Saša Ilić, fudbaler – novi život

Gledajući proteklih godina kako su se menjale navike i razmišljanja njegovih prijatelja koji su postali roditelji, Saša Ilić se „topio“ željno iščekujući dan kada će se supruga Tijana i on naći u sličnoj situaciji. Mislio je da je prikupljajući iskustvo sa strane saznao kakav osećaj pruža očinstvo, ali je je tek kada je dobio svog bebca shvatio veličinu te uloge. Olgici Nikolić otkrio je da se ničega ne plaši ili stidi kada je u pitanju njegov Nikša, za kojeg se nada da će izrasti u dobrog, poštenog, vrednog, vaspitanog i moralnog čoveka, ali pre svega čvršćeg i principijelnijeg od svog „matorog“

Za većinu Partizanovih navijača povratak Saše Ilića u klub iz Humske najbitniji je događaj u poslednjoj deceniji, a jedan od najomiljenijih i najmlađih kapitena u istoriji crno-belih, bez čijih „lopti s očima“ Parni valjak verovatno nikada ne bi „odvozao“ istorijsku sezonu u Ligi šampiona, vreme računa pre i posle rođenja šestomesečnog sina Nikše. Upravo u njegovom društvu dočekao je ekipu MOZZART Sporta u beogradskoj botaničkoj bašti „Jevremovac“...

- Postoje stvari koje možemo da shvatimo tek kada ih doživimo. Naslušao sam se priča mojih prijatelja, novopečenih roditelja, o tome kako im je rođenje deteta naglavačke okrenulo živote, „topio“ se gledajući ih s njihovim klincima, ali sve dok nisam dobio svog Nikšu nisam znao kako ti to „žgepče“ preko noći promeni prioritete i navike, uzme svu ljubav za sebe, izvuče ono najbolje iz čoveka... Pre sam s treninga žurio da se vidim s prijateljima, a sada jurim svom bebcu. Da ga gledam, slušam i gnjavim. „Rastem“ kada me prepozna, nasmeši se i ponovi neku radnju – priča Saša Ilić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Jedan od najboljih tehničara s ovih prostora zna sve s loptom, ali i s decom. Kao da ih je stotinu odgajio.

- Sve radim, ničega se ne plašim ili stidim kada je moj đavolak u pitanju. Hranim ga, presvlačim, kupam, šetam, uspavljujem... I od početka ga doživljavam kao deo sebe. Možda je tome kumovalo moje prisustvo porođaju. Verovatno je to nezaboravno iskustvo učinilo da sin, njegova mama Tijana i ja od prvog dana budemo trojka, sve delimo i zajedno prolazimo. A i naučen sam da je porodica svetinja. Nema šta ne bih uradio za njih dvoje, svog oca, majku, sestru Bosu i sestrića Nestora, uz kojeg sam se pet godina spremao za ulogu tate.

Mada opčinjen svojim klincem, „Ilić kapiten“ nije od očeva koji bi voleli da im naslednici budu njihove verne kopije.

- Svejedno mi je da li će biti akademik ili prodavac, vrhunski sportista ili bankar. Iako ću sa suprugom gledati da ulažem u njegovo školovanje, najbitnije mi je da izraste u dobrog, poštenog, vrednog, vaspitanog i moralnog čoveka, imunog na svakojaka zla modernog doba. I da bude bolji od mene, da ne ponavlja greške i gluposti koje je njegov otac pravio. Voleo bih, u stvari, da pokupi što manje mojih osobina. Da bude čvršći i principijelniji od svog „matorog“, koji nikada nije znao da kaže „ne“, pa je, u toj želji da se nađe, učini i pomogne i kome treba i kome ne treba, dozvoljavao da ga koriste i zloupotrebljavaju. Kako u fudbalu, tako i privatno. Ne znam koliko to ima veze s mojom dobrotom… Nisam nikakav svetac, pre bih to objasnio naivnošću. Dugo sam verovao da je vrlina raditi stvari za tuđe dobro, čak i kada idu na moju štetu, da bih tek pod „stare dane“ uvideo koliko ljudi mogu biti sebični, proračunati, beskrupolozni i gramzivi.

Osim porodici, Ilić je veoma je privržen i svojim prijateljima.

- Ne mogu da zamislim život bez prijatelja, oni su mi najvažniji posle porodice. Hvala bogu, imam ih dovoljno pravih. Nekada ih je bilo više, ali lažnih, koji su sa mnom bili zbog moje popularnosti ili galantnosti. Ove koji su preživeli selekciju, koji me vole takvog kakav jesam, sa svim manama i bubicama, čuvam kao zenicu oka. S nekima sam još od detinjstva, koje sam proveo u Požarevcu, u maminim i tatinim selima Sibnica i Brzohode, Kostolcu i Borči, a ostale mi je doneo sport. Skoro svaki dan se čujem s Vladom Ivićem, Ćirkovićem, Malbašom, Nenadom Miškovićem... I jedva čekam pauzu ili kraj sezone, kada se okupimo i družimo kao u stara, dobra vremena.

Najpopularniji kapiten u istoriji Parnog valjka nikada nije zapostavljao privatan život zarad fudbala. Naprotiv.

- Ne krijem, voleo sam da izlazim. Dešavalo mi se i da ostanem duže nego što treba ili popijem koju više, ali ne tako često kako su ljudi pričali. Jesam veseljak, ne i boem. Umeo sam da razgraničim karijeru od provoda, a da nisam, odavno bih izlazio u rubrikama „gde su, šta rade“. Nikada nisam mnogo mario za ambijent, nije mi bitno ko, kako i šta peva, da li je gužva ili je moja ekipa sama, samo da sam okružen meni dragim i dobrim ljudima. Moja duga veza, potom i brak s Tijanom izrodili su se upravo iz jednog takvog druženja.

