Viktor Savić, glumac - vrlo sportski tip

(Foto: mozzart sport)

Da filmovi i serije o sportu ne mogu bez jednog od najpopularnijih glumaca mlađe generacije - Viktora Savića, iznova se pokazalo u filmu "Montevideo, bog te video", koji prati odlazak reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na prvo Svetsko prvenstvo u Urugvaju. Savić je inače popularnost stekao ulogom fudbalera Bobana Čančara u TV seriji "M(j)ešoviti brak", potom nastavio glumački put u seriji "Košarkaši", a bio je i skinhed Relja, vođa navijača FK Radnik, u filmu "Šišanje". I to nije slučajno: i za ulogu košarkaša, i za ulogu fudbalera prvo je održan sportski trening, a potom glumački. Što kaže Viktor, možeš da znaš da glumiš, ali džaba ti ako ne umeš da šutneš loptu…

Muškarci ga znaju kao glumca-sportistu, devojke redovno prate izveštaje iz žute štampe u kojima ih obaveštavaju kada nema devojku (posvađao se, sveže raskinuo, sumnja se da je slobodan…) i gde će na skijanje ili letovanje… A mi smo Viktora Savića zatekli u drugačijem okruženju - ni na sportskom terenu, ni u noćnom izlasku, već u pozorištu Boško Buha, nešto malo iza podneva, posle predstave "Vasilisa prekrasna". Dva dana pre našeg dolaska, nakon 250. izvođenja, predstava je obnovljena, a premijera je odigrana u humanitarne svrhe. Ceo prihod od ulaznica namenjen je za lečenje sedmogodišnje devojčice Vasilise Milekić iz Pančeva, koja je ima teške opekotine lica, vrata i tela.

Viktor u toj predstavi igra zmaja, ima veliki kostim i išarano lice, a deca kao deca, navijaju, dobacuju, užive se potpuno u dešavanje na sceni. Zato su valjda i najbolja publika.

Za početak razgovora konstatujemo da smo uživali gledajući ga u fimu "Montevideo, bog te video" kao Milutina Ivkovića - Milutinca, lekara po profesiji, komunistu po ubeđenju, prvog kapitena fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Prvo nas je zanimalo koliko je pre rada na filmu Viktor znao o učešću reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na SP u Urugvaju.

- Čuo sam samo za situaciju da je pandur ubacio loptu na teren, pa su nam tako domaćini dali gol.

Ko vam je o tome pričao? Otac, deda?

- Da, oni su mi pričali, ali slabo ljudi znaju detalje o tom prvenstvu. Kao i obično, u Srbiji se zaboravljaju vredne stvari. Ni ja, koga generalno zanima fudbal, nisam mnogo znao o tom prvenstvu i igračima, a oni koje fudbal baš i ne interesuje tek nisu ništa znali, a ipak im je zanimljivo da gledaju film o tome. Dobro je što je film urađen, pre svega da bi ljudi saznali za naše velike legende.

Koje prvenstvo posebnom pamtite?

- Pratim svako, a kada je naša reprezentacija u pitanju ne zaboravlja se utakmica protiv Španije na Svetskom prvenstvu 2000. godine, kada su nam u poslednjem minutu dali dva gola. Ili je to bilo Evropsko prvenstvo? Poprilično sam loš u određivanju da li su neke utakmice igrane na Svetskom ili Evropskom prvenstvu, koje godine... A ne zaboravlja se ni prečka Mijatovića na utakmici protiv Holandije. Naročito slabija prvenstva pamtim po našima.

Za koga navijate kada naši ispadnu ili ne odu na SP?

- Uvek za Argentinu. Jeste da u poslednje vreme ni oni nemaju nekog uspeha, ali za njih sam navijao pre svega zbog Batistute, ali i još nekolicine igrača...

I sve žene su svojevremeno navijale za Argentinu upravo zbog Batistute...

- A-ha-ha... Žene su navijale zato što je lep čovek, ima dugu kosu. Ja sam ga ipak voleo zato što je bio dobar fudbaler i što sam navijao za Fiorentinu.

