Veselin Jevrosimović, ComTrade Group - dobri milioner iz komšiluka

Bajkovita priča o sinu radnika na železnici i domaćice, koji u Americi postaje deo najkrupnijeg kapitala praveći promet koji se meri milijardama dolara, bila bi kompletan američki san da u pitanju nije Srbin. Iz koloseka uobičajene matrice što vodi do hepienda iskače i podatak da se taj Srbin kasnije vratio u zavičaj, gde je postao još uspešniji u poslu kojim se bavi. Takav potez objašnjava jednostavnom emocijom: napolju je imao sve, a osećao se kao da nema ništa

Vlasnik je poslovne imperije Com Trade Group koja godišnje obrne nekoliko milijardi dolara distribuirajući kompjutersku opremu širom planete. U svakoj zgodnoj prilici nazivaju ga srpskim Bilom Gejtsom, na šta Veselin Jevrosimović uvek rutinirano uzvraća konstatacijom kako je njegova prednost u odnosu na osnivača "Majkrosofta" to što živi u Beogradu. A u rodni grad, pod presingom nostalgije, vratio se sredinom devedesetih, naoružan znanjem, idejama i novcem. Dok su na sve strane leteli kamioni i avioni, natovareni naftnim derivatima, cigaretama i alkoholom, on je napravio prvi domaći računar.

Osim vanserijskog smisla za biznis, nekadašnjeg atletičara Crvene zvezde krasi i izgled filmske zvezde koji se u potpunosti uklapa u njegovu holivudsku biografiju. Uprkos hiljadu i jednom razlogu da ljude oko sebe gleda s visine, u duši je ostao sin železničara koji živi i ponaša se kao sav normalan svet.

- Dete sam siromašnih roditelja. Moj otac je bio železničar, a majka domaćica. Odrastao sam na Voždovcu, završio sam Osnovnu školu "Veselin Masleša". Astronomija mi je u tom periodu bila hobi. Maštao sam da idem na Mesec i čitao u časopisu "Galaksija" sve što je pisalo o zvezdama. Te stvari su me privlačile, čak sam učestvovao na regionalnim takmičenjima iz tih oblasti. Nešto kasnije, u srednjoj školi, malo mi je splaslo to interesovanje – priča Veselin Jevrosimović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Da li se to dogodilo u trenutku kad si shvatio da prvo ide "materijalna baza, pa onda duhovna nadgradnja"?

- Od 15. godine života sam sebi obezbeđivao džeparac. Kao član juniroske atletske reprezentacije dosta sam putovao i s ostalim drugarima iz tima koristio svaku priliku da nešto kupim, kako bih preprodao po povratku kući. Na taj način sam zaradio prvi novac prilikom boravka u Bugarskoj, gde sam pazario neke trenerke.

Atletika kao da ti nije bila suđena...

- Po završetku srednje Elektrotehničke škole postao sam član nemačkog atletskog kluba Dizeldorf iz istoimenog grada. Posle svega tri meseca ukazala mi se prilika da odem u Ameriku. Iskoristio sam je i upisao studije menadžmenta, koje sam završio u roku od četiri godine. Nekako u to vreme krenula je era "pi-sija", koji su masovno počeli da ulaze u kuće. Zajedno s nekoliko kolega došao sam na ideju da kupujem komponente, sklapam i prodajem računare. Polako smo širili posao, da bismo neposredno po završetku studija registrovali firmu u Americi. Ubrzo sam s jednim od partnera prešao u Evropu. Tačnije, vratio sam se u Dizeldorf, gde smo započeli ozbiljan biznis. O tome najbolje govori podatak da smo 1992. godine postali kompanija s godišnjim obrtom koji je iznosio više od 12,5 milijardi dolara. Do 1995. godine bio sam u bordu direktora, pošto sam bio jedan od vodećih akcionara, a onda sam odlučio da prodam sve svoje akcije i vratim se u Beograd.

Dok su reke očajnika iz Srbije glavom bez obzira bežale na Zapad, ti si došao mečki na rupu. Šta te je navelo na povratak u "onakav" Beograd?

