Njegoš Arnautović, učesnik serijala Survivor – opstanak na sceni

Tekovine modernog doba, pogotovo u državama koje trese tranziciona groznica, nedvosmisleno potenciraju život kao konstantnu borbu, preživljavanje u dvosmernoj ulici padanja i ustajanja. S druge strane, civilizacijski nivo ne prihvata manjak vode i hrane, električne energije i osnovnih higijenskih pomagala, a baš na tom manjku izgrađen je najživotniji rijaliti šou koji za cilj ima preživljavanje na pustom ostrvu.

Ko ga s uspehom prođe, ima dobru startnu poziciju u nastavku trke za vlastitom srećom. Takav je slučaj i s Njegošem Arnautovićem

Kaficu sa Njegošem pili : Milorad Plazinić i Oliver ĐURIĆ

Postao je lice s naslovnih strana, gost TV emisija i mladić kome se smeši lepa poslovna budućnost, iako posle 5O i kusur dana filipinskog pakla ostrvo nije napustio kao pobednik veoma gledanog rijaliti šoua Survajver. Pravda je u slučaju Njegoša Arnautovića na taj način bar donekle zadovoljena, pošto ga armija obožavalaca doživljava kao moralnog pobednika.

Vešto balansirajući na talasu krvavo stečene slave koji ga je zapljusnuo, bijeljinski gorostas u pitomini rodne Semberije, ogrnut toplinom porodičnog doma i brojnih prijatelja, sad natenane kuje dalje životne planove.

Na početku intervjua za MOZZART Sport, u inspirativnom ambijentu etnosela „Stanišić“nadomak Bijeljine, Njegoš se sa setom prisetio srednjoškolskih dana, kada mu se smešila karijera vrhunskog košarkaša:

- Pre košarke pokušao sam s mnogim sportovima. Prvo sam trenirao karate i stigao do braon pojasa. Onda sam skužio da to u suštini nije za mene. Izvođenje nekih kata...

Ono, kao, hvatanje muva?

- Pa to. Volim da imam direktnog protivnika u svemu što radim i da se nadmećem. Ne nekog imaginarnog. Oprobao sam se potom u odbojci, koja mi se takođe nije svidela jer ni tu nema direktnog kontakta s protivnikom. Nema ni u šahu, ali sam ga igrao neke dve godine. Imao sam zapažene rezultate na teritoriji Republike Srpske, čak sam i osvajao medalje. Mogu da se pohvalim i remijem s Kasparovim. Igralo je protiv njega više nas, a jedini ja na toj simultanci nisam izgubio. Ali, dobro, može se reći da me je čovek pustio, a-ha-ha.

Mora da ti nije bilo svejedno kad si seo naspram legende?

- Ma, ne. Nisam sklon tremi. Neki ljudi je imaju, na primer pred kamerama ili kad razgovaraju s nekim važnim osobama. Moj stav je da smo svi od krvi i mesa, zašto bih se pred nekim uplašio?

Šta je bilo posle simultanke?

- Posle je na red došla košarka, koju sam zavoleo uz moje školske drugare Dejana i Milana. Dejan sada igra u Slobodi Diti, a Milan u bijeljinskom Radniku. Prvo smo trenirali u Renomeu, da bismo posle prešli u Radnik. Bio sam tada peti-šesti razred osnovne škole. Košarka mi se dopala zato što pored fizičke spremnosti zahteva i psihičku stabilnost. To je u stvari igra psihičkog nadmudrivanja, više nego obračun fizikalija… Igra finti, jer ne možeš samo na snagu nešto puno da uradiš.

Misliš, ko će koga da prevari?

- Upravo tako. Jednoga dana dobio sam poziv iz Francuske, tačnije od tadašnjeg drugoligaša Liona. Tamo sam proveo šest meseci, da bih se zbog nesuglasica sa upravom kluba vratio kući. Odmah sam dobio poziv od premijerligaša Slavije iz Istočnog Sarajeva, međutim, u njihovim redovima se nisam previše zadržao. Naime, igrali smo prijateljski meč s Bosnom, na kome sam dao 22 poena i automatski sam potpisao predugovor s najtrofejnijim bosanskim klubom. Otišli smo na pripreme, na kojima su mi popucali ligamenti butine i tu se završila moja karijera profesionalnog košarkaša. Otad se sportom, koga nikada nisam prestao da volim, bavim čisto radi sebe.

