Dragan Ćirić, ugostitelj, hotelijer i bivši fudbaler - Lična sloboda

Dragan Ćirić (Foto: mozzart sport)

Kao po običaju, MOZZART Sport u ovoj rubrici donosi još jedan profil vrhunskog sportiste o kome se malo zna. Ovog puta reč je o Draganu Ćiriću, istinskom majstoru fudbala koji je svoju intimu sakrio kao što je krio loptu od protivničkih igrača. Smišljeno se, kaže, klonio medija, iako je znao da mu komunikacija s novinarima ide u rok službe i da ponešto žrtvuje kada to izbegava, ali ni po koju cenu nije želeo popularnost. Sad uživa u činjenici da nije interesantan ni običnoj raji ni paparacima, dok provodi dane kako on želi, u sopstvenom mikro kosmosu i ličnoj slobodi

Dragan Ćirić bio je i ostao akter neobične fudbalske pojave. U vremenu izopačenih vrednosti, kada su ljudi spremni da prodaju dušu đavolu za pet minuta slave, svašta progutaju i dozvole svašta sebi za nekoliko novinskih naslova, jedno pojavljivanje na televiziji ili nekoliko hiljada ulazaka na Jutjub, otpor prema publicitetu jednog od najboljih tehničara u istoriji našeg fudbala, klupske legende Partizana, profesionalnog uzora jednom Saši Iliću, nekadašnjeg igrača Barselone, AEK-a i Valjadolida deluje nestvarno, arhaično i gotovo bajkovito. Još su zanimljiviji motivi medijske samoizolacije tog tridesetšestogodišnjeg Beograđanina, čiji su vrcavi driblinzi i nepredvidivi šutevi devedesetih ostavljali bez daha navijače, i to ne samo onima koja je crno-bela kombinacija na srcu. Ćirić, međutim, ne liči na nadobudne mrgude među svojim bivšim i sadašnjim kolegama. Naprotiv, njegova priča je drugačija.

- Smišljeno sam se klonio medija. Celu karijeru. Znao sam da mi komunikacija s novinarima ide u rok službe i da mogu ponešto da izgubim ako to izbegavam, ali ni po koju cenu nisam želeo popularnost i pritisak koji ona nosi. Nemam ništa protiv vaše profesije, nikada nisam bio u sukobu ni sa kim od vaših kolega. Jednostavno sam hteo da sačuvam svoju privatnost. I uspeo sam. Danas sam mnogo srećan kada prođem ulicom, odem na roditeljski sastanak, pojavim se na nekom javnom događaju ili izađem na piće, a ljudi se ne gurkaju kada me vide, ne okreću se za mnom ili glasno komentarišu moje ponašanje. Nisam interesantan ni običnoj raji ni paparacima. Živim svoj mali život daleko od očiju znatiželjnika. Kao sav normalan svet. I ništa mi ne fali. Uživam u svom mikro kosmosu i ličnoj slobodi – detinje iskreno priznaje Dragan Ćirić na početku ekskluzivnog razgovora za MOZZART Sport.

I završetak igračke karijere slavne "desetke" kluba iz Humske bio je nesvakidašnji: povukao se na vrhuncu snage, u tridesetoj godini, bez ijednog velikog i(li) opiljivog razloga. Ili se nama barem tako činilo.

- Možda je drugima tako izgledalo, ali nisam naprečac, iz nebuha, ničim izazvan ili iz hira završio karijeru. Dugo je ta odluka sazrevala u meni. Nisam bio ni povređen ni uvređen u trenutku kada sam doneo odluku o povlačenju. To je bila kulminacija višegodišnjeg nezadovoljstva nekim stvarima. Mnogo toga se dešavalo mimo moje volje ili išlo u pogrešnom smeru kada je moj fudbalski život u pitanju. Što sam se više opterećivao time, to sam manje uživao u igri. Onog trenutka kada sam shvatio da više nisam srećan na utakmicama i treninzima, rešio sam da odložim kopačke. Okrenuo sam novu stranicu ne znajući šta me čeka "iza brda". Znam mnoge koji su se pogubili pri okončanju tog hiperaktivnog, do detalja uređenog i vrlo omeđenog života profesionalnog sportiste. Ja se nisam prepustio sudbini. Baš volim svoju sadašnju svakodnevnicu, imam neke druge preokupacije i opet se osećam ispunjenim, ostvarenim.

Za razliku od mnogih bivših fudbalera koji su se otisnuli među trenere, menadžere ili funkcionere, Ćirić se sasvim klonio sveta u kojem je živeo više od dve decenije. Više ni rekreativno ne trči za loptom. Zamenio ju je drugim sportskim rekvizitima.

