Slobodan Trpković, vlasnik prvog privatnog odbojkaškog kluba u Srbiji "Blok-aut" – Zemljanin

(Slobodan Trpković)

Po rođenju Zemunac, po očevoj strani Makedonac, po majčinoj Slavonac - Sremac, uvek sam se osećao kao Jugosloven. Sada sam "bivši Jugosloven", sa velikom (bajkovitom) željom da granice i ne postoje i da svi budemo "Zemljani".

Od kad znam za sebe, interesovale su me sportske priče moga oca, dobrog sportiste, inače oficira JNA, a potom sportske priče naših velikih sportista. Zato je škola završavana, ali se sport uvek u našoj kući pomno pratio.

Osnovnu i srednju školu sam završio u Zemunu, a potom, kao još aktivan odbojkaš zemunske "Mladosti", (koja, na žalost, više ne postoji) počeo sam da volonterski radim u klubu, kao trener mlađih kategorija.

Osim odbojke koja me je tada zaokupljala 24 sata dnevno, letnje raspuste (jer nije bilo takmičenja) sam koristio za putovanja, u početku po "Jugi", a kao punoletan i po Evropi. Autostopom, vozom, autobusom - prevoz nije bio važan - stizao sam do Pariza, Rima, Kopenhagena, Berlina, Praga ili Amsterdama. Pravni fakultet nije želeo da me "čeka", pa nisam ni ja njega. Uradio sam najprirodniju stvar - po završetku vojnog roka, prekinuo sam studiranje Prava, a upisao novootvorenu Višu školu za odbojkaške trenere. Ta škola nije bila teška, jer sam gradivo mnogo voleo, pa sam stizao i da se angažujem na Indexu 202, družeći se sa divnim čovekom, Darkom Kocijanom i drugim, kasnijim, zvezdama radijskog programa.

Bile su to 80-te godine, a odbojka nije imala medijski, niti bilo koji drugi status, ni blizu ovoga kakav ima danas. U struci nije bilo mnogo ambicioznih mladih trenera, pa su me ubrzo pozvali u prvoligaški IMT, a kad se IMT "ugasio" - u Crvenu zvezdu.

Tamo sam učio mnogo i "davao" se mnogo. U jednom periodu sam radio sa četiri selekcije (od pionirki do Prvog tima), ali se rad isplatio, stigli su rezultati, koje ni Zvezda, ni ja, do tada nismo imali i to : desetakak titula Prvaka Beograda i desetak titula Prvaka Srbije od 1990. - 1996. u mlađim kategorijama.

Zajedno sa svojom koleginicom Zoricom Vitorović (danas Bjelić), koja je danas najbolji ženski odbojkaški sudija na svetu, pronašli smo i obučili nekoliko reprezentativki (Simanić, Ilić, Mirković, Lazarević, Boričić A, Dlesk, ) ali što je još važnije, zacrtali smo, za odbojku, jedan novi način rada sa mlađim kategorijama u Beogradu, koji je podrazumevao "ulazak u škole" , traženje talenata, izbor dece na osnovu predviđanja krajnjih dometa... Dobri rezultati doveli su me i u reprezentaciju Srbije i Crne Gore (mene "Jugoslovena") prvo kao kadetskog, a potom i kao juniorskog selektora, od 1991 - 1996.

Posle tri godine rada sa prvim timom u Crvenoj zvezdi, kao drugi trener, a već sa dvoje dece u kući, osetio sam potrebu za "nečim većim" što sam ubrzo prepoznao kao potrebu za poslovnom samostalnošću. Osnovao sam prvi "privatni" odbojkaški klub u Beogradu (a prema mojim saznanjima i u Srbiji) – "Blok-Aut".

Pošto je stari način finansiranja sportskih klubova upravo "umirao", postavio sam finansijsku osnovu kluba na jedinu moguću osnovu "finansiranja članarinama". To je naravno bio težak rad, jer se moralo boriti za svaku članarinu, spostvenim radom, kvalitetom, boljim idejama, poštovanjem svojih članova... Moje kolege treneri i ja i smo učili kroz rad, često i na sopstvenim greškama. Paralelno smo radili dva velika programa – "Program za svako dete" i "Program za najtalentovaniju decu". Tako je klub i dobio podnaslov "klub srećne dece i talentovanih sportista".

Dobre ideje, vredan rad mladih trenera, uskoro su donele rezultate. Postali smo najbrojnija "škola odbojke" , a sa druge strane i klub koji pronalazi i "udara temelje budućim reprezentativcima". Tako smo pronašli i uputili u profesionalizam oko 20 igračica i igrača koji su nastupali za reprezentativne selekcije Srbije u mlađim kategorijama, a najdalje su dogurale Marta Drpa i Dušanka Karić (vicešampionke sveta u juniorskoj kategoriji i univerzitetske reprezentativke Srbije), a od muškaraca Vuk Milutinović, aktuelni reprezentativac juniorske selekcije (3. u svetu) i šampion sveta u kadetskoj kategoriji. Takođe me čini srećnim što je "Blok-Aut" u gradu prepoznat kao klub u kojem se dešava nešto lepo zdravo i dobro za decu.

