Nikola Kuljača, bivši vaterpolo golman i predsednik Sportske komisije Olimpijskog komiteta Srbije – Novi život

Strah koji je i sam osetio kako mu se karijera profesionalnog vaterpolo golmana bližila kraju opredelio je Nikolu Kuljaču da počne s ozbiljnim proučavanjem te tematike. Obrazovanje stečeno tokom aktivnog bavljenja sportom, koje je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije usavršio u prethodnom periodu, omogućilo mu je da s pozicije predsednika Sportske komisije Olimpijskog komiteta Srbije usmerava današnje asove na pravi put, suočavajući ih na vreme s činjenicom da postoji i „život posle sporta“

Karijeru profesionalnog sportiste možete podeliti prema godinama. Otprilike u petnaestoj-šesnaestoj rađa se svest o tome da biste mogli da krenete s ozbiljnijim treninzima, a ako tu sve prođe kako valja, već u dvadesetoj imate određeni angažman koji je daleko od amaterskog. Oko dvadeset pete ozbiljan ste profesionalac, dok u tridesetoj počinjete razmišljate o prestanku aktivnog bavljenja sportom. Trideset peta godina života za većinu sportista znači i „do viđenja“, i „prijatno“ poslu kojim su se bavili od malih nogu.

Baš u toj godini profesionalnu karijeru završio je i bivši vaterpolo reprezentativac Nikola Kuljača. Šta danas radi i čime se bavi?

Može se reći da je multifunkcionalan – suprug je, otac, predsednik Sportske komisije Olimpijskog komiteta Srbije, generalni sekretar Vaterpolo saveza Beograda…

MOZZART Sport je s Kuljačom razgovarao o trenucima kada je shvatio da je njegova profesionalna karijera „istekla“ i strahovima koji su ga u tom periodu pratili. Objasnio nam je i zašto smatra da je „uzalud“ diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, na koji način se opredelio za izučavanje sportskog menadžmenta i kako se rekreira posle više od dvadeset godina provedenih u bazenu.

- Radiš nešto od devete-desete godine života, ostvariš se potpuno u tome i onda prestaneš. Zapitaš se: „Šta sad?“ Pa koji su to ljudi iz Srbije koji mogu da ubiraju plodove sopstvene karijere i kada je završe, ako izuzmemo fudbalere ili košarkaše? Mada ni u tim sportovima nema mnogo takvih. U vaterpolu, na primer, možeš da zaradiš, da živiš normalno dok ga igraš, ali ne i da od tog novca započneš neki novi život. Možda je oštro ovo što ću reći, ali kad završiš karijeru ti praktično ne znaš ništa!

Neko bi rekao da uz profesionalno bavljenje sportom može da se završi fakultet, pa da se posle karijere ima neki „hleb u rukama“. Međutim, to nije lako. Kuljača ima logično objašnjenje…

- Da bi bio mnogo dobar u sportu, moraš naporno da treniraš i jednostavno nemaš vremena da studiraš na adekvatan način. Jedan trening, odmor, drugi trening i već prođe dan. I gde su tu sati za odlazak na predavanje, za učenje i sve druge obaveze? Vrhunski sport i učenje u današnje vreme ne idu zajedno. A još je sad tu i „Bolonja“, po kojoj ne smeš da izostaješ s predavanja. Kako da uskladiš s trenizima? Ma nema šanse! Ponavljam, vrhunski sportisti su u situaciji koja bi bila smešna, da nije tužna! Kad završiš karijeru shvatiš da ne znaš ništa drugo da radiš. Imaš nešto ostavljeno sa strane, ali ta gomilica se smanjuje, a kad vidiš da je na izdisaju, počne da te hvata panika.

Nikola Kuljača je igrom slučaja još dok je bio mlad uspeo da definiše kojim pravcem će ići po okončanju karijere. Imao je sreću da 1999. godine uđe u Olimpijski komitet Srbije kao član Sportske komisije. Tada verovatno nije ni pomišljao da će jednog dana biti predsednik tog tela.

- Tada sam upoznao Predraga Manojlovića. On mi je nekako otvorio oči u vezi s tim problemom sportista po završetku karijere. Pitao me je: „Šta ćeš da radiš posle?“ Manojlović je na neki način bio moj mentor. Kroz razgovor i rad s njim shvatio sam da mi je i te kako interesatno da budem u sportskom menadžmentu. A što se tiče Sportske komisije OKS-a, to telo se bavi potrebama sportista koji su kandidati za Olimpijske igre. Ali to je malo opširnija priča, za čije objašnjenje je potrebno dosta vremena. Ukratko, moja uloga je da sportisti dobiju sredstva koja su im namenjena kako bi imali adekvatne pripreme.

Imao je Nikola Kuljača mogućnost da radi i drugi posao u Olimpijskom komitetu Srbije. Naime, on je 2005. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali ta struka mu nije preterano zanimljiva…

- Jeste da sam završio pravni, što se možda kosi s mojim prethodnim rečima, ali studirao sam čak 13 godina! Inače, išao sam u srednju školu „Sveti Sava“ i bio sam dobar đak. Meni je pravo monotono, a upisao sam taj fakultet samo zato što je bilo lako završiti ga. Naime, sportisti su tada imali razne beneficije, s obzirom na to da su na „faksu“ bili prilično fleksibilni i imali su razumevanja za naše obaveze. U Olimpijskom komitetu Srbije su mi ponudili da radim nešto u vezi s pravnim pitanjima, ali sam odbio tu mogućnost.