- Otišao sam iz zemlje relativno mlad, zato me je nostalgija stvarno vukla nazad. Napolju sam se osećao kao da sve imam, a da ništa nemam. Pojavom kompjutera i interneta mogao sam da imam kancelariju u bilo kom delu sveta. Tržište je postalo mnogo globalnije. S druge strane, shvatio sam da su akcije u najvišem piku i da je vreme da polako izlazim iz te priče i započnem neku novu. I to je upravo ovo što se događa s Komtrejdom. U oblasti softvera smo vodeća kompanija, imamo više od 1.600 zaposlenih, a od tog broja 1.200 su inženjeri, raspoređeni po celoj regiji. Imamo kancelarije u Bostonu, Los Anđelesu, Irskoj, Londonu, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, kao i svim bivšim jugoslovenskim republikama. Tu je i Dubai, a uskoro krećemo s Afrikom. To mi je plan za ovu godinu.

Zna se da je već godinama glavni klijent Komtrejda privatni sektor. Radi li šta država po tom pitanju?

- Što se tiče mog posla, ne vidim da se tokom ove krize država preterano snašla. Moglo je to i bolje. Ali, što se ono kaže, od goreg uvek može gore, tako da smo prepušteni sami sebi. Ja sam od onih koji nikada ne traže pomoć države, međutim, ne želim ni da mi odmaže. Pogađa me kad pogledam koliko imamo znanja, kapaciteta i potencijala koji država ne prepoznaje. Primer je i vaša kuća. Eto, nedavno sam se prijatno iznenadio u Londonu, kad smo zajedno izlagali na sajmu igara na sreću. Koliko je bilo firmi za koje mi uopšte ne znamo da rade "napolju" i bave se modernim oblastima? Neverovatno je koliko druga tržišta prepoznaju kvalitet tog rada. MOZZART je imao fenomenalan nastup u Londonu, što ovde malo ko zna.

U čemu je problem, zašto putovanje u Evropu mora da traje tako dugo?

- Kod nas se još uvek misli kako je primitivni oblik trgovine najprofitabilniji sektor privrede. I to je to. U oblasti softvera, država je stavila monopol na onlajn kockanje i uzeli su neke strance da im to rade. Učinili su to iako u Srbiji postoji na desetine firmi koje rade za inostrane kompanije. Bio sam u Koreji, gde sam imao priliku da vidim kako tamošnja vlada prepoznaje domaće razvojne industrije u sektoru igara na sreću. Jednostavno, država svake godine ulaže ogromne pare u razvoj firmi koje se bave inovatornim delatnostima. Toga kod nas nema.

Legenda kaže da si prvi put bio sumnjičav prema najbližim saradnicima kad su ti saopštili da "desetkašima" sa ETF-a tvoja ponuda nije bila interesantna. Da li je to tačno?

- Tačno je da nisam verovao svojim stručnjacima kad su mi dostavili taj deprimirajući podatak. U poslednjih nekoliko godina uspeli smo da zaustavimo taj odliv, međutim, kako se stvari razvijaju, teško da će nam poći za rukom da zadržimo te ljude. Zašto sam malopre rekao ono za primitivni način trgovine? Mi nismo zemlja koja može da izvozi naftu, ali zato možemo da izvozimo kompjutere i znanje koje treba da budu naš najjači izvozni proizvod. Država stalno zagovara izvoz i pod tim podrazumeva prevashodno sirovine kojih je sve manje i manje. Niko ne razmišlja o tim gotovim paketima. Da smo se tokom protekle dve godine oslanjali na pomoć države, mogli smo slobodno da zatvorimo firmu. Kurs divlja, odgovorni ne mogu da spreče inflaciju i obezbede uslove za stabilnu ekonomiju. Rekao sam da više neću to da komentarišem, ali kako to da samo kod nas kurs raste, dok je u svim zemljama u okruženju stabilan? E sad, ko god kaže da je to dobro, nije u pravu. Kako može da bude dobro?! Tu matematiku stvarno ne razumem. Verovatno je neću ni razumeti, a bavim se delatnošću koja je usko vezana za matematiku. Naprosto, nema studioznog, ekspertskog rada, što nam zaista nedostaje.