Od stranih jezika, pristojno govorim engleski, a pomalo razumem i ruski. Engleski sam "proverio" na četiri odbojkaška kampa na kojima sam, kao gost-trener, radio 2002. godine u Americi, a na ruskom jeziku sam dve godine komunicirao, sa dva ruska trenera koji su mi bili starije kolege u Crvenoj zvezdi.

U vreme rada u studentskom radio programu Index 202, sam pisao aforizme, priče, i druge, kratke forme.

Danas me privlači razvoj marketinga i smišljanje i ostvarivanje novih "projekata" u klubu i u oblasti sporta (najaktuelniji su: "Međunarodni odbojkaški kamp" i "Škole odbojke za decu, strane državljane u Beogradu").

U poslu mi je "ideja" da uvek imam svežu ideju, koja će nas držati korak ispred drugih u branši. Takođe se trudim da sagledavam stvar i iz ugla korisnika - šta je to što bi oni želeli, kako bi im se nešto novo svidelo, šta prihvataju radije a šta ne...

Na osnovu tih saznanja formiram i nove smerove rada, obaveze stručnjaka u klubu, njihovo ophođenje prema članovima, pa oni koji su u tome uspešniji brže napreduju, dok oni manje uspešni polako i sami uviđaju da im u klubu nije mesto.

(Tanja, Jana i Aleksa Trpković)

Sa suprugom Tanjom sam u braku 18 godina, a volimo se 25. Ona, takođe, radi u "Blok-Autu" kao "operativac" i računovođa, ali mnogo mi pomaže i u svakom drugom poslu u okviru kluba. Porodična filozofija mi je takođe sportska. Tanja i ja pomažemo deci da napreduju u onome što im ne ide lako, a da ih podignemo na najviši mogući nivo u delatnostima u kojima su posebno talentovani.

Stariji sin, sedamnaestogodišnji Aleksa je odličan odbojkaš, veoma je maštovit i duhovit, pa se te osobine, osim u sportu, polako realizuje u još nekim oblastima koje voli, pisanju, crtanju grafita, karikatura...

(Dimitrije Tiki Trpković sa tatom)

Mlađi sin, Dimitrije, je dete ometeno u razvoju, i trudimo se da naučimo decu da to "shvate i prihvate". On je sada u Domu za decu ometenu u razvoju, u Veterniku, gde ga redovno posećujemo. Dimitrije je za mene, osim što je moj sin, i moja velika "životna škola".

Najmlađe dete, jedanaestogodišnja ćerka Jana, je vrlo energična, koja trenira dva sporta, atletiku i (naravno) odbojku, završila je kurs glume, ide u školu engleskog jezika i veoma je vredna i ambiciozna u svemu čega se "dohvati".

Veoma volim svoju decu i suprugu.

Želja mi je da, kroz rad u "Blok-Autu", naučim naše članove, a podsetim njihove porodice, da je izuzetno važno biti fizički aktivan, i da je to jedan od najvažnijih uslova kvalitetnog života. Drugi cilj nam je da pomognemo najambicioznijim talentovanim mladim ljudima da ostvare svoje vrhunske sportske ambicije.

Klub trenutno radi u 12 osnovnih škola na teritorijama Zemuna, Novog Beograda, Dorćola i Vračara. Standardni klupski programi su napravljeni tako da se deca mogu baviti odbojkom od polaska u osnovnu školu do polaska na fakultet. Ukratko to su : "Minivolley program" – rad na osnovama motorike sa osnovnim odbojkaškim elementima" - za decu 7 – 10 godina ; "Klasična škola odbojke" – učenje tehnike taktike, fizička priprema i takmičenja – za decu 11 – 14 godina ; "Srednjoškolski program" –dublji ulazak u odbojkaške detalje, sa takmičenjem na višem nivou, rekreativni ili amaterski sport – 15 – 19 godina i „Volonterski program“ – obuka starijih srednjoškolaca za pomoć u klubu – pomoć trenerima, suđenje na utakmicama, vođenje statistike, učešće u organizaciji sportskih manifestacija...

Od klupskih akcija najznačajniji su nam letnji kampovi, putovanja na turnire u zemlji i inostranstvu (Bled, Bohinj, Klagenfurt...), humanitarne akcije, učešće na "Sportskoj bajci", "BlokAutov minivolley turnir" na Adi Ciganliji i drugi.

Kontakti : www.blokaut.com , 064 14-80-695.