Nebojša Dugalić, glumac, režiser, profesor - U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!

(Nebojša Dugalić)

Život u vremenu koje slavu i popularnost nameće kao osnovne merne jedinice ljudskih kvaliteta doveo je do toga da bavljenje nečim iz ljubavi, u ovom slučaju umetnošću zarad umetnosti, posmatramo kao incident, a ne kao normalnu pojavu. Iako svestan surove činjenice da pošalica iz naslova, koju njegov prijatelj koristi kako bi opisao trenutno stanje, pogađa u centar, Nebojša Dugalić nema nameru da se pridruži većini, uprkos tome što mu je jasno da će je teško pobediti

Još u tinejdžerskom uzrastu Nebojša Dugalić se našao na slatkim mukama, ne znajući pouzdano da li je rođen za glumca, slikara ili muzičara. Vagao je do poslednjeg trenutka, da bi na kraju pobedila velika strast koju je od ranog detinjstva iskazivao prema čaroliji koju su emitovale „daske koje život znače“. Onda, samo nekoliko godina po završetku pozorišne akademije, multitalentovani Kraljevčanin je uvideo da isključivim bavljenjem glumom ispoljava tek deo svojih umetničkih potencijala. Iz tog razloga se posvetio režiji, da bi nedugo zatim uplovio i u profesorske vode.

- Kao režiser sam debitovao 1996. godine s Čehovljevim Višnjikom, da bih dve godine kasnije počeo da predajem studentima. Sva tri posla sam radio uporedo i to je naprosto bio prirodni tok stvari. Kad čovek dostigne neku tačku, poželi da napravi iskorak u nešto drugačije. Trenutno sam preokupiran dramatizacijom Starih dana Bore Stankovića – kaže Nebojša Dugalić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Jesi li se pred upis na akademiju dvoumio između glume i dramaturgije?

- Nisam, jer kad biraš sa 18 godina, malo toga možeš da pretpostaviš u vezi s poslom kojim želiš da se baviš. Tada me je zanimala samo gluma, međutim, sve su to srodne stvari. Naime, nema glume bez režije, scenografije, muzike, prostora... I onda, nekako, baveći se glumom, čovek paralelno nauči i druge stvari. Nekom se to desi kao neki unutrašnji poziv da se ogleda u drugačijim formama.

Sećaš li se trenutka kad si poželeo da postaneš glumac?

- Kao sasvim mali voleo sam da odlazim u pozorište čija me magija privukla. Ipak, u to vreme nisam imao ideju da time želim ozbiljno da se bavim. E sa 15 godina mi se učinilo da je pozorište nešto što objedinjuje mnogo različitih jezika. Ono podrazumeva literaturu, likovnu i muzičku umetnost, glumačku, rediteljsku... To mi je bilo inspirativno. Zanimljivo je da sam prvo hteo da budem slikar. Umeo sam tokom srednje škole po ceo dan da provedem slikajući. Jedno vreme me zanimala muzika. Svirao sam gitaru i klavir.

Po svemu sudeći, tebi baš nije bilo lako da prelomiš kojim putem da kreneš?

- Pa nije, međutim, prevagnulo je pozorište i ta čar živog događaja, to objedinjavanje svih izražajnosti koje sam posedovao.

Da li ti se čini da glavni motiv za upisivanje pozorišne akademije kod velikog broja kandidata jeste želja za sirovom popularnošću?

- Ta priča o slavi i popularnosti je proizvod duha vremena. Nama se sa svih mogućih televizija i novina sugeriše ono što jedan moj prijatelj objašnjava kroz sledeću pošalicu: „U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!“ Nameće nam se da je to sad nešto čemu treba težiti, odnosno da je biti poznat i slavan nešto značajno i veliko. Međutim, ono najlepše u umetnosti se ne događa u prostorima slave, nego u procesu stvaranja i u procesu pojavljivanja tog susreta između glumca i publike. To je jedino važno. S druge strane, čovek ima različite motive kad bira poziv i oni nikada nisu u skladu s onim što ga kasnije u tom poslu čeka. Može student da upiše nešto iz sasvim pogrešnih motiva, da bi kroz proces bavljenja tim shvatio da postoje ozbiljniji razlozi da se tome posveti. Da poseduje dar veći nego što je mislio da ima. S druge strane, neko može da ima ozbiljne motive prilikom izbora, a da nema pokriće u talentu da napravi nešto značajno.