Na kojoj si poziciji igrao, dvojci ili trojci?

- Na obe, s tim što sam ponekad bio lažna četvorka zbog mojih fizičkih predispozicija. U to vreme sam sa dva metra visine imao 120 kilograma mišićne mase.

O čemu si razmišljao kad si shvatio da tako mlad moraš da okončaš karijeru?

- Jednostavno sam se fokusirao na fakultet. Studiram DIF na Palama. Stigao sam do treće godine.

Odakle ti ideja da uđeš u Survajver, šta je bila inicijalna kapisla?

- Znaš kako, pratio sam strane VIP serijale, kao i one sa običnim ljudima. Presudno su na moju odluku da se prijavim uticale te borbe. Po prirodi sam veoma borben čovek, koji se posle uspona ne predaje lako u trenucima padova. Morale bi da mi potonu baš sve lađe da bih odustao od zacrtanog cilja.

Jesi li na kastingu imao neki predosećaj da ćeš proći?

- Kada sam video sastav ekipe koja se tu pojavila, bio sam zapanjen. Sve su to bili momci fizički spremni kao ja, ali sam ipak imao osećaj da ću biti primljen. Mada sam se u jednom trenutku pomirio sa sudbinom, jer do 15. marta, kada je bio rok, nisam dobio nikakvo obaveštenje od organizatora. E, onda sam jedno veče na TV Foks video saopštenje da je zbog velikog broja zainteresovanih kasting produžen do 15. aprila. I tu se kod mene ponovo rodila nada, makar i lažna.

S druge strane, da li si pomalo pomalo strahovao da bi zbog nečega mogao da „padneš“?

- Ne baš. Verujem u sebe, cenim ono što radim, kao i ispravnost načina na koji radim. Pre samog kastinga morali smo da predamo svoj „si vi“, a moja biografija baš je bila upečatljiva. Poslao sam, između ostalog, fotku na kojoj se vidi kako igram odbojku na pesku u kupaćim gaćama. Da vide kako sam građen i da sam skroz u toj priči. Samo tri dana posle prijave su me pozvali. Telefon mi je zazvonio 5. aprila, rekli su mi da sam ušao u najuži izbor. Mojoj sreći nije bilo kraja, pošto sam baš želeo da uđem u taj šou. Baš sam se radovao jer ne umem da sakrijem svoje emocije. To je u nekim situacijama dobro, a u nekim nije. Ima ljudi koji to pogrešno protumače.

Kako je bilo na tom prvom kastingu?

- Našli smo se pred tročlanim žirijem, kamerom i mikrofonom. Odgovarali smo na razna pitanja. U žiriju je bila jedna ženska osoba, manekenka, sad ne bih da joj ne otkrivam ime… Ona me je pitala šta bih prvo poneo na ostrvo. Pre mene su spominjali četkicu za zube, brijač… Ja sam odgovorio da bih poneo maminu sliku. Rekla je bravo, to je odličan odgovor. Mislim da ljudi nisu bili svesni da će im na ostrvu ta četkica i pasta za zube biti na 95. mestu prioriteta. Stvarno je tako i bilo. Ljudi me pitaju kako sam mogao bez četkice?! Care, ja sam dnevno jeo 100 grama pirinča, kako onda da razmišljam o četkici?!

Zanimljiv je taj odgovor s majčinom slikom, ako se uzme u obzir da si dodatnu pažnju gledalaca zaslužio plačući za majkom. Da li si to radio sračunato? Zar ne misliš da se neke takve pojedinosti i minijature određenom krugu ljudi neće dopasti?

- Znam da će uvek biti takvih. Čak na forumima ima onih koji smatraju da patim od Edipovog kompleksa.

Pratiš ono što se pojavljuje na forumima?

- Da, naravno.

Zašto?

- Zato što me zanima tuđe mišljenje. Pri tom, tim ljudima ne pridajem nikakvu važnost, ali želim da znam šta na kraju krajeva misle o meni. Ako sam se prijavio u šou koji će pratiti široke narodne mase, onda moram da znam šta misle.

Postoji li nešto loše što si povukao iz cele priče?