Visok momak, pa tanak... Kako to da nisi izabrao košarku, rukomet ili fudbal, već atletiku?

- Uvek sam bio individualac po pitanju sporta. Košarku i fudbal ni danas ne volim da gledam na televiziji. Jedino kad igraju nacionalni timovi. A da pratim ligu i klubove, to mi je potpuno nezanimljivo. Sad kad biste mi rekli da nabrojim 10 fudbalera iz Evrope ili košarkaše Crvene zvezde i Partizana, ne bih znao. Nekako sam okrenut bazičnim sportovima. Ceo život sam bio u atletici, tačnije od svoje 12 godine. I još uvek sam joj posvećen. Razvoja našeg sporta nema bez razvoja bazičnih sportova! To su atletika, gimnastika i plivanje. Dobrog košarkaša i fudbalera nema ako prethodno ne nauče da trče kako treba. Dakle, namerno sam ušao u atletiku jer sam hteo da dam primer ostalima. I ne samo to. Radi se o većem stepenu sportske kulture.

Kad si došao na čelo AS Srbije, mnogi su odahnuli...

- Atletika je u Srbiji decenijama uništavana. Iz tog razloga ne može Vesa Jevrosimović da promeni stvari za pola godine. Prvo mora da se sredi postojeće stanje i napravi infrastruktura. Na svu sreću, imamo podršku Ministarstva za sport da nešto uradimo. I to je prvi slučaj da ministarstvo prepoznaje značaj sporta u Srbiji kroz bazične sportove. Svaka opština bi trebalo da ima atletski stadion sa stazom. Kad se izgradi infrastruktura, atletičari će sami doći.

Ima li u najavi nekih novih asova kalibra Vere Nikolić, Snežane Pajkić, Dragana Zdravkovića, Nenada Stekića i Dragutina Topića?

- Nadarene dece ima, takva smo nacija. Realno, u odnosu na postojeće uslove, imamo mnogo talenata. Recimo, mučeni članovi AK "Novi Beograd" treniraju u praznom bazenu, a imaju najbolje juniorke u Evropi. To je zaista za divljenje. Pri tom, ljudi moraju da shvate šta znači trčati. Ne govorim o vrhunskim rezultatima, nego o prosečnim. Koliko truda treba uložiti da biste trčali 100 metara za 11 sekundi, da biste leteli u vis dva metra, da biste skočili s motkom 4,60 ili da biste skočili u dalj sedam metara. Znači, govorim o prosečnim rezultatima. U pitanju je fanatičan rad i trening, plus talenat. Nijedan sport ne može da se poredi s tim.

Nikako da kažemo da si bio skakač s motkom. Koliko iznosi tvoj rekord?

- Kao junior sam imao rezultat 4,70 metara, posle čega sam prestao da treniram. Jednostavno, u Americi, zbog obaveza na studijama, nisam imao vremena za sport. Generalno posmatrano, uvek sam ostao veran atletici.

Praktikuješ li večernje izlaske i gde se najlepše osećaš kad si u gradu?

- Bez dileme, u svom restoranu "Mažik" na Dorćolu. Tamo sam skoro svako veče u društvu prijatelja. Naravno, kad sam u Beogradu.

Baš kao i kada je u pitanju elitna kladionica MOZZART Spejs, potpisnik ekskluzivnog izgleda "Mažika" je Karim Rašid. Navrati li slavni dizajner prilikom poseta našoj prestonici kod tebe na piće?

- Naravno. Karim Rašid je izuzetni arhitekta i svetski renomirani dizajner. Srbija je dosta dobila što je dovela Karima.

Prilikom premijernog dolaska nekog stranog klijenta u našu zemlju, šta mu od kulturno-istorijskih znamenitosti obavezno pokažeš?

- Beograd je za mene najlepši grad na svetu zato što ima jedinstven duh koji ga razlikuje od svih ostalih gradova. Ipak, najviše mrzim kad moram da izigravam turističkog vodiča, jer svi koji dođu kod nas u goste žele da razgledaju beogradske lepote. A tih poseta imamo baš mnogo.

Toliko da bi trebalo da imaš dvojnika...

