Marija Vicković, glumica - kad muzika vaspitava

(Foto: mozzart sport)

Šta li pomisle gosti beogradskog kluba Lava kad poznata glumica izađe s bendom na scenu i počne da peva? Sigurno im ne padne na pamet da je Marija Vicković polivalentni izdanak porodice umetnika i političara u kojoj odlično pevaju svi od reda, ali kad je poslušaju, mnoge stvari im namah bivaju jasnije

Možda muškarci u Srbiji ne vole baš domaće sitkome, sladunjave ljubavne serije zbog kojih im u osam uveče žene otimaju daljinski, ali što vele da pogledaju koje su glumice u podeli... Zato šta god da radi, gde god da igra, Marija Vicković, mlada Podgoričanka koja već godinama briljira srpskim glumištem, ne ostaje neprimećena.

Kada nije na setovima i ne igra u pozorištu, već drugu godinu zaredom ona s bendom peva u prestoničkim klubovima. Tokom prošle godine u klubu Resava posetioci su se s početaka pitali "Nije li to ona glumica?"

Odnedavno Marija svakog drugog četvrtka nastupa s bendom u Lava baru uz zvuke džeza, ciganske i filmske muzike.

Nema je u skandalima, ne pominje joj se ime u žutoj štampi, ne slika se po beogradskim klubovima… I eto joj etikete: "Malo je hladna." Drugi, ne verujući baš u sve što se priča, ipak kažu: "Možda je stidljiva, ne voli da priča mnogo." Ni hladna, ni stidljiva, Marija za MOZZART Sport uz kaficu i osmeh priča o dnevnicima koje je kao tinejdžerka pisala, odlasku na utakmice NBA lige i porodici, prisećajući se kako je s ocem Miroslavom došla u Beograd da polaže prijemni za Akademiju i šta nadalje planira u glumačkom i muzičkom životu.

Da li je klupska publika navikla da vidi glumicu na bini?

- Jeste, ali uvek bude zanimljivo. Juče su me neki stranci u Lava baru pitali koliko se dugo bavim pevanjem. Rekoh im da sam glumica, na šta su se začudili i pitali me u kom sam pozorištu. Bilo im je interesantno kada su čuli da igram u Nacionalnom teatru. Ja sam vaspitavana uz muziku, a glumica jesam i ne bi svoj posao nikada menjala. Muzika je nešto što mi pruža zadovoljstvo.

Kakvi su vam muzički planovi? Neki CD, singl?

- Singl ću uskoro početi da radim sa Zoranom Radetićem, producentom koji i svira sa mnom. Pesmu je za mene napisao moj prijatelj Saša Milošević Mikson, koji svira u bendu. On trenutno kod Zorana snima svoj album. Sad ne mogu da najavljujem CD jer za njega treba ozbiljna lova. Možda bih mogla da uradim neki projekat obrada, ali videću.

Zašto ste nam rekli da ste vaspitavani uz muziku, je l’ to neka porodična tradicija?

- Svi su mi u porodici vezani za muziku. Mama mi je profesor muzike, sestra pijanistkinja.

Da li je istina da su vaši ujaci braća Popović, poznati po tome što već 30-ak godina sviraju starogradsku muziku, svojevremeno po celoj eks-Jugoslaviji?

- Jesu. Njih trojica su muzičari, završili su akademiju i ceo život sviraju starogradsku muziku. Mićo je najmlađi i dalje u tome. Sva trojica žive u Podgorici, sviraju po nekoliko instrumenata.

(Foto: mozzart sport)

Kako li izgledaju vaša porodična okupljanja?

- Kada se skupimo leti, otvorimo prozore, a čitava zgrada odjekuje. Čuje se čitav orkestar, ali komšije se nikada nisu bunile. Sestra Milica, profesionalni pijanista, živi u Kelnu, a udala se za nemačkog saksofonistu. Pretprošle godine, kada se udavala, na njihovoj svadbi bili su, naravno, svi ujaci. Jedva smo hvatali red kada će ko da peva.

Jeste li posebno zvali muziku na svadbu?

- Ma kakvi. Prisutni gosti, oni s mladoženjine strane, su u čudu gledali. Pevali smo redom, ukrštali glasove. Zato i kažem da mi je pevanje i nastupanje došlo kao prirodno. Prošle godine sam se upoznala s nekim momcima koji su svirali, pa sam i ja počela s njima. Odlučili smo se za repertoar, stavili na papir 25 do 30 pesama i napravili svirku u klubu Resava, na koju smo pozvali samo najuži krug ljudi. Svi su se oduševili.

