Miloš Vlalukin, glumac - Duda me pitao: "Baki, je l idemo u Poljsku?"

(Foto: mozzart sport)

Posle nekog kafanskog druženja, Duda Ivković obećao je beogradskom glumcu Milošu Vlalukinu da će ga povesti na Evropsko prvenstvo u Poljskoj, iako ga nikada pre toga nije video. Budući da ljudi u kafani obično mnogo više obećavaju nego što ispune, taj detalj polako je odlazio u zaborav, sve dok osam meseci nakon toga Vlalukinu nije zazvonio telefon. Selektor naše košarkaške reprezentacije ispunio je obećanje

Slučajno poznanstvo s ljudima iz produkcijske kuće Vižn tim i ekipe Kreativ, bukvalno preko noći unelo je nove boje u život Miloša Vlalukina, sve popularnijeg beogradskog glumca. Priliku za avanturu vrhunskog ranga u vidu učešća u VIP Survajveru prepoznao je brzo, zato je veoma brzo i postigao dogovor s organizatorima u vezi uslova pod kojima će otputovati na egzotično filipinsko ostrvo. Primarni motiv bila mu je igra i druženje s nekim novim licima, što ne znači da potajno nije kovao planove o trijumfu i čeku od 50.000 evra. Taj scenario se na kraju nije obistinio, ali Miloš zbog toga nije bio ni najmanje razočaran. Šta više, kada bi ponovo dobio ponudu, prihvatio bi učešće u tom popularnom rijaliti šou.

- Kada su me pozvali u Survajver, jedino sam se plašio da ću imati nikotinsku krizu, zato mi je bila frka da krenem na ostrvo. Prosto, tamo cigareta nije bilo, a i vlaga je, znao sam da neću moći ama baš ništa da uberem, a-ha-ha... Posle svega što sam doživeo na Filipinama, opet bih otišao, ali samo kad bih mogao da ponesem cigarete. Sve drugo je izgledalo kao da snimam film – kaže Miloš Vlalukin na početku razgovora za MOZZART Sport.

Da li si bio razočaran što u finalnoj večeri nije pobedio tvoj favorit - Toni Zen?

- Najviše vremena proveo sam s Tonijem, pa nisam imao dilemu za koga ću glasati. Pobedio je Andrej i ja mu čestitam na tome. Živela Srbija, šta drugo da kažem.

Kako si se osećao kad ste posle napornog puta stigli na odredište?

- Sigurno smo putovali dan i po. U principu, prva dva dana bio sam u šoku, nije mi bilo baš prijatno. Srećom, odmah smo krenuli u akciju: dodaj ovo, seci ono, pravi kolibu, pali vatru, cimaj se za ovo, cimaj se za ono… Ma prođe sve to. Nije to baš toliki bauk.

Pošto si glumac, prisustvo kamera ti verovatno nije smetalo. U kojoj meri si vodio računa o ponašanju?

- Pazio sam dosta kad su bile uključene kamere. Iz tog razloga sam i izbegavao da držim banku, nešto sad da stalno pričam milionskom auditorijumu. Trudio sam se da budem pametan, da kad treba nešto i kažem, a kad ne treba da stojim i ćutim. Ispalo je da neki više vole da pričaju od mene, a u privatnom životu i nije tako…

Je l’ to hoćeš da kažeš kako je tamo bilo većih glumaca od tebe?

- Ooo, pa da. Zato nisam hteo da glumim mnogo s njima, jer sam glumac, dok oni nisu. Zamisli da sam tamo krenuo da pevam, što je nelogično?!

Jesi li u avion ušao s pripremljenom taktikom ili je tvoj adut bila improvizacija?

- Ma nisam imao nikakvu taktiku. Otišao sam na Filipine da se igram.

Dobro, ali kako si se suzdržavao kad bi te neko iznervirao?

- U takvim situacijama sam se sklanjao na moj deo ostrva. Ćutao sam, gledao u more i sunce samo da bih se isključio.

Šta si radio u trenucima kad te drmala duvanska kriza?

- Skakao sam u more i plivao. To mi je bilo najbolje, zato što sve i da hoćeš, u vodi realno ne možeš da zapališ cigaretu. Sve u svemu, to mi je bila jedina taktika.

A na koji način si prebrodio krizu izazvanu oskudnom ishranom?

- Dobijali smo zanemarljivu količinu pirinča, a snalazili smo se tako što smo brali banane i ostale tamošnje voćke. Uprkos svemu, hrana mi tamo nije predstavljala nikakav problem.

Da li si imao kakav bliski susret s nekom egzotičnom životinjkom?

- Životinje me nisu uopšte ugrožavale. Mislim, ne računajući komarce koji te ujedu i ovde. Odeš s drugarima do reke i čim padne noć - zatvaraj se, baki.

Osim nikotinske, da li si imao neku drugu vrstu krize, u smislu da si poželeo da uhvatiš prvi avion i vratiš se kući?

- Stvarno nisam bio u situacijama kad sam govorio: "E sad mi je najgore". Koliko mi je bilo loše, toliko mi je bilo i dobro. Uz cigarete, jedino su mi nedostajale naočare da na onom pesku ne čkiljim u sunce. Hoću da kažem da jeste bilo teško, ali ne toliko da čovek ne može da se navikne. Čovek je mnogo veća životinja od životinja. A i te životinje koje su tamo beže od ljudi. Ulazio sam u džunglu, pentrao se ko budala. Uzmeš štap s kojim udaraš ispred sebe i nema šanse da ti dođe neka zmija. Znam da su se zmije nešto pobunile kad je bio zemljotres i počele da vilene. Međutim, ni to nije bilo ne znam šta.

Koliko je bio jak zemljotres?

- Ja ga nisam ni osetio, spavao sam. Valjda se na pesku vibracije mnogo slabije osete. Bio je neki jak zemljotres, ali na sasvim drugoj strani od nas.

Plemensko veće je sjajno osmišljeno i izrežirano. Je l’ i vama tako izgledalo?

- Taj set je zaista izgledao super. To je gomila kamera, nekih 30 komada… I gomila ljudi. Baš ozbiljna produkcija, praktično u holivudskom stilu.

Ko je prvi uhvaćen u nudističkim aktivnostima? Beše li to ti?

- Ne, ja sam bio u klonji, pa sam hteo da obučem gaće, ali su me slikali kao da sam se kupao go i posle tri dana je sevnulo moje dupe. Rejting je rejting. Ipak, ono što je ispadalo ženama bilo je znatno zanimljivije za gledaoce.

Kažeš da si u Survajver ušao radi igre. Da li su ti u jednom trenutku porasle ambicije i da li si pomislio da bi mogao da uzmeš pare?

- Normalno da sam razmišljao i o pobedi. Dobro je sve to bilo, zanimljiva borba.

(Foto: mozzart sport)

Možeš li da opišeš kako si se osećao poslednjeg dana boravka na ostrvu?

- Najlepše mi je bilo u Manili, kad sam dobio 20 sati slobodno. I dalje sam bio pod ugovorom, ali sam krenuo kući, tako da sam se lepo opustio u civilizaciji. Najjače je bilo kad smo dobili pare. Kad smo ih uzeli u ruke bilo je ono - joj, pare, vidi pare!

Koliko ti je trebalo vremena da se privikneš na svakodnevni beogradski ritam života?

- Igrom slučaja, u Beogradu sam proveo dva dana, jer sam produžio za Istanbul, na Svetsko prvenstvo u košarci. Iz tog razloga sam nešto kasnije, na pitanje "Kako je bilo?", uzvraćao pitanjem "Gde, u Istanbulu?" Još da smo pobedili Turke i da smo se ponovo vratili s medaljom, tek bi onda bilo super.

Pre nego što se pozabavimo sportskom problematikom, reci nam kako si odlučio da postaneš glumac?

- Imao sam 18 godina kad se u moju zgradu doselilo dvoje mladih glumaca. Počeo sam s njima da odlazim na probe, da vidim kako pozornica i bekstejdž izgledaju izbliza. Meni je sve to izgledalo zanimljivo, zato sam se upisao s u amatersko pozorište Dadov, u kome sam proveo godinu dana. Posle je bilo bombardovanje, pa sam krajem leta polagao prijemni i položio. I tako sam postao glumac, mada kao klinac nikad nisam imao takve planove.

Nije te pokolebala maksima koja kaže kako je gluma jedno veliko čekanje?