- Upravo tako. Zapravo, imam jednu devojku koja je zadužena da vodi partnere i kupce po Beogradu i da im pokazuje grad. Mada sam i ja dosta uključen u tu aktivnost.

Što ih jednostavno, po skraćenoj proceduri, ne usidrite na neki splav i gotova stvar?

- Da, da, nema tu mnogo priče! Ako ne želite previše vremena da trošite, odvedete ih na dobar splav, s dobrom muzikom i pićem. Onda ne morate ništa da pričate, oni se sami zabavljaju, a-ha-ha...

NIKADA SE NISAM NERVIRAO ZBOG POSLA

Odavno je rasitnio "petu banku", ali primećujemo da u kosi Veselina Jevrosimovića nema nijedne sede vlasi. Pitamo ga jesu li tome zaslužni geni ili činjenica da je na vreme naučio kako se u životu ni zbog čega ne treba previše nervirati...

- A-ha-ha... Pa mislim da su tu presudni geni. Majka mi je osedela u 70 i nekoj godini, dok je otac umro sa svega par sedih u kosi. Evo, brat koji je 12 godina stariji od mene nema nijednu sedu. Ima tu još nešto: spadam u one koje posao ne može da iznervira. Naprosto, opušteno idem kroz ceo život.

ZDRAVO, BILE, ŠTA IMA?

Kao jedan od najvećih svetskih distributera i proizvođača kompjuterske opreme, čelni čovek "Komtrejda" u više prilika je imao čast da sretne Bila Gejtsa.

- Sreo sam Gejtsa više puta i, što se ono kaže, prepoznajemo se. Čovek je veliki radoholik. Pre izvesnog vremena se povukao iz "Majkrosofta", sada se bavi humanitarnim radom.

Vidiš li u toj okolnosti šansu da izbiješ na svetski tron?

- Pa, dobro, naravno. Samo, velika je to prašuma u kojoj čovek treba da prepozna pravi put kojim treba da vodi firmu u narednih pet do deset godina - objašnjava Veselin.

KAD SRBIN KUPI KOMPJUTER, PIJE POLA SELA

Razočaran je srpski Bil Gejts činjenicom što nadležni državni organi informatiku ne uzimaju za ozbiljnu privrednu delatnost.

- Umesto da bude zamajac, država je naš najveći kočničar. Informatiku niko ne doživljava kao infrastrukturalnu delatnost. To je katastrofa. Isto je to kao kad bi neko rekao da nam ne treba auto-put ili avio–saobraćaj. Tu su automobili, voz, autobus i - stižemo... U ovim teškim vremenima moramo da shvatimo šta su nam prioriteti. Makedonci su uvideli da nisu izvozno orijentisana zemlja, ali hoće da informatički budu najpismeniji u regionu, zato su za svakog osnovca i srednjoškolca kupili po kompjuter. Kod nas, kad neko dete dobije računar, časti se pola sela. Poražavajući je podatak da neko smatra da naša deca nisu dovoljno pismena i da im ne treba računar u prvom razredu. Mene su jednom pitali: "Informatika ili veronauka?". Rekao sam da veronauka treba da bude stvar opredeljenja, dok bi informatika trebalo da bude obaveza.

ATLETIKA KAO ODRAZ SOCIJALNE KULTURE

Svestan je Jevrosimović da velike kompanije nemaju prevelik interes za sport njegovog života...

- Nemaju, jer svi gledaju interes kroz marketing. Koliko uložim, toliko da mi se vrati. U atletici nikada ne možete da izvučete investirani novac. Međutim, svojim primerom treba pokazati stepen socijalne kulture tako što ćete propagirati atletiku, i to ne samo za profesionalce, nego i onu za debele i mršave, spore i brze. Rečju, za zdrav život. Mi spremamo ozbiljnu kampanju s poznatim ličnostima koji će biti promoteri atletike. Kad sam došao na čelo AS Srbije, zatekao sam atletiku bukvalno na kolenima. Kraljicu sportova! I počeli smo polako da joj vraćamo stari sjaj. To su rezultati koji ne mogu da se mere u mesecima, već godinama.

Piše: Milorad PLAZINIĆ

izvor :