Da li je vaš otac Miroslav Vicković, predsednik Liberalnog saveza i gradonačelnik Cetinja, umeo da zapeva sa svima vama?

- Tata je bio pravnik, ali svirao je gitaru i imao fenomenalan glas. Čak imam i neki njegov snimak na kom je s nekim operašima snimao rusku pesmu. Bio je baš pozat po lepom pevanju.

Da li vas je uz oca političara, njegovih prijatelja i kolega koji su dolazili kod vas u kuću, ikada privuklo da se i vi bavite politikom?

- Nisam ja apolitična, ali pravo da vam kažem, ne znam kome je ta politika nešto dobro donela. Otac je gledao da nas, porodicu, poštedi svog rada, zato kuću nikada nije pretvarao u stanicu kroz koju su prolazili prijatelji. I mama i tata su pazili na to da sačuvamo porodičnu intimu. To ne znači da ja nemam svoj stav o svemu što se dešava u pozorištu i u kulturi uopšte. Mislim da je to politika kojom bi trebalo da se bavim zato što u kulturi ima dosta stvari koje se tiču politike, a i koje su pogrešne. Ima i dobrih ljudi iz kulture koji se bave politikom, ali trebalo bi prvenstveno da se bave pozorištem i filmom, pa da tu gledaju kako da se stvari unaprede.

Kao član žirija Filmskog festivala u Nišu pokazali ste da umete da se pobunite. Retko se zabeleži da neko iz žirija javno kaže da žiri nije bio jednoglasan u dodeli nagrada.

- Ne volim toga ni da se prisećam. Tada sam prvi put bila pozvana da budem u žiriju i provalila sam kako se takve stvari rešavaju. Nema veze ko je u žiriju, a ko nije, već ko s kim večera, pije kafe… Tako se nagrade dele. Tada sam rekla da više neću nikada sebe da dovedem u takvu poziciju, jer to nije fer.

Zar i pre niste znali da te stvari nisu fer?

- Svi su mi to posle rekli, pitajući se šta li se ja to čudim. Čudim se jer sam tada prvi put bila u takvoj poziciji, i to mi je bilo pod nosom. Kada bi ljudi češće javno govorili o žirijima, ne bi se više podrazumevala nedoumica oko njihovog posla.

Imate vi još jednog političara u porodici, dedu po ocu Mihaila, posleratnog gradonačelnika Cetinja i ministra zdravlja. Da li je ikada pričao kako je bilo na drugom zasedanju AVNOJ-a, gde je bio delegat Crne Gore?

- Pričao je on o tome, ali ja to ne pamtim. Imala sam svega četiri godine kada je deda umro. Ali pamtim da me je stalno peo na stolicu, onu crnogorsku, stolovač, i tražio da mu pevam stare crnogorske pesme.

Koko vam je sve izgledalo kada ste s ocem došli u Beograd da upišete Akademiju?

- Moj otac je bio atipični crnogorski otac, nije me odgovarao od glume već je čak došao sa mnom u Beograd na prijemni. Bili smo u hotelu i sreli novinarku iz Kotora Sonju Kovačević, koja je pre radila intervju s njim. Pita nas Sonja šta radimo u Beogradu, otac odgovara: "Mara došla da polaže prijemni." Odgovori nas ona od hotela i pozove kod nje u Višnjičku banju. Otac se složio, rekao da će sa mnom da sačeka sutrašnji širi krug pa, ako prođem - on ide kući, a ja da idem kod nje.

Tako uđoste u beogradsko glumište iz Višnjičke banje...

- Ostala sam u Beogradu još sedam dana. Potpuno sam prolupala. Od Višnjičke banje prevozom do Trga, pa od Zelenjaka do Bulevara umetnosti u Novom Beogradu. Zapitala sam se tih dana: "Majko mila, ako ovde ostanem da studiram, šta ću da radim? Kako ću da se naviknem na ovo?" A sama sam se pre toga spremala za prijemni, desetak dana u svojoj sobi.

Dobro su vas i pustili da krenete u Beograd na glumu, bez velikih priprema...

- Poveo me tata pred put kod svog prijatelja, režisera Slobodana Milatovića. Čuo me on bukvalno svega tri rečenice, tražio da ponovim ovako-onako i rekao tati: "Ma ona će upisati za koju god se akademiju odluči." Tata je bio presrećan, bilo mu je lakše jer Milatović je režirao predstave u Dodestu, podgoričkom pozorištu u kojem su počeli da igraju Žarko Laušević, Mima Karadžić i mnogi od glumaca koji su došli iz Crne Gore.

