Vanja Udovičić, vaterpolista - Inspirisan naukom

(Foto: mozzart sport)

Vanju Udovičića sekiraju nametnute predrasude. Kaže da s njima vodi večitu borbu, pogotovo sa onom koja zagovara tezu po kojoj su sportisti glupi. To mu je dalo osebnu inspiraciju da diplomira na državnom fakultetu bez obzira na činjenicu da je živeo u Italiji, i to s visokom srednjom ocenom. Da ne bi posle pričali "vidi ga, glupi sportista, poklanjali mu šestice zbog diplome"

Vanja Udovičić je momak s milion i jednom obavezom u toku dana. Posebno sada kad je vaterpolo sezona u jeku, bar ako pričamo o takmičenjima koja su za nama ili o onom koje trenutno s posebnom pažnjom pratimo – Evropsko prvenstvo u Zagrebu.

Onda samo možete da pretpostavite u kakvoj je gužvi. Bilo nam je potrebno oko dve sedmice kako bismo pronašli termin za razgovor, a prijatno nas je iznenadilo Vanjino strpljenje i volja da nam izađe u susret. Pričali smo telefonom bar desetak puta i gotovo uvek bi s druge strane žice čuli: "Izvinite što se nisam javio, bio sam na treningu, odmarao sam se…", ili: "Izvinite što ne mogu danas, hajde definitivno da ostavimo razgovor i slikanje za 20. avgust, kad se vratimo s priprema."

Kako je rekao, tako je i bilo… Reč je o lepo vaspitanom i odgovornom momku, izuzetno elokventnom i obrazovanom.

Proveli smo nekoliko sati obilazeći mesta koja su od posebnog značaja u Vanjinom životu, od bazena na Banjici do kafića u kraju. Prvo što nam je zapalo za oko odnosilo se na posebnu emociju koju gaji prema kraju u kom je odrastao – Čukaričkoj padini.

– Nešto kratko bio sam u Rakovici, tamo je živela pokojna baka. Na taj period gledam kao na usputnu stanicu, dok se na Čukaričkoj padini nije završio stan. Ovo je relativno novo naselje. Mogu da ga hvalim do sutra ili da mu nalazim mane, ali bih istakao pre svega pozitivnu stranu za odrastanje. Deca mogu da se igraju u velikom prostranstvu, na otvorenom prostoru. I Ada je na dva minuta. Kao klinci odlazili bismo na Makišku stranu, koja je tad bila apsolutno nepopularna. Prešli bismo stari put za Obrenovac za sekund. Opet, tu je i Košutnjak. Centar je blizu. Sve nadohvat ruke.

A na Čukaričkoj padini su i Vanjini prijatelji s kojima je odrastao, išao u školu i krao trešnje na Banovom brdu. Za njih je, kaže, mnogo vezan.

– Uvek su bili tu za mene. Šta god da je u pitanju, krečenje stana, popravka automobila… U očima tih drugara nisam Vanja Udovičić, vaterpolista, već Vanja Udovičić s kojim su igrali košarku, odbojku, pravili raznorazne dečje gluposti. I posle svega što mi se dogodilo u poslednjih dvadeset godina, bar ti momci koji me dobro poznaju kažu da se nisam promenio. To mi mnogo znači. Možemo da se ne vidimo po dve-tri godine, ali čim se sretnemo, imamo isti odnos kao da smo svakog dana zajedno.

"Filip Kljajić Fića" je osnovna škola u koju je Vanja Udovičić upisan u drugom razredu. Pre sedam godina je poslednji put bio u dvorištu zgrade u kojoj je stekao elementarno obrazovanje.

– Zvala me je tadašnja direktorka, koja je bila nastavnik u vreme kad sam išao u školu. Držao sam neko predavanje na temu edukacije mladih, odvikavanja od droge… Pokušao sam da objasnim da nisu junaci nacije baš sve ličnosti s televizije, da ne gledaju rijaliti-šou programe, da ne budu toliko na internetu… Odziv je bio odličan, što me je oduševilo.

Ima Vanja, naravno, još mnogo uspomena na period iz osnovne škole. Posebno ističe vrednost stečenog znanja.

– Toliko su me "maltretirali" da sam izašao s odličnim temeljom za dalje školovanje. "Filip Kljajić Fića" je napravio ključnu ulogu u mom životu. Poražava koliko su današnji klinci nezainteresovani da nešto nauče. Čak i takve banalnosti su im nepoznate, kao što su odgovori na pitanja koji su glavni gradovi Brazila ili Kine, koliko ima padeža ili kontinenata. Pametna smo nacija, ali sve neobrazovanija.

Vanjino mišljenje o stanju u kom se nalaze mozgovi određenog dela najmlađe srpske populacije kreiralo je i sve veće prisustvo društvenih mreža na internetu, kao i zatvaranje u kuću u nameri da se igraju igrice. Tako je, smatra, klincima na neki način stavljen povez preko očiju.