- Da, profesor Bajčetić nam je jednom prilikom rekao: "Ljudi, naviknite se da čekate." A kolega Boris Komnenić ima jednu divnu misao koja glasi: "Ja sam plaćen da čekam, a glumim iz zadovoljstva!"

Slažeš li se da je konkurencija žestoka?

- U Beogradu postoji 10 fakulteta i 12 pozorišta - konkurencija je ogromna. Svi bi da budu prvi i glavni. Ali posao se uvek nađe. Znaju te ljudi, postoje kastinzi, probna snimanja, svašta nešto. Ja radim sve u principu, pa mi i to olakšavajuća okolnost. Zajedno s jednim drugarom sam napravio festival uličnih zabavljača, koji ćemo ove godine ponoviti. Cilj nam je da ta manifestacija zaživi.

Postoje li klanovi u glumačkoj branši?

- Postoje, kao što postoje u svim drugim delatnostima. Mi smo otišli na ostrvo, pa su se formirali klanovi. S tim sam se odavno pomirio, uz napomenu da nikada nisam pripadao nijednom klanu.

Znači da ti ratuješ sam?

- Da, protiv svih!

Gde te ljubitelji pozorišta najviše gledaju?

- U poslednje dve sezone najviše radim u pozorištu Boško Buha. Igram jutarnje predstave za decu, a potom i za odrasle. Ove prve su dobre za trening: probudim se, odradim dve predstave i u 14 sati konstatujem da sam već uradio lep posao.

Imao si manju ulogu u veoma gledanoj seriji Vratiće se rode. U kakvom sećanju ti je ostalo to snimanje?

- Reditelj Goran Gajić je jedan super tip i bilo mi je drago što sam se pojavio tamo. Lepo je bilo, posebno što sam snimao sa Žikom Todorovićem, koji je takođe sjajan tip.

Bio si akter još jednog spektakla – filma Čarlston za Ognjenku. Kakvo je to bilo iskustvo?

- Snimanje je stvarno bilo spektakularno, trajalo je godinu dana, možda i godinu i po. Nije slučajno što je Uroš Stojanović već dve godine u Holivudu, gde pakuje filmove.

Priželjkuješ li neku specijalnu ulogu u kojoj bi briljirao?

- Mislim da to nema veze. Glumcu daš ulogu i on će sigurno da se snađe. Pogotovo ako je reditelj dobar. Film je, kao i pozorište, produkt kolektivne odgovornosti, pošto ništa ne zavisi od jednog čoveka.

U kojoj meri će ti učešće u Survajveru pomoći na profesionalnom planu? Popularnost ti je verovatno skočila…

- Jeste, skočila je. Pokazao sam tamo I fizičku i mentalnu spremnost, pa ćemo videti šta će nadalje biti.

E sad ćemo malo o sportu. Jesi li se u detinjstvu družio s loptom?

- Kad sam bio klinac, svašta nešto sam trenirao. Nisam krenuo od lopte, nego od plivanja, potom sam prešao na tenis i stoni-tenis, pa onda na košarku. Fudbal sam najviše igrao, ali ga nikad nisam trenirao. I dan-danas opalim s drugarima partiju. Mada, više sam u poslednje vreme u bazenu, pošto je za organizaciju fudbala potrebno da se čuješ sa 11 ljudi. A ovako, za plivanje, tamo-nazad, tamo-nazad…

Za koga navijaš?

- Za Zvezdu, iako im ne cvetaju ruže ni u fudbalu, ni u košarci. Ne znam zašto je to tako, jer se ne razumem previše u sport, osim što ga pratim kao navijač. U stvari, pratim samo košarku, jer sam od fudbala digao ruke. Tako sam odlučio posle meča naše reprezentacije s Australijom, na poslednjem Mundijalu. Oni trče sat i po, da bih se ja posle živcirao pet sati. Pri tom, oni uzimaju lovu, a ja ne. Zato nema nikakve logike da ih gledam.

Za razliku od basketa...

- Prijatelj sam s Dudom Ivkovićem, minule dve godine bodrim s tribina naše reprezentativce.

Kako je došlo do tog prijateljstva?