(Foto: mozzart sport)

Je l’ to otac hteo da se osigura, da ne putuje džabe u Beograd?

- Da, morao je, niko nije mogao da me odgovori od glume i nisu znali šta da rade. Mama je bila sigurna da ću upisati književnost ili francuski, to me je interesovalo. Ali bila sam član dramske sekcije u trećem i četvrtom razredu filološke gimnazije i glumili smo na francuskom. Na festivalu u Pečuju jedna mađarska rediteljka rekla je mojoj profesorki francuskog: "Ta mala mora da bude glumica. Obavezno! Ništa drugo." Nisam tada razumela šta ta žena priča na francuskom, a onda mi je profesorka prevela... Kako sam to čula od nje, a potom i od reditelja Milatovića, stekla sam sigurnost. Od 420 prijavljenih, Katarina Radivojević i ja smo bile prve na listi, od mogućih 100 poena obe smo imale 99.

Dobro, znači odatle potiče vaše prijateljstvo. A jeste li i u Njujork otišle zajedno?

- Ne, ja sam ranije otišla na postdiplomske studije sa svojim najboljim drugom Igorom Jokanovićem, koji je završio glumu kod Mirjane Karanović na BK akademiji. On je još tamo. Katarina je kasnije u Njujorku radila predstavu, vratila se da snima seriju u Hrvatskoj, a potom je opet otišla u Ameriku prošle godine.

Koga je bilo najzanimljivije videti na Brodveju?

- Tamo su karte veoma skupe, nije odlazak u pozorište baš jeftina atrakcija. Tokom mog boravka igrao se komad Country girl s Morganom Frimenom u glavnoj ulozi, pa sam otišla njega da vidim.

Kakav je Frimen u pozorištu?

- Isti kao u filmovima, genijalan. Toliko je prirodan… Čovek je već u ozbiljnim godinama, a baš dobro izgleda, drži se. Prirodan, razumljiv, snažan iznutra... Prijateljica i ja smo kupile kartu za poslednji red, ali predstava nije bila rasprodata. Kada smo ušle, rukom su nam pokazali da siđemo 20 redova bliže. Gledala sam i Opasne veze s Laurom Lini, glumicom iz filma Mistična reka Klint Istvuda, a igra i u filmu Život Dejvida Gejla. To je najbolja predstava koju sam u životu gledala, ja je igram u Beogradu, pa sam znala i ceo tekst.

Jeste li poželeli da oprobate karijeru u Njujorku?

- Skapirala sam to kao nešto mnogo teško, trebalo bi odricanja. Ovde sam već dosta toga napravila, a nisam toliki mazohista da idem tamo, mučim se godinama, a da ne znam šta me čeka.

Zar vas nije Katarina Radivojević nagovarala da i vi malo ostanete, budući da ona radi tamo?

- Kaća tamo radi naše predstave, s devojkom koja je odavde. Probiti se do njihovih, američkih krugova je veoma teško. Filmadžije nemaju pojma ni iz koje ste zemlje, ne znaju ni šta je Srbija, ni šta je Crna Gora. Oni sve to vezuju za Rusiju, zato naši glumci i dobijaju uloge Rusa.

Jeste li otišli na neku košarkašku utakmicu dok ste boravili u Njujorku?

- Bila sam u Nju Džerziju, gledala sam njih protiv... Ma nemam pojma protiv koga, odveli su me drugari. Uživala sam, tamo je košarka atrakcija. Šta se sve dešava u pauzama, ono kad iz ogromnih topova u publiku ispaljuju majice, lopte, trenerke...

Jeste li uhvatili nešto za brata Mirka, pošto se on dugo bavio košarkom?

- Ma kakvi. Jela sam kokice i nije me bilo briga da to hvatam. Pomamljeni klinci su se gurali. Brat je trenirao košarku, ali je nekoliko puta povređivao ligamente i morao je da odustane. Kada je prestao da igra, prestala je i da ga interesuje košarka. Ne voli ni da priča o tome, a košarka mu je bila velika ljubav.

Koja sportska atrakcija vam je sad na pameti?

- Želim da odem na neki dobar teniski turnir. Rolan Garos ili neki drugi. I to ću uraditi, a otići ću i na umetničko klizanje.

Kako je izgledalo dok ste ste bili mlađi, da li ste se svađali s bratom šta će da se gleda na televiziji, sport ili filmovi i muzika?