Ko vas je kao klinca vodio na utakmice?

- Deda, koji inače navija za Partizan, vodio je mog brata i mene, a obojica smo zvezdaši. Iako je partizanovac, vodio nas je pošteno na Zvezdine utakmice. Prva na koju nas je odveo bila je, sećam se, Zvezda – Rad. Bili smo na "severu".

Čekajte, zar vas nije nagovarao da navijate za Partizan?

- Ma ne. Bio je vojno lice, kapetan vojnog broda i poštovao je naš izbor.

A kako je izgledalo kada vas je vodio na derbi? Gde ste stajali, na "severu" ili "jugu"?

- Hmmm... Toga ne mogu da se setim. Mislim da nas nije vodio na derbije. Nikad mi nije palo na pamet da nas nije vodio na derbije.

(Foto: mozzart sport)

Trenirali ste razne sportove, ali nikada fudbal. Kako to?

- Hteo sam da treniram fudbal. I jesam u Crvenoj zvezdi, kada sam bio baš klinac, mislim da sam išao u drugi razred osnovne škole, ali svega šest meseci. Za to vreme nismo ni videli loptu, a kamoli je šutnuli na gol.

Dosadio vam fudbal bez lopte?

- Bio sam dete, hteo da sam da igram fudbal, a ne da trčim i skačem udalj. Tada se tako radilo u Zvezdi. Sva deca su imala iste treninge, a potom su određivali ko je za koji sport. Džaba ti što si došao zbog fudbala, ako si bio talentovan za skok udalj, odrede te da ideš na atletiku.

Za koji sport su vas odredili?

- Nisam ni stigao do toga, nisam hteo više da odlazim. Počeo sam da treniram rukomet u BASK-u, igrao sam sedam godina. Sećam se da smo se uvek za prvo mesto borili sa RK Stari grad. Potom sam još tri-četiri godine trenirao košarku.

Ko su vam u tom periodu bili sportski uzori?

- U košarci Redži Miler.

A od naših košarkaša? Jesu li vam govorili da ste isti ovaj ili onaj?

- Jesu, bio sam isti Vlado Šćepanović.

A fudbaler?

- Najviše sam kao klinac voleo Ramba Petkovića. Bilo mi je strašno krivo kad nije bio pozivan u reprezentaciju. A voleo sam i Stankovića, Vidića...

Ko vas je najviše oduševio kada ste ga upoznali?

- Deki Stanković.

Je l’ to bila varijanta tipa "daj da iskoristim sopstvenu popularnost i upoznam Stankovića"?

- Jeste, otišao sam u njegov restoran s namerom da ga upoznam, a potom sam sam upoznao Vidića i ostale... Za svakog našeg vrhunskog sportistu mi je drago što sam ga upoznao, iako nikada nisam imao idola. Nedavno, kada mu je bila promocija knjige "Dejan", Stanković me zvao da u Ateljeu 212 na pozornici igram njega. Tu sam upoznao i Sinišu Mihajlovića. I to mi je bila velika čast, pogotovo što je sad trener Fiorentine, za koju sam dugo navijao. A na premijeri "Montevidea" upoznao sam Roberta Prosinečkog. Njega sam kao klinac obožavao… U vreme kada je on igrao u Zvezdi nisam baš nešto ni znao o fudbalu, ali uvek sam ga gledao kao plavušana koji daje sve od sebe.

Da li je Prosinečki pohvalio vaše fudbalsko umeće na filmu?

- Nisam baš čuo šta mi je rekao, bio sam previše uzbuđen. Sav sam se usredotočio da ja njemu kažem kako mi je velika čast...

Kad smo već kod toga, kako su izgledali fudbalski treninzi glumačke ekipe "Montevidea"? Priča se po gradu da ste ozbiljno trenirali.

- I dalje treniramo sve što se radi na treninzima fudbalskih klubova naše prve lige, a treniraju nas pravi treneri. Sve akcije koje su kasnije bile potrebne za film i seriju trenirali smo mnogo pre snimanja, pa smo tako uštedeli vreme. Nije moralo da se više puta ponavlja snimanje.