Kako stoje stvari u praksi, da li akademiju upisuju deca iz imućnijih porodica ili tu nema pravila?

- Po tom pitanju apsolutno nema pravila. Postoji šarolika lepeza i karaktera i porekla. Sticaj nekih okolnosti odredi nekog za bavljenje glumačkim poslom.

Na koji način pripremaš studente za izlazak u životnu arenu, s obzirom na žestoku konkurenciju koja vlada na tržištu i postojanje takozvanih glumačkih klanova?

- To je vrlo teško i, nažalost, tako je sa svim zanimanjima kod nas. Nije da klanova nema, a ta reč, i čim se izgovori, ima negativan predznak. Istovremeno je potpuno prirodno da se ljudi okupljaju na osnovu neke bliskosti ili razumevanja i formiraju zajednicu koja radi u njihovom interesu. E sad, što se dogodi da neko ispliva pre nekih drugih, to je sticaj okolnosti, tako se poređaju karte. Studente učim poslu najbolje što mogu, a kasnije je u velikoj meri sve stvar sreće. S druge strane, povoljnost ovog posla je to što se ne moraju svi baviti glumom jednog dana, pošto je umeće glume primenjivo na mnoge oblasti i zanimanja. Mogu se baviti srodnim profesijama. Imaju dosta izbora.

Možeš li sebe da okvalifikuješ kao strogog pedagoga ili si tolerantan, kao u veoma gledanoj tinejdžerskoj seriji na RTS-u Priđi bliže, u kojoj si glumio profesora?

- Trudim se da budem strog, ne zbog same strogosti, nego zato što znam koliko je surovosti u ovom poslu. Ako ne budem strog prema njima na vreme, to bi im se kasnije vratilo u lošem smislu. Strogost je usmerena u tom pravcu da oni taj posao nauče najbolje moguće, da bi sutra imali s čim da izađu, nudeći sebe kao glumce i kao umetnike.

Vreme je da pređemo s terena duha na teren tela. Pored interesovanja za slikanje, muziku, glumu, koliko ti je ostajalo prostora za sport?

- Po završetku nastave svakodnevno sam igrao fudbal i košarku. To je bilo uobičajeno, jer je u Kraljevu bilo baš dosta terena. Voleo sam da igram i bio sam dobar, ali ne u toj meri da bih razmišljao o profesionalnoj karijeri. Rekreativno sam uživao u sportu koji angažuje čoveka na pravi način i taj umor koji on izaziva, kao i takmičarski duh, pokreću ga u celini, ne samo u sportskom smislu.

Jesi li opredeljen u navijačkom smislu – zvezdaš ili partizanovac?

- Nisam, i oduvek sam se pitao šta je to što nekoga opredeli da navija za Partizan ili Crvenu zvezdu ili bilo koji drugi klub. Ne znam prema kojim kriterijumima se to bira. Nikad mi to nije bilo jasno, niti mi je to iko objasnio. Ja volim Zvezdu, ti voliš Partizan, a zašto - ne zna se! Postoji strast oko toga i kraj priče. Uvek sam voleo da gledam dobar sport, kvalitetne utakmice i u trenutku gledanja se odlučujem za koga ću da navijam.

Šta najviše gledaš, Ligu šampiona verovatno?

- Obično ne propustim one važne mečeve, polufinala i finala, te ozbiljnije duele, kad se očekuje dobar fudbal. Sada sam pratio utakmice na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Da li si zadovoljan prikazanim kvalitetom igre?

