Helena Studdert, ambasadorka Australije u Srbiji - Žena od (tri) karijere

Sa 18 je napustila fakultet, da bi putovala. Sa 20 je postala kapetan u vojsci, a sa 29 se vratila na fakultet, doktorirala i radila kao naučnik 10 godina. Tek tad postaje diplomata, a svoj prvi ambasadorski mandat od prošle godine obavlja u Srbiji

Dok džogiraju ili šetaju, Australijanci se u prolazu srdačno nasmeše jedni drugima, pozdrave se i nastave svako svojim putem.

„To je normalno i uobičajeno, bez obzira na to što se ne poznajemo. Zato sam bila veoma iznenađena kad sam u Beogradu prvi put prošetala parkom, počela da se smeškam prolaznicima i pitam ih ’kako ste danas’, a oni mi odgovarali samo začuđenim pogledima. Tek poneko bi mi klimnuo glavom“, priča ambasadorka Australije u Srbiji Helena Stadert.

Kad joj je muž četiri meseca kasnije stigao, upozorila ga je da to ovde nije običaj, kako se ne bi i on prevario. Ali on nije odustajao, svakom pored kog bi protrčao rekao bi ljubazno „dobar dan“ i na kraju evo, ljudi su počeli da mu se smeškaju i otpozdravljaju. Dan je lepši kad oko sebe gledaš ozarena lica. Volela bi da može i da proćaska s prodavcima kad uđe u radnju, kao što je to običaj u Australiji, ali to je zasad nemoguće.

Za devet meseci koliko je u Srbiji, „pohvatala“ je dosta reči, ide i na časove srpskog, ali sve to pada u vodu kad uđe u radnju, a trgovci zbrzaju i obrate joj se kolokvijalnim jezikom. „Mislim da će moj maksimalni domet na srpskom biti da se uljudno pozdravim sa sagovornikom i naručim jelo u restoranu. To mi je cilj, da ne bih do kraja mandata, kao moj suprug u prodavnici, mahala rukama objašnjavajući da su mi potrebna pileća krilca za psa“.

Vojnik, naučnik, pa diplomata

Biti „Vaša ekselencija“ je veoma prijatno iskustvo. Posebno je bilo tako u prva tri meseca, dok nije shvatila koliki je posao predstavljati jednu zemlju u inostranstvu. Mnogo je truda potrebno da bi se, između ostalog, povećala trgovinska razmena između dve, 23.000 kilometara udaljene, zemlje s preskromnih 30,9 miliona evra ili australijskim investitorima koji „merkaju“ Zapadnu Evropu skrenuti pogled ka istoku. Ali na početku mandata je savršeno, zemlja je nova, ljudi drugačiji, održavaju se ceremonije inauguracije...

Ona ih je imala četiri jer „pokriva“, pored Srbije, i Crnu Goru, Makedoniju i Rumuniju. „Srećeš važne ljude i oni te veoma ozbiljno doživljavaju. Ja sam bila ponosna kad sam na ceremoniji u Beogradu upoznala predsednika Borisa Tadića. On je predsednik jedne države, a ja sam ipak devojka sa sela“, priča žena rođena u Kaluguliju, mestu u Zapadnoj Australiji, u koje se njen otac, iseljenik iz Poljske, doselio posle Drugog svetskog rata. Otišla je sa sela u grad da studira, a potom rešila da napusti studije. Sa 18 je mislila da će joj više značiti da proputuje, upozna svoju zemlju, bez obzira na to što je morala da se izdržava radeći usput privremene poslove. S 19 je shvatila da ipak mora nešto da uradi sa svojim životom.

„Na žurci sam srela prijatelja koji je rekao da će postati profesionalni vojnik. Što da ne, pomislila sam i uradila isto. To je bila godina kad su žene u vojsci prvi put dobile jednake plate kao muškarci. Zbog toga smo nosile i uniformu i oružje. Sa 20 sam bila kapetan u vojsci, uglavnom sam podučavala žene administrativnim poslovima“. Napustila je vojsku kad je shvatila da žena teško može u isto vreme biti i vojnikinja i majka. Rastrzana između karijere i dece, nije se mnogo dvoumila. Napustila je vojsku i vratila se na fakultet. Postala je doktorka australijske feminističke istoriografije i 10 godina radila na univerzitetu. Diplomatija je tek njena treća karijera. Srbija prva zemlja u kojoj je postavljena za ambasadora.

