Saša Obradović, košarkaški trener – apsolutna organizovanost

Nemci znaju da idu na nerve ostatku sveta zbog grozničave pedantnosti i konstantne potrebe da baš svaka stvar bude na svom mestu, ali je upravo takav odnos prema svakodnevici vrbovao Sašu Obradovića da im se pridruži. Proslavljeni reprezentativac iz godina kada smo svima s ponosom pokazivali basketaru ekstremno je posvećen košarci i kao trener, a stiže da se posveti i porodici, i edukaciji, i vlastitom izgledu. Taj proces lakonski je obrazložio Srđanu Jovanoviću rečenicom „Ulažem u sebe i spolja i iznutra“

Život u harmoniji i miru, daleko od slave, sve njene prozaičnosti i ovozemaljskih zadovoljstava koje nosi. Da, Saša Obradović živi u svom svetu, u kojem se govori samo i isključivo njegovim maternjim, košarkaškim jezikom. Ključ imaju samo članovi porodice i bliski prijatelji...

Još kao igrač, i to kakav, uglavnom je govorio na terenu. Doneo je Crvenoj zvezdi dve titule i ostao poslednji veliki as kluba s Malog Kalemegdana, Jugoslaviji (tada smo se još tako zvali) nekoliko zlata, dotad košarkaški anonimnom Kelnu naslov šampiona Nemačke. Danas je trener. Prilično uspešan. I ostao je isti.

- Igračke dane odavno sam zaboravio. Ostali su snimci, slike i lepe uspomene. Kladim se da ne znaš da sam karijeru završio sa deset operacija! Posle mi se sve dešavalo toliko brzo, iz patika sam upao u cipele, samo promenio mesto na klupi. Veruj mi da do danas nisam odgledao nijednu svoju utakmicu. Sve to je iza mene, nemam vremena... Sada sam trener i hoću da iz sebe izvučem maksimum. Bio bih ekstra zadovoljan da mi ta karijera bude približno uspešna igračkoj.

Toliki trofeji i medalje, a Saša sve podvodi samo pod uspomene.

- Nije foliranje, ali stvarno ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko sam trofeja i priznanja osvojio. Jedno vreme sam čak i čuvao dresove. Danas ne znam gde su sve te stvari. Neke su verovatno u stanu kod majke, neke u Nemačkoj... Da sam koju godinu ranije ušao u mašinu, možda bi ih bilo i više – smeje se dok pričamo proslavljeni srpski košarkaš, čovek koji je Evropi objašnjavao kako se igra ozbiljna odbrana.

Svaka priča o „danima lavova“ nosi neku tužnu notu. Uvek ima ono „ali“, tek da otkači etiketu perfekcije.

- Jeste, žalim što nisam otišao u Barselonu posle dobre sezone u Rimu. Ugovor je već bio na stolu, ali sam doživeo tešku povredu Ahilove tetive u dresu reprezentacije. I sve je propalo. A da sam prešao u Barsu, ko zna kako bi mi se karijera dalje odmotavala. Ipak, kad se podvuče crta, moram da budem zadovoljan. Iz dresa sam praktično prešao u trenere, seo pravo na klupu Kelna, a danas nije lako dobiti takvu šansu.

Bila je to prilika i da Sale postane legenda još jednog grada i kluba. Keln se našao u čudu, nije ni znao da igra košarku, a Bundesliga se 2006. poklonila novom šampionu.

- Jeste, bila je to lepa priča, u kojoj sam uživao srcem i duhom. Godine u Kelnu, kako igračke, tako i trenerske, podvučene su uspehom. Žao mi je što se klub pre dve godine potpuno ugasio. Izgleda da je to simptomatično za timove koje finansira samo jedan čovek, pa ako on bankrotira, više nema ni kluba. Poznata priča…

Dok ispija kratki espreso, pokušava da napravi paralelu između njegove globalno moćne generacije i današnjih talenata.

- Moja generacija je želela samo da pobeđuje, a danas klinci jure za lovom, košarka ih ne zanima previše. U njihovim godinama košarku sam shvatao pre svega kao veliko zadovoljstvo, ona je za mene uvek bila igra. Sve vreme sam se igrao jer sam je voleo. Nisu mi u prvom planu bile ekstra zarade, besni automobili... Možda zvučim kao deda, iako to moje vreme nije bilo toliko davno.