- Svetska fudbalska prvenstva pamtim još od 1978. godine kada sam imao osam godina. Sećam se tog šampionata u Argentini i nekih utakmica na narednim prvenstvima, na kojima su mogli da se vide zaista virtuozni potezi. Među njima je bilo i antologijskih mečeva, na kojima se od prvog do poslednjeg minuta igralo na bravurozan način. Više je to bila umetnost, ples s loptom. Današnji fudbal mi deluje nekako kruto, previše industrijski i malo je poteza za oko i dušu navijača. Malo su po tom pitanju kao i uvek odskočili Brazilci. Nemci demonstriraju jak fudbal u kom se vidi matematika uvežbane, impresivne mašine.

Kako bi prokomentarisao učešće naše reprezentacije?

- Naši su, kao i uvek, bili u skladu sa sopstvenim mentalitetom. Nama izgleda najbolje ide kad nam je najteže, tad se nekako saberemo i odigramo vrhunski. Posle Gane sam mislio da nemamo čemu da se nadamo, onda smo dobili Nemce, da bi na kraju ipak ostali dosledni sebi i razočarali.

U kolikoj meri pratiš košarkaška dešavanja?

- Povremeno. I tu se opet iskazuje naš mentalitet. Umemo potpuno da bljesnemo, da čovek ne poveruje i o tome najbolje govore titule evropskih, svetskih i olimpijskih šampiona. Ali sledeći put umemo da padnemo na prvom koraku, što je potpuno poražavajuće.

Kad dođeš, ako uopšte dođeš do slobodnog vremena, kako ga koristiš?

- Slobodnog vremena gotovo da nemam i to je najgore od svega. Beograd je veliki grad i treba stići opslužiti sve obaveze, za šta je potreban ceo dan i sve moguće vreme da bi se obezbedio neki kakav-takav život. Ipak, uvek se ukrade neko vreme koje s porodicom koristim za izlaske u prirodu, najčešće odemo na Avalu ili Adu.

Pomenuo si televiziju na početku razgovora. Šta gledaš na TV-u i šta misliš o rijaliti programima?

- Polazim od toga da čovek nema vremena za previše ozbiljnih stvari u životu. Iz tog razloga prosto ne znam kako bih našao vreme i da hoću da pratim određene TV sadržaje. U principu, mislim da je reč o nametanju opasnog duha i bojim se da se on već u velikoj meri ustalio i da će tek da nam se vrati to što na taj način raspirujemo one najniže ljudske slabosti. Postavlja se pitanje da li će neki kulturni koncept zemlje afirmisati ono najgore u ljudima ili će se potruditi da ponude nešto bolje, sadržajnije, ozbiljnije.

Ima i onih koji kažu da je reč o zabavi po meri naroda.

- Strašno deluju svi ti TV prizori u vremenu sveopšte bede i nemaštine. Uprkos takvoj situaciji, ljudi sebi takvim sredstvima ispunjavaju vreme zavirujući u tuđe živote. Naprosto je tužno što se vreme troši tako što se prati ko je kome šta rekao, ko je koga pljunuo, opsovao. Najstrašnije delo tih stvari je što odvraćaju pažnju od pravih problema, što je samo po sebi otrovno.

Uplovismo tako u političke vode. Na koju meru si sveo bavljenje politikom?

- Na minus 20 odsto! Zaista duboko žalim ljude koji su zagazili u politiku. Mislim da stvarno treba imati posebnu vrstu dara i oguglalosti na prljavštinu politike da bi čovek opstao u njoj. Nažalost, neko i time treba da se bavi. Situacija je u samoj osnovi negativna i pogrešna, da ti sve i da hoćeš, ne možeš s nekim poštenjem da uđeš u tu priču. To praktično znači da moraš da pristaneš da budeš nedosledan, na to da govoriš neistine i tako dalje. Neko to može da podnese, neko ne. Meni to ni po jednoj osnovi nije inspirativno.

izvor :