Koliko su vam bili smešni uski dresovi sa širokim pantalonama i kopačke sa šest krampona?

- Kopačke nam uopšte nisu bile smešne. Užasno su neudobne, bilo nam je prilično naporno da ih nosimo, zbog toga smo se dosta nervirali. Kad ti kičma potpuno propadne, e tad su idealne.

U čemu se toliko razlikuju od današnjih kopački, osim manjeg broja krampona?

- Tih šest krampona su od metala, a đon im je tanak. Pravljene su više da se lepo slikaju nego da to bude stvarno obuća za fudbal.

Dobro, da li je stvarno u takvim kopačkama igrala reprezentacija Kraljevine Jugoslavije u Urugvaju?

- Ne znam, nadam se da nije. Imale su taj broj krampona, ali ne verujem da su im tako pravljeni đonovi, koji se ulube na mestima gde su kramponi, pa imaš osećaj da stojiš na šest krampona. Zato je skoro nemoguć oslonac na celoj površini kopačke.

Šta je s uskim dresovima i širokim šortsevima?

- Znali smo kakvi su se dresovi tada nosili, pa smo to prihvatili bez smeha, kao i one velike pertle. Omotavaju se sedam krugova oko zgloba, dole, okolo... Ali tako je to izgledalo.

A koliko često odete na utakmicu?

- Kada god imam vremena. Vikendom, kad nemam predstavu ili snimanje, idem da gledam Zvezdu, bilo da igra na Marakani ili gostuje negde.

S društvom iz Četvrte gimnazije ili s rodnog Banovog brda?

- Sad je već to društvo izmešano. Kao gimnazijalci išli smo na svaku utakmicu. Škola nam je bila na Dedinju, a profesori su nas puštali s časova kada je utakmica. Sada su drugari s kojima sam išao na utakmice prestali da idu… Kao, razočarali su se u ekipu na "severu". Neprestano ih ubeđujem da ne treba da prepuštamo "sever" takvim ljudima jer smo se uvek na tom istom "severu" dobro provodili, zabavljali, smejali... Desi se tako da i sam odem na utakmicu. Znam gde stojimo ceo život, pa stanem s ljudima koje već znam… I oni stoje uvek na nekom svom mestu.

Da li je u društvu s Brda i iz gimnazije bilo skinsa? Jeste li se družili s njima, pa ste, može biti, to iskoristili za ulogu u filmu "Šišanje"?

- U odeljenju u gimnaziji družio sam se sa ekipom u kojoj su bili sve pankeri, ja sam jedini bio jedini kao neki reper-dizelaš, nešto između. Nisam po tome određivao s kim ću se družiti. Odabrao sam to malo zbog muzike, a i izbor se svodio na biti prljav ili biti čist, a-ha-ha... Izabrao sam da budem čist, da mirišem na "maliciju", da imam gel... Ovi drugi su bili apa-drapa. To mi je uvek bila osnovna razlika između svih "padavičara" i "dizelaša".

Jeste li izlazili zajedno?

- Naravno, to su drugari iz srednje škole s kojima se i danas družim. Oni više nisu pankeri.

Da li se desilo da vas napadnu skinsi, likovi kakve tumačite u "Šišanju"?

- Skinsi da diraju dizelaše? Uglavnom je bilo obrnuto. Skinsi su uvek smatrani za nešto malo iznad "padavičara", kao rođeni da ih zezaju "dizelaši". Jaki su samo kad su u grupi…

Idete li u London na projekciju filma "Šišanje" za britanske parlamentarce?

- Rešavam još neke formalnosti oko vize, vrlo je verovatno da ću ići.

Kakav je dogovor s ekipom filma, ko sve ide?

- Ne znam, idem zasebno. Kuma mi živi u Londonu, zaposlena je tamo i treba da se uskoro uda za Engleza. Biću kod njih, zato se i ne dogovaram s ostatkom ekipe.

Kako je izgledalo čekanje na srpske poslanike pred projekciju filma u Takvudu? Je l’ ih beše došlo svega četvoro?

- Nisam bio tamo. Naši poslanici, što se mene tiče, ne postoje. Nisam ni čuo koliko ih je došlo. Svi su oni kao u veoma velikim obavezama... Bolje da ne pričam o tome.

Okej, menjamo temu. A kako je došlo do toga da kao klinac krenete u glumačku školu Mike Aleksića?

- To mi je bio kao neki uslov u kući. Morao sam da treniram neki sport i da imam još jednu aktivnost koja će odvojiti od ulice. Roditelji nisu imali nikakve ambicije da postanem sportista ili glumac, samo su želeli da mi nešto okupira pažnju. A meni se svidela gluma, dobro društvo, zanimljivi časovi...

Ko je bio s vama u dramskoj sekciji?

- Dosta sadašnjih glumaca. Borka Tomović, Nada Macanković, Kalina Kovačević, Katarina Radivojević... I Vuk Kostić je bio u starijoj grupi. Petar Bančina i ja smo od prvog dana bili tamo, najviše sam se s njim družio.

Jeste li uz kolegu Kostića počeli da se bavite podvodnim ribolovom?

- S Vukom sam prvi put ove godine bio zajedno u ribolovu. Kao mali sam uz oca, koji se ceo život bavi podvodnim ribolovom na dah, i ja to zavoleo. Imao sam šest godina kada sam dobio prvu pušku za podvodni ribolov.

Gde ste najčešće lovili?

- Imali smo kuću u Utjehi, a obilazili smo razne terene pogodne za ribolov, koje je moj otac dobro znao. Svake godine smo tri meseca, koliko meni traje raspust, provodili na moru. Znao se raspored: svako jutro se spušta čamac i ide u lov.

Imate li one ponosne fotografije – vi i ulovljena riba?

- Uglavnom sam se slikao uz očev ulov, jer je on lovio neverovatne ribe.

Koja je bila najveća?

- Kernja, imala je preko 40 kilograma.

A koliko je kilograma bila najveća riba koju ste vi ulovili?

- Ni približno toliko. Počeo sam da lovim u nesrećno vreme. Već je svaki drugi čovek imao pušku i lovio. Uz oca sam naučio koje se ribe ne diraju dok su još male, a to znači i kada imaju i po nekoliko kilograma. Odnosno, koliko koja riba mora da ima kilograma da bi smeo da je lovim. Ko ne zna, a većina koji love ne znaju, ubijaju premale primerke, zbog toga sada više i nema riba u Crnoj Gori.

BORD I PADOVI

Kada su mu roditelji prodali kuću u Utjehi, sve manje je imao prilike da ide u ribolov i lovi na dah, pa se okrenuo zimskim sportovima.

- Pre deset godina obučila me je sestra od strica. Jednostavnije rečeno, uhvatila me za ruku i odmah odvela na crvenu stazu. Na tom prvom spustu sam naučio da vozim, a tih dana sam baš padao. Niko i ne može da nauči ako ne pada.

Gde su najbolje staze za bordere?

- Volim Kopaonik i Banjsko u Bugarskoj. Na maloj su nadmorskoj visini, ima šuma i dubokog snega, što najviše volim.

(Foto: mozzart sport)

PEKARA I PIRINAČ

U inat nekreativnim osmišljivačima ubedljivo najdosadnijih TV reklama o sredstvima za mršavljenje, zamolili smo Viktora Savića da nam otkrije kako je on uistinu uspeo da se za kratko vreme ugoji za ulogu Relje, vođe navijača u filmu "Šišanje", a još brže skine više od 10 kilograma.

- Trenirao sam kod druga u teretani, a doktor Deki je sastavio šta moram da jedem. Sve se svodilo na brzu hranu po kioscima. Nije problem ugojiti se.

A kako su kilogrami sišli?

- Na isti način. Samo sam izbacio hranu iz pekare, a uveo u ishranu malo više ribe i pirinča. Postepeno sam se ugojio, a smršao sam dosta naglo. Sve to zavisi od metabolizma.

izvor :