Ipak, stvari su se mnogo promenile.

- Ne znam, lično sam bio ekstremno posvećen košarci, a takav sam i kao trener, jer smatram da strateg u današnje vreme mora sve segmente unutar tima da drži pod kontrolom. Najgore je što mi je košarka prioritet u životu, što sam samo njoj predan. Živim u nekom svom filmu, zbog čega često nerviram suprugu Slađanu. Nekad i ne čujem šta mi priča, čak i kada su bitne stvari u pitanju, jer mislim o taktici i u glavi analiziram neku akciju. Zato imam crnu knjižicu u koju sve zapisujem. Takav sam bio i kao igrač, a verujem da je ta posvećenost najbitnija. Znanje možeš da kupiš, ima ljudi koji znaju mnogo, ali to nije dovoljno za velike rezultate. Stvarno verujem u ovo što govorim...

Zato u Sašinom životu ne postoji dan bez košarke.

- Ne mogu bez obruča... Ej, letos sam na moru maltene knjigu napisao. Poneo sam na desetine diskova sa snimcima igrača i utakmica. Dok su Slađana i deca spavali, ja sam gledao i zapisivao. Sada, kada sam bez posla, bar pet-šest sati dnevno radim na sebi, usavršavam trenersko znanje. Počeo sam i da treniram, ponovo idem u teretanu.

U celoj storiji, najteže je postići balans između prioriteta.

- Porodica dosta trpi, trudim se da uskladim košarku s familijarnim obavezama. Znaš, ženi i deci neophodan je muž i otac. Svih ovih godina imam veliku podršku supruge, koja je svuda išla sa mnom. Ove sezone sam prvi put bio sam, i to u poljskom gradu Zgrožalecu... Ne pokušavaj da ponoviš, i ja sam jedva naučio, a-ha-ha... Bilo mi je baš teško bez porodice. Međutim, grad je bio na nemačkoj granici, dva i po sata vožnje od Berlina, gde sam smestio svoje. Ta blizina je uticala da mi sve lakše padne.

Obradović je živeo u mnogim evropskim zemljama, ali je samo u jednoj našao ono što odgovara njegovom temperamentu.

- Žena i deca još žive u nemačkoj prestonici, ćerka Anja i sin Rastko idu u internacionalnu školu. Lepo nam je tamo, Berlin je multikulturan grad, a imamo i društvo. Najčešće sam s Markom Pešićem, Emirom Mutapčićem, Lukom Pavićevićem... Čini mi se da je u Kelnu bilo još lepše. To je divan grad, u kojem imam stan. Mnogima koji žive u Nemačkoj ne odgovara ta njihova preciznost i apsolutna organizovanost, ali ja sam oduševljen tim segmentom. Kao trener, trudim se da takve stvari primenim na tim. U odnosu na druge mentalitete, to nije nimalo lako. Mnogi igrači ne shvataju da disciplina nije važna samo na terenu, nego i za režim ishrane, spavanje i odmaranje, stvari u kojima igrač sebi može da pomogne. A košarkaš treba da prepozna trenutak koji može da mu promeni karijeru. Vrhunskom sportisti je svaki korak rizičan, pre svega zbog povreda. Činjenica je da je danas sve manje mladih spremno da se potpuno žrtvuje za sport.

Opet se vraća na Nemačku, gde je proveo skoro deset godina… Ističe da mu jedino nedostaje mediteranska klima.

- Mnogo sam voleo i Italiju, naročito Rim. I Rim je voleo mene, ti sjajni ljudi i navijači. Nedavno me je u Francuskoj, u jednoj prodavnici „startovao” navijač Rome. Prepoznao me, počeo da me grli i ljubi, da mi peva navijačku pesmu koju su mi svojevremeno posvetili fanovi rimskog kluba. Bilo mi je drago, ali i neprijatno... Uvek sam na neki način bio povučen, što mi je verovatno i mana.

Kaže da ne može da se odluči gde će živeti.