Đoković najbolji ambasador Srbije

Nije imala predrasuda kad je krenula ovamo, kao što ih ni Australijanci nisu imali prema Srbima do devedesetih. Naprotiv, Poljake i Srbe su, zbog velikog broja druge generacije emigranata, voleli više od ostalih istočnoevropljana. „Rat je prilično promenio imidž Srbije jer, bilo to tačno ili ne, Srbi su predstavljeni kao agresori. Ali Australijanci brzo zaboravljaju i praštaju, tako da ako sad nekog pitate šta zna o ovom narodu prvo što će reći biće Davis Cup i ’Joković’. Ne samo da je najbolji srpski teniser osvojio Australian Open, nego je igrao humanitarni meč za pomoć području ugroženom poplavom i davao lepe izjave podrške. Srbija ne može imati boljeg ambasadora od tog momka“, kaže Helena Stadert dok namešta ruke za slikanje. „Nedavno su mi rekli da mi je jedan profil lepši od drugog, pa dok pričam sve razmišljam da li je bio levi ili desni i da li sam se okrenula na pravu stranu“, šali se.

Ta poplava je „izvukla na površinu“ veliku solidarnost u njenom narodu, iako se radi o mešavini velikog broja nacija. Svi su se našli jedni drugima, pomagali, delili, nema doduše zadivljujućih ljudskih priča kao u Japanu, ali Japanci su ipak drugi svet, a ni razmere katastrofe nisu bile ni približne. Niko se danas u Australiji ne buni kad se uvodi, doduše minimalan, porez za pomoć stanovnicima uništene regije. Zanimljivo je da ta jednokratna taksa od jednog do pet dolara po zaposlenom, zavisno od primanja, neće biti naplaćivana onima čija je godišnja bruto zarada niža od 50.000 australijskih dolara. U zemlji u kojoj cene u prodavnicama nisu više nego u Srbiji, ugroženima se smatraju i oni koji imaju plate od 2.500 dolara, pa ne čudi što Srbi taj kontinent smatraju najpoželjnijom adresom na svetu. Zbog toga je valjda broj onih koji odu kao turisti, pa se ne vrate nikad, ili makar pokušaju da ostanu u Australiji i kad im istekne viza, viši nego što je svetski prosek.

Beogradska bela zima

Ni njoj nije promakla velika opuštenost u poslu kod Srba. „O svemu se ovde s ljudima može pričati, razumeju se u istoriju, kulturu, politiku. Ali se zato često međusobno ne razumemo, pri tom ne mislim na jezičke barijere. Ja kažem šta bi trebalo da se uradi, oni odmah olako klimnu glavom, pa se na kraju ispostavi da uopšte nismo mislili na isto. Ali kad dođe do analiziranja, tu je ovdašnji narod neprevaziđen. Ima poseban talenat da sve raščlani do najsitnijih detalja i da nalazi veze između ljudi i događaja koje ja nikad ne bih primetila“, priča ova tipična Australijanka, koja, kao i većina njenih sunarodnika, ne ume da baci bumerang ili da zasvira didžiridu. Ali zato kao tipična Australijanka pati za morem i suncem. Ceo život je trčala, igrala netbol (igru sličnu košarci popularnu među ženama u zemljama Komonvelta) i plivala najmanje kilometar dnevno.

Ovde teško može naći lepo zagrejan zatvoren bazen, a uz dužno poštovanje Ada nije baš adekvatna zamena za okean. Ipak u Kamberi, u kojoj je živela i u kojoj joj i sad žive deca, nije mogla doživeti „belu zimu“ kao ovde. Tamo se tek jednom u 10 godina desi jedan „beli dan“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs