Ivana Baltić, TV voditeljka - dosadno mi je da budem obična

Ivana Baltić je pristalica teorije da treba prihvatati čak i stvari koje izazivaju najveće strahove. Kako to izgleda u praksi, objasnila je MILORADU PLAZINIĆU na primerima iz sopstvenog života, naglašavajući da deo zahvalnosti za uspeh na javnoj sceni duguje tome što nikad nije izbegavala izazove

Strogo se pridržavajući devize da se svaki čovek više kaje zbog stvari koje u životu nije uradio, Ivana Baltić neumorno ide u susret novim izazovima kako na profesionalnom, tako i na privatnom planu. Od ranog detinjstva bila je opsednuta televizijom ali je, sticajem okolnosti, umesto novinarstva na Fakultetu političkih nauka - upisala studije turizma. Uporedo s polaganjem ispita radila je u marketing službi jedne firme, a veština kojom je držala prezentacije pred nekoliko stotina ljudi uticala je da sve intezivnije počne da razmišlja o uplovljavanju u novinarske vode. Otišla je na audiciju tadašnje TV BK, posle čega u njenom životu više ništa nije bilo kao pre.

- Završila sam gimnaziju „Filip Kljajić Fića“ na Banovom brdu i nisam baš odmah znala šta ću biti kad porastem. Jedino čega sam bila svesna bilo je da okej pevam, super đuskam i da me televizija posebno zanima. Uvek sam znala ko šta peva, ko gde glumi i kako se zovu glumci i pevači. Zato mi je dobra drugarica, koja uopšte nije marila za TV, jednom prilikom rekla da bih morala da se bavim poslom koji ima veze s javnom scenom. Na kraju sam se obrela pred televizijskim kamerama u ulozi voditeljke, pošto sam prethodno pokušala da ispoštujem želju majke i krenem njenim, „turističkim“ stopama – priča Ivana Baltić o počecima svoje karijere.

Sećaš li se presudnog trenutka koji je uticao da se opredeliš za televizijsko novinarstvo?

- Bila su teška vremena, zato sam, uporedo s fakultetom, radila u marketing službi jedne firme. Prodavali smo užasno skupu posteljinu od vune, koja je koštala i do današnjih četiri hiljade evra. Uprkos svemu, super je išlo. Roba je stvarno bila fenomenalna, što dokazuje činjenica da i dan-danas imam jastuk koji ne bih menjala ni za šta na svetu. Kako sam držala prezentacije za 100-200 ljudi istovremeno, shvatila sam da mi takve stvari idu od ruke. Imam neku dozu stidljivosti u sebi, međutim, oduvek sam umela da svojim strahovima gledam u oči. Možda to nije pametno, pošto postoje mišljenja da svaki čovek treba da živi u skladu sa samim sobom, onakav kakav je. Ali šta ću kad je meni dosadno da budem obična. Volim da imam ushićenja u životu, da me adrenalin drži i da budem u akciji.

Dakle, način na koji si animirala potencijalne kupce učinio je svoje?

- Pa da. Posle tih prezentacija, gledajući TV program, počela sam da zamišljam sebe ispred kamera. Razmišljala sam ovako: „em radim taj marketinški posao i nastupam pred ljudima, em učim sve te tehnike prodaje, što je prilično teška nauka“. Onda sam shvatila da se na televiziji radi samo ovaj prvi deo i da ne moram nikom ništa da prodajem. Poenta je da treba da prodaješ samog sebe, što takođe nije jednostavno. Pojavila sam se potom na audiciji na BK televiziji i odmah bila primljena, čime je krenula ta moja TV karijera. Tačnije, krenula je s prvom zabavnom emisijom na BK TV, koja se zvala „Brojač“. Za razliku od audicije, tokom koje apsolutno nisam imala tremu jer mi je bilo svejedno hoće li me primiti, na prvim zvaničnim snimanjima nije mi bilo svejedno. Kad bih videla ono crveno svetlo na kameri, koje mi je davalo do znanja da sam u etru, bilo je frke. Trebalo je da prođe malo vremena da bih se opustila.

Kako si se obrela na Pinku? Da nisi namirisala da će TV BK biti ukinuta?

- Ne baš, jer sam prešla pre gašenja, što je bila srećna okolnost. Sećam se da su mi kolege sa BK govorile da nisam normalna što idem. Jednostavno, kontaktirao me Boško Jakovljević i pitao da li bih promenila tabor. Razmislila sam nekoliko dana i prelomila da prihvatim ponudu. Potom me je upoznao sa Željkom i Milicom Mitrović, a ubrzo sam počela da radim „Siti“. Ispostavilo se da sam napravila super potez. Volim izazove, ne volim da kažem „ne“.Ima čak jedan film na tu temu, u fazonu da ti se dešavaju razne stvari kad pristaješ, čak i u slučaju da se bojiš i imaš strah. Nikad ne reci „ne“, jer ćeš se više kajati ako nisi probao nego ako jesi. Samo, bilo je i perioda kad sam sebi davala oduška tako što nisam htela ništa da radim. Takva sam osoba, volim da tokom dana jedno vreme provedem sama sa sobom.

Pomenula si Boška Jakovljevića... Šta misliš o njemu?

- Super je Boško. Veoma je vredan i poseduje više talenata, što pokazuje kao maneken i modni kreator. Čak ume i da peva, mislim da je snimio nešto. On je pravi primer kako se ambicioznost uvek isplati.

Zbog čega veliki broj devojaka i mladića na sve moguće načine pokušava da se dohvati mikrofona?

- Televizija je u Srbiji veoma važna, o čemu najbolje govori jedno istraživanje koje kaže da smo narod koji najviše gleda TV u Evropi. Samim tim, mladi ljudi imaju želju da se pojave pred kamerama. Imam utisak da 50 odsto Beograda pravi neku „maglu“ radeći u medijima ili marketingu. Ne mogu da kažem ništa protiv, jer sam i ja u tome, samo, zaista je mnogo novinara, PR menadžera... Ne bih nikoga da obeshrabrujem, ali je činjenica da je televizija šarena laža koja samo izgleda glamurozno. To je prilično mukotrpan posao. Dobro je što su rejtinzi konačno počeli da funkcionišu. Znala sam da će jednog dana rejting biti jedini pokazatelj i kriterijum možeš li da radiš na televiziji ili ne.

Dakle, mala bara puno krokodila?

- Videćemo kako će se ko snaći. U svakom poslu ima mnogo krokodila. Ja nekako bolje funkcionišem s muškarcima, mada volim da provodim vreme i da se isćaskam sa ženama. Nikad mi se u životu nije dopao muškarac novinar u smislu muško-ženskih odnosa… Onako, kao frajer. Događalo se da na nekoj konferenciji za medije ostanem bez stolice i da mi niko od kolega ne ponudi svoje mesto. Smatram da muškarci novinari ne mogu da budu džentlmeni pošto su opsednuti poslom.

Kao poznato TV lice verovatno teško možeš da ostaneš neprimećena na nekom javnom mestu.

- Trudim se i uspevam da se sakrijem. Mada, uvek ima glupih prilaza, tipa: „Jesi li ti ona voditeljka?“ Posle toga obično ide izjava kako uopšte ne gledaju Pink televiziju. Stvarno nemam pojma zbog čega to rade.

Na koji način koristiš slobodno vreme?

- Moj dečko Aleksandar je taj koji unosi neverovatnu akciju u naš društveni život. Poznaje milion ljudi i obožava da se druži. Skoro svaki dan smo na koncertima na „Kolarcu“, onda su tu rođendani, žurke, svadbe. Imamo običaj da odemo u kafić „KGB“ kod Ateljea, a upražnjavamo druženje s prijateljima i u kućnom ambijentu.

Kada je muzika u pitanju, šta sve voliš da slušaš?