- Tako što sam radio Ulicu otvorenog srca u Srpskoj kafani, 1. januara, kad glumci služe goste. Negde oko 17 sati vidim da ulazi u kafanu Duda Ivković. Nisam neki zaluđenik, ali znam koja je institucija taj čovek. Odmah sam reagovao i zamolio ga da sedne u moj rejon. Kad se završila žurka Skupštine grada, zamolio sam ga da ostane na glumačkoj žurci. I tu krene svirka, pesma, druženje, ovo-ono. U jednom trenutku Duda mi kaže kako ću biti njegov gost na EP u Poljskoj. Ja kažem - važi. Osam meseci kasnije, znači u avgustu, ja na Visu, kad mi zazvoni telefon. Duda je dobio moj broj telefona od jednog mog prijatelja, čiji se otac bavi košarkom. Onim njegovim autentičnim glasom pitao: "Baki, je l’ idemo mi u Poljsku?"

Jesi li bio šokiran?

- Bio sam mnogo šokiran, ipak te zove Duda Ivković da budeš njegov gost na Evropskom šampionatu. Proveo sam divnih 16 dana s našim najboljim košarkašima, s Dudom i njegovom porodicom takođe, a na kraju smo se za Beograd vratili s medaljom. Još da se pohvalim da sam držao jedan deo treninga, nešto s ogledalima, što se radi i na časovima glume. Takođe, snimio sam film o dešavanjima u Poljskoj, koji sam igračima pokazao tokom prvenstva u Turskoj. Kad bude neki festival sportskog filma, videće ga i šira javnost.

Kakav je bio osećaj navijati za naše, ovoga puta kao prijatelj selektora?

- Uf, dva puta sam napuštao halu. Ono kad smo igrali protiv Španaca u Poljskoj i kad smo letos onako izgubili od Turaka. Malo je falilo da izazovem međunarodni incident koliko sam psovao zbog krađe koju smo doživeli. Klasična nameštaljka… Šteta zbog naših klinaca koji nisu spavali tu noć i nisu uspeli da se oporave za sledeći meč.

Kako stoje stvari s klupskom košarkom. Gledaš li mečeve Partizana?

- Gledam, ali mahom na televiziji, i to ne samo Partizan, nego i kompletna dešavanja u Evroligi.

Kad si već pomenuo TV, kad odlažeš daljinski na sto?

- Kad su vesti na programu, i to na različitim programima. Od B92, preko Studija B, do RTS-a, pa onda upoređujem. Moram da znam šta se događa. Odslušaš ujutru vesti i znaš gde si. Jedino što vremensku prognozu sigurno greše, a-ha-ha... Moram da napomenem da sam pomno pratio i aferu Vikiliks, koja je fino prodrmala svet.

Imaš li omiljena mesta za izlazak?

- Da, to je nekoliko kafana u koje volim da svratim - Idiot, Drvo javorovo, a nedavno je moja drugarica otvorila japanski restoran u Dalmatinskoj. Odem i u Staru Hercegovinu. Slabo idem na mesta sa živom svirkom, možda neka klabing varijanta. I podrazumeva se, volim da čujem tamburice u kafani, kao što smo svojevremeno pevali uz njih u Srpskoj kafani.

UVEK SAM GLASAO PO SAVESTI

Miloš tvrdi da se ni u jednom trenutku nije bavio spletkarenjem i nije tražio saveznika uz pomoć koga bi opstao u Survajveru.

- Kao što rekoh, bio sam dobar s Tonijem Makedoncem, s kojim sam najviše blejao, međutim, za to vreme nijednom nismo potegli priču u vezi glasanja. Nisam imao te malograđanske akcije, tipa ajde da izbacimo ovog, ajde da izbacimo onog. Malo mi je to vuklo na Velikog brata i Farmu. Koga sam mislio, toga sam i izbacivao.

DVA TV PROGRAMA SU ZAKON

Bogata televizijska ponuda nije u skladu s načinom života i viđenjem stvarnosti učesnika poslednjeg VIP Survajvera.

- Ja bih najviše voleo da se vrati vreme crno-belih televizora, kad smo imali tri kanala. Danas vrtiš 20 minuta različite kanale i ni na jednom se ne zadržavaš. Samo lete slike i ton, fu, fu… Ipak, najviše gledam Histori kanal i Diskaveri, to me dosta zanima.

izvor :