- Možda to što su me nazivali spletkarošem i još nekim ružnim rečima. Ljudi jednostavno nisu dovoljno upoznati s konceptom igre, u kojoj je sve dozvoljeno osim fizičkog nasilja. Cilj mi je bio da osvojim 100.000 evra i konstantno sam stremio ka tome. Ne bih da se žalim na produkciju, ali mogli su u završnici da osmisle neke igre na snagu, gde bih oduvao konkurenciju.

Možeš li da izdvojiš neku devojku, naravno, u smislu ženskih atributa?

- Misliš najbolje ribe! Hm, po meni, bile su to Milena i Višnja. U kompletu kad se gleda. Ipak, devojka s najvećom harizmom definitivno je bila Ana Stojanovska. Ona je toliko pozitivna osoba, sve ono što ja volim, a to znači energična, karakterna, vesela i nikada nije zlonamerna.

Postoje neke priče upravo za te muško-ženske odnose na ostrvu, vezane za seksualni aspekt. Zašto je prilikom emitovanja sve to delovalo beskrvno i bestelesno? Kako to da ljudska priroda nije učinila svoje i spojila neki mladi par u ljubavnom činu?

- Bude tu određenih iskrica, naravno, ali i zbog kamera i preterane gladi ne može da dođe do zbližavanja u potpunosti. Jednostavno, suviše si gladan i pozabavljen opstankom na tom ostrvu. Druga stvar, ukoliko bi i došlo do neke ljubavne avanture, na taj način bi izazvao neke druge emocije kod ostalih.

Pokušavaš li da iskoristiš učešće u Survajveru u poslovne svrhe?

- Dobio sam određene ponude u vezi modelinga i voditeljskog posla, a ovo drugo trebalo bi da se realizuje na leto. Ne bih na tu temu ništa više da pričam, jer još ništa nije stavljeno na papir.

Planiraš li možda kakvo usavršavanje, s obzirom na to da nemaš iskustvo u medijima?

- Malopre sam rekao da sve što radim, radim najbolje što mogu. Imam svega 21 godinu, normalno je da nemam najbolju dikciju, pa u aprilu počinjem s časovima.

Šta misliš, čime si „kupio“ javnost?

- Mislim da sam bio iskren u većini svojih postupaka.

Imaš li u vidu da put kojim si naumio da ideš najčešće nije put iskrenosti?

- Svestan sam toga i pokušavam da se prilagodim.

Probojavaš li se te loše strane javnog života, koja je potkačila, na primer, Mikija iz Kupinova koji se sklonio u restoran na salašu, gde radi kao kuvar?

- Uveren sam da mogu da se izborim s tom vrstom presije. Možda će zvučati glupo, ali pokazao sam da mogu da privučem pažnju ženskog dela populacije. Od svih učesnika, na tom polju sam bio najuspešniji.

Vidiš li Luku kao konkurenta u tom smislu?

- Ne, ne, Luka je ciljna meta klinki, dok sam ja simpatičan starijim devojkama. To sam naročito primetio prilikom gostovanja u Makedoniji, gde vlada prava euforija oko Survajvera. Kod njih je rejting serijala bio veća od 40. Iz tog razloga nije nimalo čudno što nas je ugostio lično predsednik države.

Tako stigosmo i do terena politike. Ideš li na izbore, glasaš li?

- Imam pravo da glasam, ali nisam to učinio jer me politika dosad nije zanimala. U međuvremenu sam skontao da nijedan čovek ne može da bude uspešan bez upliva u politiku. Zato su uspešni ljudi obično članovi stranke koja ima većinu.

Da li imaš nekog političkog favorita u Srbiji?

- Pojedini stavovi Čede Jovanovića mi se dopadaju, samo neću reći koji, a-ha-ha. Sviđa mi se ta njegova opuštenost.

Kuješ li planove o preseljenju u Beograd?

- Postoje tendencije da dođem u Beograd, jer je tu centar dešavanja na Balkanu.

Za koga navijaš?

- Za Zvezdu.

Kako bi prokomentarisao katastrofalnu finansijsku situaciju u kojoj se nalaze Zvezdini fudbaleri i košarkaši?

- Žao mi je zbog toga. Očigledno je loša selekcija rukovodećih kadrova u najvećoj meri dovela do postojeće krize. Recmo, bunili su se protiv Piksija Stojkovića, koji je kao predsednik uzeo dve duple krune i odradio odličan posao. Šta su očekivali više od njega? Pa nije mogao preko noći od Zvezde da napravi Real Madrid.