- Nisam se svađala s bratom, već sa sestrom Milicom. Ona je neviđeni zaljubljenik u tenis, stalno bi ga gledala. A pri tom sam ja igrala tenis i bila dobra u tome. Ona nije, od četvrte godine je samo svirala klavir, ali je volela da gleda tenis. Meni je pak MTV bio kanal broj jedan. Njoj je muzike bilo dosta posle osam sati vežbanja na dan. Tu su bile glavne svađe.

Čije ste postere skupljale?

- Ja sam bila zadužena za postere, ni Mirko ni Milica nisu bili time zaluđeni. Sakupljala sam postere Pita Samprasa i Andrea Agasija, a volela sam i Moniku Seleš i Štefi Graf, iako je bila njen glavni rival. Da, i Gabrijelu Sabatini... Čak sam imala i dnevnik o sportistima i muzičarima, tu sam lepila sličice i pisala biografije. Skoro sam našla taj dnevnik, slatko je kada to čitate posle toliko godina. A one intimne dnevnike sam tri puta započinjala i sve pobacala.

Da li je ekipa serije Miris kiše na Balkanu bila u Lava baru da vas sluša?

- Bile su Aleksandra Bibić i Tamara Dragićević, Buka i Riki iz serije. S njima se od cele ekipe najviše i družim. Dobre smo prijateljice.

Hoće li Ljubiša Samardžić da pomogne, malo on da pokaže kako se glumi kada nekom od mlađih zapne?

- Da, ja sam ga jedno dva puta nešto pitala. Kada bilo ko pita, on spremno kaže: "Srećo, ja bih to ovako." Jednom nisam bila sigurna gde da prođem i vidi li me kamera, a on će meni: "Pazi, srećo, ovuda kreneš... E, je l’ vidiš ti kameru? Vidiš? E onda i ona tebe vidi."

(Foto: mozzart sport)

RUSKA STRIPTIZETA

Kako je došlo do toga da vam u Njujorku ponude ulogu ruske striptizete?

- To je bio neki film B produkcije. Otišla sam do kasting direktora i ponela fotografije. Tip koji je tražio glumice baš je tog dana bio tamo, upoznali smo se. Video je slike i bilo mu je interesantno moje lice.

Šta je bio razlog da odbijete ulogu?

- Snimanje je trebalo da počne tek za pola godine, verovatno je već završeno. A znala sam da tamo neću toliko ostati, niti mi se uloga svidela.

Da li se striptizeta samo skida ili se pojavljuje još u filmu?

- Samo tri scene, između ostalog i scena u striptiz klubu. Nemam ja ništa protiv takvih scena, ali volim kada ih prati karakterna uloga kojom ću to opravdati.

MIRIJAM I FUDBAL

Jeste li čitali knjige Mirjane Janković Mirijam, po kojoj je snimljena serija Greh njene majke u kojoj ste igrali?

- Bila sam peti ili šesti razred osnovne škole kada sam kod ujaka i ujna videla te knjige. Pročitala sam Ranjenog orla, onako, u dahu. Kad čitaš Mirijam, ne možeš da staneš s čitanjem dok ne dođeš do kraja knjige. Kasnije sam čitala još jednu knjigu, ali se ne sećam imena.

Šta mislite, da li muškarce više nerviraju te ljubavne serije nego što žene nervira fudbalska utakmica?

- Koliko znam, ima dosta muškaraca koji vole takve priče i koji su gledali te serije, iako su žene glavna publika. Juče sam baš nešto pričala s basistom iz svog benda, koji mi kaže: "Znam ja to, pročitao sam sve romane od Mirijam." Trgla sam se i pogledala ga, malo mi je bilo čudno za muškarca, a on je pravi muškarac, normalan. Kaže, zaintrigiralo ga, sve je pročitao.

Izgleda da su ga roditelji predugo ostavili kod ujaka u gostima...

- A-ha-ha…

TESAN KOSTIM ŠVABICE

Šta se dogodi kada se predstava dugo igra, glumica se ugoji i kostim joj omali? Da li vam se to nekad dogodilo?

- Kako nije. Za predstavu Švabica Laze Lazarevića, koju igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kostimografkinja mi je napravila uzak, po meri šiven kostim - korset, suknja, podsuknja... Kaže ona: "Ne mari, ti se ne gojiš u struku." Došla Nova godina, praznici, ja se ugojila, a kostim tesan, puca.

Šta je rešenje? Novi kostim?

- Brzo na dijetu. Krenula sam i na pilates, ne znam kako to ranije nisam uradila. To je trening koji je potpuno za moj ukus i energiju.

(pogledajte i www.marijavickovic.com)

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :