Nataša Marković, glumica - život na dohvat ruke

Kad se dogodi dobra energija u ekipi, obično i proizvod bude kvalitetan, smatra mlada glumica rodom iz Kruševca. Ako jedni druge umaramo, kaže, ništa nećemo uraditi. Zbog toga se trudi da ono što ona ne voli, ne radi ni drugima. Ako tome pridodamo njenu formulu za uspeh (rad, plus faktor sreće) i činjenicu da dolazi iz grada koji je miljenik Talije, penjanje po stepeništu slave, učešćem u popularnim filmovima i TV serijama, možemo tumačiti kao logičan sled događaja

Ukoliko bi se organizovao izbor za najglumačkije mesto na svetu, Kruševac bi bez ikakvih napetosti osvojio prvo mesto. Kao da je Talija, grčka muza umetnosti, umešala svoje prste, te se u nekadašnjoj srpskoj prestonici neprestano rađaju vrhunski majstori na „daskama koje život znače“. Sve je počelo od Ljubinke Bobić, a nastavilo se preko nezaboravnog Miodraga Petrovića Čkalje, Taška Načića, Olgice Stanisavljević, Bate Paskaljevića, Radmile Savićević, Milana Puzića, Đuze Stoiljkovića...

Stazama slavnih prethodnika potom su krenule mlađe generacije, stasale u kruševačkom pozorištu, predvođene braćom Sergejom i Banetom Trifunovićem, Vojinom Ćetkovićem, Natašom Šolak, Markom Živićem... Specifični duh grada u kojem je rođena, uprkos ekstremnom talentu i interesovanju koje je iskazivala prema sportu, uzeo je pod svoje i Natašu Marković, koja poslednjih godina daje značajan doprinos dugovečnosti kruševačkog glumačkog fenomena. Posle beogradske pozorišne publike, pažnju šire javnosti na sebe je skrenula u filmovima „Ringeraja“, „Sivi kamion crvene boje“ i „Sedam i po“, da bi pravu slavu stekla u veoma popularnim TV serijalima „Lisice“ i „Ono kao ljubav“.

- Kruševac je divan grad za odrastanje. Miran je, ali možeš biti veoma aktivan ako želiš. Uporedo s osnovnom, išla sam i u muzičku školu. Taj deo odrastanja pamtim kao najlepši. Moji sugrađani su ljudi puni duha, vole da se šale kako na svoj, tako i na tuđi račun, pa verovatno u toj činjenici leži deo objašnjenja zašto smo tako talentovani za glumu - kaže Nataša Marković na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kako je ljubav prema glumi pobedila?

- Moram da otkrijem kako je moja prva želja bila da kad porastem postanem kasirka. Kao devojčica bila sam potpuno oduševljena kasama sa onim velikim dugmićima, a-ha-ha... I onda, u drugoj godini srednje škole donela sam odluku da postanem glumica. Otišla sam u Beograd na prijemni, s čvrstom namerom da pokušam ponovo ukoliko mi taj prvi izlazak pred komisiju ne bude uspešan. Srećom, uspela sam odmah.

Sudbina te u jednom trenutku stavila pred izbor, ali muzika, u profesionalnom smislu, ipak nije prestala da bude aktivni deo tvog života.

- Da, imala sam tu vrstu sreće da glumu povežem s muzičkim talentom. Igram u tri predstave u kojima baš uživam dok pevam i sviram. Prva je „Mala sirena“ u pozoristu „Duško Radović“, druga je „Nesvrstana strana muzike“ u „Zvezdara teatru“, a treća „Jadnici“ u „Madlenijanumu“.

Jesi li pred završetak Akademije, s obzirom na veliku konkurenciju koja vlada na tržištu, brinula hoće li biti posla za tebe?

- Moja generacija završila je fakultet 1997. godine, u vreme velike krize u Srbiji. Veoma malo se snimalo, a ni pozorišna produkcija nije bila velika kao sada. Počeci nam stoga nisu bili nimalo laki. Napravili smo pravi potez osnivanjem pozorišne trupe „Torpedo“. Radili smo zanimljive predstave i s njima nastupali po Evropi. Na taj način smo imali kontakt s pozorištima u okruženju.

Uz tvoje ime vezuju se pridevi ambiciozna, energična, vredna, komunikativna, nekonvecionalna, vedra... Smatraš li da si upravo takvim senzibilitetom na početku karijere skrenula pažnju pozorišnih i filmskih reditelja na sebe?

- Svako ima svoj put. Moja dobitna kombinacija glasi: „Rad, plus faktor sreće“. Veoma volim posao kojim se bavim. Karakter i radost života dobijate rođenjem i na tome možete samo da zahvalite genima. Život je dugačak, svako od nas ima plodne i manje plodne intervale. Samo treba egzistirati u skladu s tim zakonom.

U kojoj meri si seriju „Ono kao ljubav“ doživela kao svojevrstan nastavak „Lisica“?

- Pozorište, nažalost, prati manji deo gledalaca nego televiziju, koja je jednostavno dostupnija široj publici. Te dve serije u kojima sam igrala imaju jednu zajedničku stvar: obe se bave životima gradskih likova i njihovim problemima. U žanru su drugačije. „Ono kao ljubav“ je romantična komedija, dok su „Lisice“ dramedi.

U čijoj koži si se lepše osećala - Branke ili Mime?

- Rado sam se bavila obema junakinjama, jer kad odlučim da igram ponuđenu ulogu, prionem na posao.

Verovatno si u startu verovala u uspeh serije „Ono kao ljubav“, s obzirom na sjajnu glumačku podelu?

- Serija je imala odličan rejting. Očito da je publika volela da je gleda. Mi smo se na snimanju sjajno provodili, cilj je bio da se što bolje zabavljamo u nadi da će publika to prepoznati.

Da li si bila iznenađena kako su gosti naturščici, u liku poznatih javnih ličnosti, glumili sami sebe?

- Snimala sam s Jankom Tipsarevićem, a za kvalitet njegove glume bio je zadužen Sergej Trifunovic koji je bio super „profesor“. Janko je bio samoironičan. Čak sam mu u jednom trenutku glume ugledala suze u očima. Mislim da su se svi naši gosti dobro provodili.

Od čega zavisi da li ćeš, kao što si jednom izjavila, na neku predstavu ili snimanje krenuti neizmerno srećna?

- Kad se dogodi dobra energija u ekipi, obično i proizvod bude kvalitetan. Volim da radim u pozitivnoj atmosferi, verovatno kao i svi ljudi na svetu. Ako jedni druge umaramo, ništa nećemo uraditi. Zbog toga se trudim da ono što ja ne volim ne radim drugima.

Šta je poslednje čime si oplemenila beogradsku pozorišnu scenu?

- Pre petnaestak dana, u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je izvedena predstava „Rekvijem“, koju je režirala Milica Kralj. To je priča o našim malim životima, kako jureći za senzacijama ne vidimo lepe, male i bitne stvari. A one su tu, na dohvat ruke!

Bije te glas svetskog putnika. Odakle nosiš najupečatljivije utiske i koju destinaciju imaš na nišanu?

- Volim da putujem u zemlje čija je kultura daleko od naše. U Indiji imate utisak da je pozorište u svakoj ulici. Ljudi izgledaju kao da su postavljeni u neki mizanscen. Kuhinja im je prste da poližeš! Crna ili subsaharska Afrika prži čovekove iluzije o životu. Obećala sam sebi da ću u nekom trenutku života jedno vreme provesti u Argentini, tačnije u Buenos Ajresu. Svet je čarobno mesto, puno različitosti i iznenađenja. Golica maštu i budi znatiželju. Živeo svet!

Na koji način obično provodiš slobodno vreme? Skokneš li s vremena na vreme do Kruševca kako bi napunila baterije?

- Volim da idem u pozorište, bioskop, na koncerte i izložbe. Radujem se vremenu provedenom s prijateljima. Naša prestonica je puna sadržaja za svačiji ukus. Kad imam nekoliko slobodnih dana, odem do rodnog grada, gde mi živi porodica. To mi dođe kao mini-putovanje. Izmestim se iz Beograda da bih ga se ponovo uželela. Zgodno je otići i vratiti se. Kruševac je kudikamo mirniji i sporiji od metropole. Nema stresa i žurbe, barem ne za mene, jer tamo ne radim.

Imaš li omiljena mesta za izlaske?

- Ne volim da robujem mestima. U tom smislu nemam svoj kafić. Jedino što u gradu postoji nekoliko restorana u kojima volim da jedem.

Šta bi gostima iz inostranstva koji prvi put dolaze u Beograd obavezno pokazala?

- Otišli bismo prvo na Dorćolski kej, gde bismo popili piće, posle čega bi usledila šetnja Kalemegdanom, Knez Mihajlovom i Skadarlijom. Pokazala bih im zgrade parlamenta i skupštine. Obilazak Taša i piće u „Poslednjoj šansi“ se podrazumevaju, kao i obilazak „silikonske doline“. Organizovala bih izlet na Košutnjak, posle čega bi na red došao Zemunski kej. Novi Beograd, Senjak i Dedinje razgledali bismo iz automobila, uz obavezno pokazivanje zgrada srušenih tokom NATO bombardovanja. Eventualne izložbe i koncerte sigurno ne bismo propustili.

Postoje li stvari koje bi odmah promenila kada bi nekim slučajem postala gradonačelnica?

- Izmestila bih autobusku i železničku stanicu. Karađorđeva je lepa ulica, s predivnim starim zgradama koje od kamiona koji tuda prolaze izgledaju prljavo. Uverena sam da bi tako i taj deo reke dobio još više na atraktivnosti.