Prekretnica za Kuljaču dogodila se u poslednje dve sezone njegove karijere, dok je igrao za Partizan. Kad je potpisao ugovor s crno-belima, nije se obavezao samo da će čuvati mrežu.

- Potpisao sam ugovor da igram, ali i da radim. Bavio sam se onim što danas radim, a to je sportski menadžment. U te dve godine sam otprilike i shvatio da je to ono čemu bih želeo da se posvetim. I dalje sam bio u Olimpijskom komitetu Srbije, došla je 2008, kada sam izabran za predsednika Sportske komisije, ali sam iste godine prihvatio da budem i generalni sekretar Vaterpolo saveza Beograda. Mislim da je to bio moj najbolji potez, pošto sam shvatio kako funkcionišu stvari u Srbiji.

Pravo u sportskom menadžemntu ne znači baš ništa. Tako tvrdi Nikola Kuljača. A da bi mogao da u praksu sprovede nešto iz teorije bila mu je potrebna određena edukacija. Bolju nije mogao da dobije - pre nešto više od mesec dana dobio je master zvanje univerziteta u Lionu „Memos“, koji sarađuje s Međunarodnim olimpijskim komitetom. „Memos“ je inače skraćnica koja u prevodu na srpski znači „Internacionalni master sportske organizacije“.

- Pričao sam s Višackim (Đorđe Višacki, generalni sekretar OKS, prim.aut.), pošto je on išao na „Memos“. Rekao mi je da se radi o višestruko korisnom iskustvu. Podržao me je nacionalni olimpijski komitet i 2009. sam aplicirao za prestižni univerzitet. U Lozani se odlučuje o tome da li si primljen ili ne. Pošto sam dobio zeleno svetlo i od Međunarodnog olimpijskog komiteta, počeo sam s edukacijom koja traje godinu dana i ima četiri dela, od kojih svaki traje po tri meseca. Prvi i poslednji su u Lozani, drugi je bio u Dohi, a treći na Malti. Ja sam bio jedan od 35 članova klase „Memos 13“. Tokom tih godinu dana naučio sam mnogo stvari, upoznao veliki broj važnih ljudi, a ti kontakti ostaju za ceo život. Znam da kod nas diplomu „Memosu“ imaju još i Predrag Manojlović, Dragan Atanasov i Đorđe Višacki.

Nije slučajno što je Kuljača aplicirao za „Memos“ s projektom pod nazivom „Edukacija sportista za tranziciju na tržište rada“. Gotovo paralelno s njegovim odlaskom na lionski univerzitet, Olimpijski komitet Srbije započeo je saradnju s „Adekom“, najvećom svetskom kompanijom za posredovanje pri zapošljavanju. I to je upravo ono na čemu Kuljača želi da radi.

- Šta radimo mi u vrhunskom sportu - pravimo ljude koji su hendikepirani! Svi u stvari srljamo u propast, a lepo nam je. Kao sportista se osećaš fantastično - lep si, mlad, imaš love, sve ti je potaman. A onda dođe 35. godina, nisi više ni lep, ni mlad, treba da radiš nešto drugo, a ne znaš ništa. Neko bi rekao: „A trener?“ A ti sad u sportu imaš toliko takozvanih trenera koji rade taj posao, kao prenose znanje mladima, a ne znaju ništa. U Olimpijskom komitetu se trudimo da promenimo svest sportista, da im objasnimo da postoji život i posle okončanja karijere. Trenutno ih usmeravamo ka policiji i vojsci, a uskoro ćemo početi da sarađujemo i s Telenorom.

Uz toliko obaveza Nikola da gotovo i nema vremena za privatan život. Ističe da tako nije bilo ni kad se bavio sportom. Sada radi gotovo svakog dana i to bez utvrđenog radnog vremena. Još kad krene vaterpolo sezona...

- Retki su trenuci kada mogu da sedim i pričam kao sada. Smeta mi to što nisam češče s porodicom, jer sam mnogo vezan za njih. Evo, baš 12. novembra ću proslaviti 12 godina otkako sam u braku sa suprugom Katarinom. Mislim da je vrhunski sport dobar za brak, jer taman kad malo počente da smetate jedno drugom, dođe odlazak na pripreme, a-ha-ha… Šalim se, naravno. Teško pronalazim i vreme za bavljenje sportom, ali krenuo sam u teretanu koja radi od sedam ujutru, pa mi to odgovara. Idem i na jogu, uskoro ću povesti i suprugu i to će biti jedan od načina da provedemo malo više vremena zajedno.

U razgovoru s vaterpolistom, bivšim ili nekadašnjim, ne možete a da ne pitate kakav odnos ima prema bazenu ili vodi.

- Neko vreme po završetku karijere sam plivao pomalo. Onda sam jednom otišao u svlačionicu, krenuo da se skidam, seo i shvatio da mi je mrsko. Evo, ima godinu i po dana kako nisam ušao u bazen. Zasad ne planiram da se vratim vodi.

Piše: Milan Vuković

izvor :