Za Sašu je prelazak iz Galatasaraja u Salcburg najveća profesionalna greška koju je napravio.

- Ne verujem da ću ikada sebi oprostiti transfer iz Galate u Austriju. Tako je to kada čovek veruje pogrešnim ljudima, kao što sam ja verovao „čika“ Mateusu. Dugo me je ubeđivao, a onda, kada sam prihvatio ponudu i potpisao, posle dva dana dobio je otkaz i napustio Salcburg. A ja ostao na milost i nemilost nezadovoljnoj upravi i treneru, da žalim za vremenom provedenim u Turskoj. Ne zato što sam tamo imao nekakve privilegije, naprotiv, dešavalo se da dva dana posle utakmice na kojoj sam dao dva gola budem u rezervnom timu, jer ceo prethodni trening nisam mogao da prođem pored nekog klinca, već zbog toga što sam bio poštovan, imao prava i zavisio samo od svog znanja i forme. Turci su toliki fanatici za fudbal da im je bog svako ko zna da ga igra. Bez obzira na to da li je fudbaler njihovog kluba ili naljućeg rivala. Iako tamo nisam ostao ni tri godine, i danas čujem kako srpski turisti dobijaju ekstra popust, turu pića ili besplatnu večeru od nekog fana Galatasaraja, Fenerbahčea ili Bešiktaša samo zato što su zemljaci Saše Ilića. Gde ćete veće pohvale od toga!

Grobari ga obožavaju, a njemu nije sasvim jasno zašto je u tom segmentu ispred nekih drugih Partizanovih legendi.

- Nemam pametno objašnjenje za toliku ljubav navijača prema meni, mada je taj odnos često išao od jednog do drugog ekstrema. Ili su me kovali u zvezde i kleli se u mene ili mi zviždali iz sve snage, ismejavali moje izjave i krivili za neuspehe Partizana. Zašto sam baš ja završio u pesmi, a ne neki bolji, harizmatičniji, lepši, borbeniji i temperamentniji fudbaleri od mene, a u istoriji kluba bilo je dosta takvih? Možda zato što sam najduže ostao, što sam fudbalski prohodao u Humskoj i sve te godine srcem igrao za dres Partizana, jedini klub koji sam ikada, onako iz duše, voleo.

Navijači i stručnjaci složni su u jednom – popularni „buljavi“ nije napravio dobru evropsku karijeru. A mogao je.

- Ne zameram onima koji tako misle. Istina je da nisam napravio karijeru kakvu su mi predviđali, kakvu sam ja želeo i očekivao, a možda i zaslužio. Dugačka je lista razloga. Kao i uvek, krećem od sebe, svojih pogrešnih procena i odluka u nekim trenucima, ispada ili promašaja na utakmicama koje su mogle da vinu u visine i crno-bele i mene. Pa i svog uverenja da je za uspeh dovoljno samo što uradiš na terenu. Tako ni u reprezentaciji nisam nikada dobio dovoljno prostora i minutaže, čak ni posle svojih najboljih sezona. A i Partizan nije uvek prodavao tako mlade igrače. Nikada neću saznati šta bi bilo da su me pustili u madridski Atletiko, Bolonju, Borusiju Menhengladbah, Benfiku, Juventus... Ili da se Selta spasila od ispadanja iz Primere. Šta da se radi, sve je to život. Bog ti ovde da, a tamo uzme, pa vrati kada se najmanje nadaš. I tako u krug, a u moj je stalo mnogo trofeja, Liga šampiona, proleće u Ligi UEFA, kapitenska traka, mnogo velikih pobeda...

Mogao bi Ilić da se skući gde hoće, ali srce ga vuče samo ka Beogradu.

- Zavoleo sam sva tri grada u kojima sam živeo posle Beograda, iako su svi veoma različiti. Kao čoveka kojeg ne drži mesto izluđivali su me sati izgubljenog vremena u saobraćajnom haosu na ulicama Istanbula, ali uživao sam u njegovom koloritu, neverovatnoj veličini, ponudi znamenitosti i mesta za zabavu, hrani, moru... Salcburg je sa svojom germanskom uređenošću i urednošću, mirom i tišinom sušta suprotnost. Vigo je nešto između. Svuda mi je bilo lepo, ali uvek sam žudeo za Beogradom. Ovde je moj dom, sve što mi znači i što volim. Ne sviđa mi se kuda kao zemlja i narod idemo, ponekad se osećam kao stranac u svom gradu, ali ne bih nigde drugde živeo.

Neko bi na njegovom mestu imao pravi vozni park, a njemu su dosta dva automobila, od kojih jedan ne bi vozili ni radnici koji primaju „minimalac“.

- Ni kao mlađi nisam se „ložio“ na velike, skupe i brze automobile, samo je bilo faza kada sam, kao u priči o malom Perici, po ugledu na kolege trošio malo više novca na njih. Tako sam pre pet godina kupio „mercedes“ koji danas vozi Tijana. Meni je dovoljan moj stari pežo „206“. Automobil mi ne treba da bih nekoga impresionirao ili se s nekim trkao, nego da se odvezem od tačke A do tačke B. I da se po mogućstvu što bezbolnije probijem kroz beogradsku gužvu i lako uparkiram, a ovaj je idealan za to. Isti sam i prema telefonima. Ne menjam ih sa svakim novim trendom, ne podnosim SMS, MMS, Skajp, Fejsbuk i slične izmišljotine koje samo još više otuđuju ljude. Volim da gledam u oči čoveka s kojim pričam.

izvor :