Kakav stav imaš prema takozvanoj „žutoj štampi“?

- Pa... Kakav bi stav o žutoj štampi mogla da ima osoba koja se bavi javnim poslom?! Ponekad nešto napišu o meni što je neistina, ponekad i dopišu intervju, bez da vas obaveste.

Da li si u mladosti pokazivala interesovanje za sport?

- Jesam, i to u tolikoj meri da sam pred kraj osmog razreda kovala planove o profesionalnom bavljenju košarkom. Na moju žalost, kruševački ženski košarkaški klub u tom periodu nije bio aktivan. Košarka je možda bila moja najveća strast. Trenirala sam i plivanje, imam čak nekoliko osvojenih medalja u prsnom stilu. Bavila sam se gimnastikom, skakala uvis i posedovala sjajnu odbojkašku tehniku. Obožavala sam sport, posebno kolektivni... Svašta nešto mi je išlo od ruke.

Stižeš li pored brojnih obaveza da se rekreativno baviš sportom?

- Grupni sportovi su otpali iz kombinacije, pa sam se preorijentisala na tenis, koji mi je jednostavan za organizaciju. Postala sam neviđeni fan tenisa, uživala sam na prvom ATP turniru na Dorćolu. Visila sam na tribinama kad god sam mogla. Mislim da jedno sedište na centralnom turniru mogu da nazovu po meni, a-ha-ha... To je stvarno bio praznik za oči. Bilo bi lepo da imamo i WTA turnir. E tako nešto tek ne bih propustila.

Jesi li simpatizer Crvene zvezde ili Partizana, da li odgledaš poneku fudbalsku ili košarkašku utakmicu s tribina?

- Uvek Partizan! Gledala sam nekoliko derbija u Pioniru. Jednom sam bila s bivšim dečkom koji je navijao za Zvezdu. Sedela sam na tribini gde su zvezdaši i vatreno bodrila Partizan. U jednom trenutku me upozorio kako moje ponašanje nije najbezbednije i da bi trebalo da se konsolidujem. Partizan je pobedio.

Pratiš li aktuelne rijaliti programe i kakvo mišljenje imaš o njima?

- Kad imam vremena, bacim pogled. To mi je OK, međutim, ne bih volela da sam deo toga. Ne volim voajerisanje moje svakodnevicu.

FUTURISTIČKA KAMBODŽA

Dugo je Nataša sređivala utiske, pošto se pre nekoliko meseci vratila s poslednjeg putovanja koje je sebi priuštila.

- Bila sam u Kambodži. Ankor Vat je najveći kompleks hramova na svetu i za mene jedno od najlepših mesta na planeti. Neverovatno je to što se tamo osećate kao u nekom futurističkom filmu, a ljudi su pre hiljadu godina to izgradili. Džungla pojedine hramove drži u životu svojim korenjem koje je obuhvatilo neke od najatraktivnijih građevina. Potom smo obišli Polja smrti, gde su Crveni Kmeri pobili nekoliko miliona ljudi tokom četvorogodišnjeg maoističkog ludila. Stanovnici Pnom Pena uveče vole da provode vreme s prijateljima, u nekom od mnogobrojnih restorana pored reke, uživajući u zvucima lokalne muzike.

U HOLIVUD PREKO HOLANDIJE
Posle jednog međunarodnog filmskog iskustva, naša sagovornica shvatila JE kako Dunavom i Savom treba da protekne još mnogo vode pre nego što Srbija postane „dosadna zemlja“.

- Holanđani nisu mogli da pronađu inspiraciju kod kuće, pa su pre godinu dana došli u Beograd radi snimanja kratkog filma. Odradila sam svoj deo posla ne nadajući se bilo kakvim priznanjima. Ispostavilo se da je taj film nagrađen u njihovoj domovini tako što je bio holandski kandidat za Oskara u konkurenciji kratkog igranog fima. Oskar na kraju nismo dobili, ali smo ipak bili kandidati – strpljivo Nataša krči put ka Holivudu.

ČAST MI JE DA IGRAM U POZORIŠTANCETU PUŽ

U svakoj prilici Nataša Marković ističe da „Pozorištance Puž“ uživa poseban status u njenom srcu...

- Branko Milićević Kockica i Caca Aleksić su institucija za sebe... Uvek se obradujem kad me pozovu. Čast je raditi u tom pozorištu. Tamo je uvek veselo na predstavama, iako se igraju dve ili tri dnevno. Nekako u tom ambijentu imate utisak kao da ste došli kod Branka i Cace kući u goste. Za to vreme, pored dece, uživaju i roditelji, jer kad Branko piše, misli na sve u publici. U poslednjem vikendu raspusta, na repertoaru je premijera adaptirane verzije bajke Zlatokosa.

izvor :