– Ne podržavam Fejsbuk. Imao sam profil, ali pre mnogo vremena, i to samo zbog prijatelja iz Amerike, kako bismo lakše održavali kontakt. Fejsbuk je inače postao način života i, na neki način, ta zabava preko interneta pokazuje koliko narod nema novca. Jeftinije je i jednostavnije sedeti u kući, ispred ekrana, i pronalaziti virtuelnu zabavu nego biti na ulici bez dinara. Ali posebno ne mogu da shvatim roditelje koji su u stanju da deci kupe Soni plejstejšn kako bi ih što lakše kontrolisali i držali u kući. To je zabrinjavajuće. Mene su tata i mama terali da izlazim iz kuće kako bih se družio i razvio osećaj socijalne pripadnosti.

A taj osećaj je zaista razvio, pogotovo posle upisa u gimnaziju. Izabrao je Osmu beogradsku, tada Jedanaestu, poznatiju kao "kaubojska škola".

– U večitom sam konfliktu kad počnem da objašnjavam zbog čega je referenca "kaubojska" neadekvatna. Jeste da je ta škola poznata po izvesnim negativnostima, ali moram da istaknem da sam u Jedanaestoj gimnaziji dobio izuzetno obrazovanje. Pa iz polovine predmeta smo možda bili učeniji nego mnogi naši vršnjaci iz drugih srednjih škola. Drugo, period u Jedanaestoj me je očvrsnuo, morao sam da se izborim za određen status u masi raznoraznih karaktera.

Kad je Vanja bio u gimnaziji, nastava i raspored časova bili su prilagođeni đacima-sportistima. Učenici bi imali slobodno pre podne za trening, a na nastavi bi se zadržali taman koliko je bilo potrebno da ne propuste ni poslepodnevnu sportsku obavezu. Pri tom se pazilo da ne oskudevaju u obrazovanju.

– Kad sam bio prvi razred, imali smo časove od deset do tri, ako se dobro sećam. Nisam morao da preskačem trening, a nisam zaostajao ni u nastavi. Čak nas često ne bi ni upisivali ako bismo zakasnili na prvi čas. Tokom treće i četvrte godine satnica je promenjena, bila je kao i u ostalim školama. To je otežalo redovan odlazak u školu i bavljenje sportom, ali sam uspeo da ostanem redovan đak zahvaljujući Gordani Milovanović, razrednom starešini. Naravno, obrazovanje i škola uvek moraju da budu prioritet. Zbog toga sam izuzetno zahvalan roditeljima što su me izveli na pravi put. Normalna porodica je blago, posebno u teškim vremenima u kojima se nalazimo.

Vanji su od ruke išle prirodne nauke do te mere da je selektiran za takmičenja iz fizike u osnovnoj školi. A matematiku je posebno voleo, ne bi ustajao od stola dok ne reši neki zadatak… I baš ta matematika mu je na Fakultetu organizacionih nauka "zagorčala" studiranje.

– Žao mi je što sam tokom trećeg i četvrtog razreda srednje škole zbog obaveza izgubio nit s matematikom, što me je sustiglo na FON-u, pa sam studirao dve-tri godine duže. Matematku 1 položio sam po starom nastavnom programu, a ostala mi je Matematika 2. Nisam zaista mogao da je spremam i prešao sam na novi nastavni program, po Bolonjskoj deklaraciji. Zato sam izgubio nekoliko već položenih ispita i dobio neke nove predmete, ali sam ostao bez Matematike 2, što mi je omogućilo da mnogo lakše završim faks.

Mnogi bi se u Vanjinom slučaju opredelili za studiranje privatnog fakulteta. Da se ne lažemo, jeste lakše i jednostavnije diplomirati. Ipak, o toj opciji nije želeo da razmišlja.

– Dete sam fakultetski obrazovanih roditelja, zato sam morao da završim državni fakultet. Studirao sam devet godina, a diplomirao sam pre mesec dana, posle Niša i Svetske lige. I to je za mene najveća pobeda u životu. Ta diploma je ispred svake medalje koju sam osvojio. Pored FON-a želeo sam da upišem školu za fizioterapeuta, ali onda bih imao toliko obaveza i ubrzo sam odustao od te ideje.

Interesantan je bio tempo njegovog studiranja. Tokom prve tri godine nimalo nije zaostajao, a onda…

– Pratio sam generaciju i davao sve u roku. Znači, nekih dvadeset i nešto ispita na vreme. Onda sam se preselio u Italiju. Godišnje bih položio tek tri ili četiri predmeta, a nisam imao gotovo nikakvih povlastica. Bilo je teških trenutaka, razmišljao sam da i odustanem od svega... Ali prevagnulo je to što sam želeo da završim fakultet s visokom ocenom, da ne bi posle pričali – vidi ga, glupi sportista, poklanjali mu šestice da bi diplomirao. To mi je bila večita borba, morao sam da dokažem svima da sportisti nisu glupi. Ne volim te nametnute predrasude.