Kao nekadašnji košarkaš, da li si iznenađen uspehom našeg tima na EP u Poljskoj?

- Iza svakog velikog uspeha po pravilu stoji ozbiljan trener. Duda Ivković uživa veliki renome, njemu bih pripisao najveće zasluge, bez namere da umanjim učinak samih igrača.

I sam planiram po završetku fakulteta da se bavim trenerskim poslom, jer sam svestan da u modelingu mogu da budem do 26 godine života.

Šta očekuješ od učešća naše fudbalske reprezentacije na predstojećem Mondijalu?

- Za razliku od selektorske ere Ilije Petkovića, koji je pozvao u nacionalni tim svog sina, što me iznerviralo, ovoga puta na krajnje pozitivan način očekujem početak svetskog prvenstva.

Jesi li solo ili si srećno zaljubljen?

- Rešio sam da se skrasim, imam veoma ozbiljnu vezu.

Da nisi mlad za ženidbu?

- Nema to veze. Mislim da sam dovoljno sazreo tokom proteklih godina, u kojima sam mnogo toga prošao. Pronašao sam devojku koja poseduje sve meni bitne kvalitete. Znam da nema potrebe da tražim neku drugu.

U kom kraju Beograda bi voleo da živiš?

- Sviđaju mi se Novi Beograd i Banovo brdo. Razmišljam da kupim stan, ali su cene baš astronomske.

Koju muziku voliš da slušaš?

- Najviše rep, s tim što u pojedinim prilikama uživam uz narodnjake. Baš nedavno me neko iz društva zezao što sam se na Filipinima razuzdao uz Seku Aleksić, a kao slušam rep i hip-hop... Čekaj, care, pa ja nisam 32 dana čuo muziku. Još mi zameraju što znam „Aspirin“. Kako neću znati kad Seka trešti u svakom klubu i kafiću.

Koju bi pesmu naručio kad bi ti sad prišli muzikanti?

- „Jesu l` dunje procvale“, od Harisa Džinovića. Kad sam trenirao u Bosni, imali smo neku večeru na kojoj je Haris bio gost. U jednom momentu frajer je zapevao bez mikrofona. Nisam mogao da verujem kako zvuči uživo…

Kako sugrađani doživljavaju tvoju slavu, jel te opanjkavaju ili im je drago što si njihov?

- Još me niko nije zaustavio na ulici i kazao da sam šupak, da sam obrukao grad. To me, iskren da budem, iznenadilo. Ipak je ovo mala sredina, gde je ljubomora izraženija.

A šta je rekao tata oficir?

- Kapetan! Ponosan je veoma na mene što sam bio borben i što sam bio Njegoš Arnautović: bez pardona prema svima, svo vreme ono što jesam. Mama je plakala od prve do poslednje epizode. Naročito kad gledamo zajedno. Ja joj kažem: „Šta ti je ženo, vidiš da sam živ i zdrav“!

KO TO TAMO PEVA I ZLO MISLI?!

Uprkos jednoj od tački ugovora, u kojoj su se obavezali da po završetku snimanja neće otkriti ime pobednika pre zvaničnog proglašenja na TV Foks, neko od učesnika Survajvera je „propevao“.

- Odgovorno tvrdim da nisam nikome ništa rekao na temu pobednika. Držao sam se dogovora, svakome ko bi me pitao, odgovarao sam da ne znam. Takođe, ne znam ko to nije mogao da ćuti. Generalno, mislim da su tu informaciju verovatno odali oni kojima je bilo krivo što će projekat da uspe.

NEGATIVNI KOMENTARI ME JAČAJU

Svestan da njegovo ponašanje ne može svima biti po volji, Njegoš Arnautović je spreman da se suoči sa svakom vrstom kritike.

- Cenim tuđe mišljenje, s tim što ona negativna odbacujem, a-ha-ha. Svaki uspešan čovek, a imao sam priliku da u poslednje vreme upoznam dosta takvih, rekao mi je da bez negativnih komentara nema uspeha. Ukoliko oni izostanu, šta si onda ti? Totalno bezlična osoba. Prema meni ljudi nikada nisu bili ravnodušni. Ili su me prihvatali ili nisu. Na moju sreću, bilo je mnogo više pozitivnih komentara. Tipa, da sam jako emotivna osoba, veliki borac, da se trudim da pokažem pravo lice.

izvor :