da se zahvalimo Mirku". Svi su ćutali, a ja sam digao ruku i rekao: "Od kako su Feničani izmislili novac reči zahvalnosti mogu da se izraze i na taj način". "Dobro, nema problema. Kaži", rekao je gazda Šnajder. I ja sam, na listu papira, napisao cifru od 250.000 franaka! Gazdi je malo zadrhtala ruka u kojoj je držao izveštaj o radu, ali taj novac mi je isplaćen uz plaćen porez. Istoga dana sam imenovan za glavnog menadžera, a posle izvesnog vremena i za direktora prodaje.

Kako ste trgovali?

Božanstveno. Obišao sam ceo svet. Moj najduži let avionom trajao je čak sedamdeset četiri časa. Krenuo sam iz Pekinga preko Hongkonga, Ciriha, Londona i Otave do Buenos Ajresa! Ali, u tom trgovačkom poslu osnovna uputstva dobio sam od ljudi iz "Genex" i "Inex", nekad naših najboljih trgovačkih firmi preko koje sam prošao jednu novu životnu školu. Svi ti ljudi su mi otvorili sva vrata i u "Jugi" i u svetu. Sa njima sam vrlo brzo shvatio da nema trgovine bez bartera, bez trampe, trampe u svakom smislu, po principu ja njima satove, oni meni svilu, patike, žito...

A kad ste napravili najbolji posao?

Kad sam kupio "Nivadu", koja više nije bila samo fabrika satova već, pre svega, zbog načina moje trgovine, mnogo više od toga; veliko izvozno-uvozno preduzeće. I početkom devedesetih gazda Maks Šnajder mi je rekao da dvojica njegovih sinovi nisu spremni da preuzmu "Nivadu", pa on moli mene da ja to učinim na bilo koji način, uz samo jedan uslov. Želeo je da ostane u radu dok može da hoda. I tako sam ja od 1991. godine vlasnik "Nivade", a gazda Maks je ostao uz mene još četiri godine, do svoje smrti, kad me ponovo dirnuo u srce.

Čime Vas je iznenadio?

Poslednjim pismom koje je čitao rabin u sinagogi uoči njegove sahrane. U tom pismu je pomenuo samo mene. Napisao je: "U svojim poznim godinama upoznao sam, i angažovao, čoveka, koga sam zavoleo kao svog trećeg sina i koji je dva puta spasao "Nivadu" od bankrota. Njegovo ime je Mirko Vučurević. Njemu sam zahvalan do današnjeg dana"... A i ja sam njemu zahvalan. Još više. Kao i mom Mitru koji mi je dao život. I dok je rabin čitao to Maksovo pismo nisam mogao, bez obzira na sav moj hercegovački ponos, da zadržim suze. Plakao sam, što kažu Vojvođani, kao kiša...

Kako sebe doživljavate?

Kao čoveka koji je znao u životu za pošten odnos prema radu. I to od prvih dana, od okopavanja njive sa ocem, majkom i braćom, do dizanja na noge "Nivade" koja je imala posrtanja i u vreme tuđeg, a, Boga mi, i mog gazdovanja. Ali, činjenica je da nisam sve mogao učiniti sam. To niko ne može. Ko tvrdi suprotno ne govori istinu. Veoma sam slušao ljude koji su mi bili naklonjeni. Naravno, jako je važno i prepoznati sreću, u svim odnosima, čuvati je i negovati.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 10.01.2010.)