- Nisam još siguran, Slađana navija da se vratimo kući. Stvarno volim Beograd, rodbinu i prijatelje, ali nisam siguran da bih mogao konstantno da budem ovde. Verovatno bih živeo „na liniji“ između dva-tri grada. Poslednjih 15 godina ne živim u Beogradu, sve nešto dolazim na kašičicu. Da bih primetio razlike, trebalo bi da provodim više vremena ovde. Uz to, imam isti, stari krug prijatelja koji su ugledni i uspešni, pa ne mogu da uočim neke promene u narodu, jer oko sebe nemam imam vrlo malo tužnih priča.

Profesionalizam je surova rabota, Saša smatra da je tek sada, na neki način, slobodan čovek.

- Tek sada sam postao svestan šta sam sve propustio. Nedavno smo malo putovali, rešio sam da vidim neke destinacije koje ranije nisam mogao. Za Novu godinu bili smo na Kubi, posle desetak dana u Barseloni, pa u Parizu. Čoveče, ima toliko lepih mesta...

Barselona mi je malo otvorila oči, sve te građevine, Dalijeva kuća...

Po vokaciji košarkaš, po opredelenju hedonista…

- Na lestivici prioriteta, posle košarke je familija, pa uživanje. Pravi sam hedonista, uživam u hrani i piću, volim dobar restoran, dobro vino... Nikad nisam gledao koliko ću da platim za te stvari, baš kao ni za putovanja na neke egzotične destinacije. Tu sam potrošio sigurno još nekoliko stanova. Nisam štedeo, i nije mi žao. Nedavno smo, u trenucima opuštanja na Kubi, supruga i ja došli do ideje da ponovo odemo na tajlandsko ostrvo Kosamui, u jedan od vodećih hotela na svetu, gde smo proveli medeni mesec. Samo ne znam kada ćemo to realizovati, jer u trenerskom poslu nikad nemaš mira i ne možeš ništa unapred da planiraš…

Za razliku od većine bivših i aktuelnih sportista, Saša dosta brine o sebi.

- Mnogo pažnje posvećujem izgledu. Idem i kod kozmetičara, održavam se skupim kremama, mada mi genetika malo pomaže da ne ostarim koliko neki moji vršnjaci. Ulažem u sebe i „spolja“, baš kao i „iznutra“, po pitanju edukacije i unapređivanja znanja.

To donekle može da zvuči kao strah od starosti.

- Ne plašim se ja toliko starosti, koliko nemoći. Grozim se od pomisli da jednog dana neću moći normalno da funkcionišem. Ne mislim sada da treba da zakucavam, već samo da budem sposoban da obavljam normalne stvari...

A plaši ga i aktuelna priča o stečaju i gašenju matičnog kluba Crvene zvezde…

- Žao mi je zbog svega što se dešava Zvezdi. Ne mogu da komentarišem ko je kriv jer nisam adekvatno upućen, ali je činjenica da je klub u veoma teškom stanju. Ne znam kako će izaći iz krize, ko i koliko može da pomogne... Možda pomoć treba da stigne od države. Mnogi pljuju političare, komentarišu da li su i šta rekli u novinama, kakve su odluke donosili, ali mi se čini da sport bez politike ne može, jer odatle stižu pare.

Obradović je bio i pomoćnik selektora Dragana Šakote na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Japanu. Mnogi ga jednog dana vide kao selektora…

- Trenerima koji vode klub teško je da rade i u reprezentaciji, iako je to sigurno velika čast. Nisu Španci blesavi što ne dozvoljavaju trenerima svojih timova da istovremeno upravljaju nekim nacionalnim timom. Sigurno da bi svako želeo da vodi višestruke evropske i svetske šampione, ali ipak ne razmišljam o tome. Više me okupira dnevni posao...

Na kraju, naslednik…

- Sin moje rođene sestre Sanje, koji se zove David, trenira u Beovuku. Ima 13 godina, fascinira me njegova zainteresovanost za košarku. Volim što sam mu, na neki način, uzor. Gledao sam ga na jednom treningu i prilično je dobar, a da li će i koliko uspeti, teško je prognozirati. To je isto kao da procenjujemo šta ću ja uraditi kao trener.

izvor :