(Foto: mozzart sport)

Jednom prilikom Vanja Udovičić je javno rekao da mu je muka od pojavljivanja u medijima i da još samo nedostaje da se pojavi u frižideru ili na nekom pakovanju kornfleksa. Pri tom napominje da "nije bio sasvim svoj" u vreme kada se svakodnevno i u različitim konotacijama provlačio po novinama, na internetu ili televiziji. Ponašao se i previše u skladu s godinama i dozvolio da ga ponese slava. Vrlo je samokritičan kad govori o tom vremenu.

– Tu grešku sam napravio kad sam bio izdvojen kao uspešni mladi vaterpolista, 2002. godine tokom FINA kupa u Beogradu i debija za reprezentaciju. Ma i pre toga, kad su me s dvadeset godina postavili za kapitena Partizana. Mislio sam da sam Supermen. Potpuno sam bio poludeo. U fazonu, sve što leti, to se i jede. Prijatelji su me zvali i govorili mi: "Daj, Vanja, smiri se malo, ne moramo da pričamo s tobom da bismo znali gde si i šta radiš, dovoljno je da otvorimo novine." Ogromna greška… Dobra stvar je bila što sam ubrzo otišao iz Beograda u Herceg Novi. To me je vremenom smirilo i dovelo u red, i privatno i profesionalno. Sad sam vrlo rigorozan u ponašanju prema medijima.

Vanja na kraju konstatuje da su profesionalni sportisti u krajnjoj konsenkvenci i moderni gladijatori koji zabavljaju široke narodne mase, trošeći se nemilice i psihički i fizički.

– Nešto kao meso koje cediš sve dok ne ostane bez krvi. Kad više nema, baciš u kantu i idemo dalje. To je ona druga strana medalje. Narušavaš zdravlje, skraćuješ sebi životni vek. Imaš problema posle s telom, organima… Nikad neću zaboraviti period iz osnovne škole, kad sam tek počinjao. Odlazim na časove, a prethodno uzmem pola hleba "sava", isečem napola, stavim salamu i imam ručak. Završavam s nastavom negde oko sedam i deset, čekam autobus i pravac Banjica. Trening bude gotov oko deset, vraćam se kući i padam u krevet. I tako ukrug. Žrtva koju smo podneli ostaje večito urezana i podseća nas šta smo prošli kako bismo bili ovo što smo sada. Ali iskustvo koje sam stekao za dvadeset godina u vaterpolu ne može da se poredi s ostalim iskustvima. Gde sam bio, šta sam video, prošao, osetio… Sve to nema cenu.

Penale pucao: Nenad Radojević

NAJBOLJE SU KNJIGE OSKARA VAJLDA

1. PLISKA ILI PARABOLA?

- Parabola pokazuje osećaj igrača, atraktivniji je udarac. Donekle može da ponizi protivničkog golmana, da mu naruši samopouzdanje.

2. OTVORENI ILI ZATVORENI BAZENI?

- Vaterpolo je letnji sport, uz koji obavezno idu sunce i pune tribine.

3. ZLATO NA EP U KRANJU ILI ZLATO NA SP U RIMU?

- Uvek je bolje biti prvi u svetu nego u Evropi. Zlatna medalja iz Rima budi poseban osećaj. Bio sam kapiten selekcije od koje praktično niko u tom trenutku nije očekivao da bude najbolja u svetu.

4. PARTIZAN ILI PRO REKO?

- Partizan je klub u kojem sam odrastao i koji me je napravio kao igrača.

5. NENAD MANOJLOVIĆ ILI DEJAN UDOVIČIĆ?

- Nezgodno pitanje... Ne bih mogao da se opredelim, dragi su mi i jedan i drugi. Kod Nenada Manojlovića sam se igrački formirao, a s aktuelnim selektorom Dejanom Udovičićem imam odličnu saradnju.

6. DRAGAN NIKOLIĆ ILI BATA ŽIVOJINOVIĆ?

- Takođe nezahvalno pitanje, kao i za trenere. Filmofil sam, ali ne mogu da se odlučim. Obojica su sjajni glumci.

7. KALEMEGDAN ILI KOŠUTNJAK?

- Bez dileme Košutnjak. Nalazi se u blizini Čukaričke padine, dela grada u kojem sam odrastao.

8. MIKI MAUS ILI ŠILJA?

- Simpatični likovi. Ipak, Šilja je privržen i najbolji drug!

9. POEZIJA ILI PROZA?

- Proza je jednostavnija. Volim da provodim vreme uz knjigu, ali nema pravila šta čitam. Žanr zavisi od raspoloženja, doba godine. Od pisaca bih izdvojio Oskara Vajlda i roman "Slika Dorijana Greja".

10. B92 ILI PINK?

- Ni jedno, ni drugo. U inostranstvu uopšte ne gledam naše TV programe.

11. KAFANA ILI SPLAV?

- Između kafane i splava biram diskoteku. Vrsta muzika nije bitna, pošto skoro sve mogu da slušam.

Piše: Milan Vuković

izvor :