- Najčešće slušam strane grupe kao što su „Pepersi“ i „Koldplej“,dopada mi se taj gitarski zvuk. Od naših, volim Aleksandru Kovač, ovaj novi album „Med i mleko“ je veoma dobar. Sviđa mi se grupa „SARS“, pa „Van Gog“, prema kojoj imam veliko poštovanje zbog njenog dugog postojanja i kontinuiteta u radu. Obožavam da đuskam i zato ponekad ostanem celu noć na nastupu nekog dobrog di džeja. Što se tiče narodnjaka, njih ne nikad ne slušam. Jedino neke starogradske pesme.

Kako se snalaziš u kuhinji?

- Mnogo volim da kuvam, mogu da se pohvalim da sam, ajd’ sad da ne kažem fenomenalna, ali dobra kuvarica. Imam neke svoje specijalitete, a pojedine recepte sam lično osmislila. U principu, najviše preferiram mediteransku kuhinju, s tim što praktikujem da stalno pravim nešto novo. Jedino ne koristim testo. Dovoljno je to što ponekad jedem u pekari, a na taj način ugrožavam figuru.

Jesi li se bavila sportom u mladosti?

- Nekoliko godina igrala sam folklor, ako se to može podvesti pod sport, posle čega sam počela da treniram plivanje. Malo sam se interesovala i za gimnastiku, ali je strah od razboja učinio svoje. Trenutno idem na časove joge.

Da li si simpatizer Crvene zvezde ili Partizana?

- U mojoj porodici nisu bile aktuelne navijačke priče, tako da nisam klupski opredeljena. Nikada nisam gledala fudbal, a to ne praktikuju ni moji prijatelji, ni dečko. Jedino što pratim su mečevi reprezentativnih selekcija. To mi je strava. Burno preživljavam svaku utakmicu, bilo da je fudbalska ili košarkaška.

Imaš li običaj da prošetaš do stadiona ili hale?

- Jao, bila sam u Atlanti, na NBA Ol-star vikendu. Bilo je potpuno ludilo. Intervjuisala sam Šekila O’Nila, koji je planina od čoveka, a pri tom je potpuno kul. Priča smireno i polako. Bio mi je užasno simpatičan.

DOSTA SMO SE MUČILI S VIZAMA

Beograd, grad u kojem je rođena, Ivana Baltić doživljava kao svojevrsnu bazu.

- Volim Beograd u kojem se, za razliku od Amerike, gde se svi voze automobilima, ljudi šetaju. Beograd volim zbog porodice, ljudi koje znam, zbog krojačice na ćošku... Samo, ne mogu da kažem kako ga se nisam malo zasitila. Srećom, ukinuli su nam vize, pa ćemo ubuduće mnogo lakše putovati po svetu. Dosta smo bili mučenici kad je trebalo da izađemo iz svoje zemlje.

ZAKON O SAOBRAĆAJU - PUN POGODAK

Novi zakon o saobraćaju Ivanu je veoma obradovao.

- Automobil retko vozim jer živim u centru, a ako nešto ne mogu da obavim peške, uzmem taksi. Radujem se novom zakonu o saobraćaju pošto ima mnogo ludaka na ulicama. Nadam se da će situacija ubuduće biti bolja.

TV MANIJAK BILA I OSTALA

Posete bratu, koji već 15 godina živi u SAD-u, Ivana, između ostalog, koristi za neumereno gledanje televizijskog programa.

- Pravi sam TV manijak. Najviše uživam kad odem u Ameriku kod brata, on ima nekih 150 kanala. Skidam serije i pojedine emisije s interneta, po tom pitanju ne znam gde ću pre. Gledam rijaliti programe, naročito one u kojima se učesnici takmiče u nečemu. Volim i ove „trevel“ kanale, a praktikujem da odgledam i neku dobru političku emisiju, poput „Insajdera“. Od naših serija, u poslednje vreme ne propuštam „Na terapiji“, sa sjajnim Mikijem Manojlovićem. Rado bih otišla kod njega na jednu terapiju.

izvor :