- Ne igram više ni mali fudbal, a godinama sam "visio" u balonima s Ivanom Tomićem, Savom Miloševićem, Gordanom Petrićem, Nenadom Bjekovićem juniorom, Zoranom Mirkovićem... Dojadilo mi je više da se tučem, a-ha-ha... Ni moji prijatelji ni ja ne volimo da gubimo, a kako smo svi još u dobroj kondiciji, ta naša rekreativna okupljanja redovno su se pretvarala u borbu "na život i smrt", kao da se radi o finalu Lige šampiona ili Svetskog prvenstva. Kući sam se stalno vraćao plav od modrica. Zato sam prešao na gospodskiji sport. Tenis sam otkrio i zavoleo još pre uspeha Đokovića, Jankovićeve, Zimonjića i ostalih naših asova, ali sam tek poslednjih godina redovan "na mreži". Vrlo su retki dani kojima se makar jedan sat ne družim s reketom i lopticom. Skoro da sam postao teniski zavisnik. Obožavam da ga igram i pratim televizijske prenose turnira.

Dragan ne isključuje mogućnost povratka najvažnijoj sporednoj stvari na svetu jednog dana. Dotad će u fudbalu uživati kao običan gledalac - iz fotelje.

- Ne idem na stadione. Ne pamtim kada sam pre Partizanovog meča s Arsenalom u Beogradu uživo posmatrao neku utakmicu. Radije ih gledam sa svojim društvom u svom restoranu, uz dobru klopu, čašicu pića i interne šale. Najčešće su to mečevi Lige šampiona i reprezentacije. I za koga god da navijamo, taj izgubi. Obavezno. Imamo takav njuh za gubitnike da bi nam, da se kladimo, sto odsto prolazili tiketi na timove protiv kojih bučemo. Volim energiju koju nose veliki mečevi. Nedavno rekoh svom drugom ocu Ljubiši Tumbakoviću da je taj povišen adrenalin jedino što bi jednog dana moglo da me vrati fudbalu. Samo to mi nedostaje.

Današnja mlađarija se možda ne seća njegovih igračkih bravura, ali ljubitelji Dunava, Zemuna, đakonija španske kuhinje, intimne atmosfere, fado muzike i zvuka starog roka znaju za Ćirićev restoran "Milagro". Naš sagovornik kaže da je bez naročitih pretenzija, maltene slučajno postao vlasnik jednog od najprestižnijih mesta u našem glavnom gradu.

- Nisam sebe zamišljao kao ugostitelja, mada je to čest izbor bivših fudbalera. Prvobitna ideja bila je da napravim kutak u kojem ću sa družiti sa sebi dragim ljudima. Pošto sam oduvek voleo Zemunski kej i često dolazio u taj deo Beograda, nisam se dvoumio kada sam video jednu trošnu, skoro urušenu kućicu iz 1800. i neke godine. Srušio sam je i na njenom mestu počeo da zidam "Milagro", što znači "čudo" na španskom jeziku. Uložio sam mnogo truda, pa i novca u restoran, ali više za svoju dušu nego iz namere da se obogatim na njemu. Priča je, međutim, ubrzo prerasla moja očekivanja i postala veoma ozbiljna. Danas je to popularno mesto, gde neki fin svet dolazi da uživa u neobičnom enterijeru, dobrom zalogaju, piću i živoj muzici. Kada je lepo vreme, i u divnom pogledu na Dunav s terase i iz letnje bašte.

(Foto: mozzart sport)

Jedan od najboljih fudbalera među ugostiteljima ili jedan od najuspešnijih restorandžija među fudbalerima hteo je i uspeo da u ovoj prelepoj kući na Zemunskom keju oživi duh Španije, zemlje u kojoj je proveo skoro celu inostranu karijeru.

- Volim Španiju, mnogo toga lepog sam video, naučio i doživeo u toj zemlji, ali nikada nisam poželeo da tamo ostanem i posle karijere. Ne radi se samo o nostalgiji i normalnoj želji da se bude blizu roditelja, familije i prijatelja, da se govori svojim jezikom. Ma koliko to čudno zvučalo, u zlom vremenu u kojem svi živimo, supruga i ja smo se složili da je Srbija bolje, prirodnije mesto za odrastanje naše dece. Poneo sam ipak neke dobre navike odande. Jedna od njih je uživanje u hrani. Španci ne idu u restorane samo da bi se videli i ispričali, već i da bi zadovoljili čula ukusa i mirisa. I vrlo su jednostavni u tome. U njihovoj kuhinji meso je meso, riba je riba, povrće je povrće... Imaju meru u kombinovanju namirnica i sjajne začine, od kojih je neke ovde teško nabaviti. Zbog toga nisam imao nikakvu dilemu oko menija u "Milagru". To važi i za vina, među kojima dominiraju ona španskog porekla. Lično, najlakše prepoznajem i najviše volim vina iz Valjadolida i te regije. Važe za od najbolja na svetu.

Netipičnost Ćirićeve ličnosti prepoznaje se i u navici da često sam ide u nabavku namirnica. Što za svoju porodicu, što za kuhinju "Milagra". Iz pukog zadovoljstva.

- Obožavam atmosferu pijace, njenu živost i koloritnost ljudi koje tamo srećem. Za mene je ta kupovina više od svakodnevnog rituala. Imam svoje prodavce na Kaleniću i naše jutarnje priče o svemu i svačemu. Dok prebiram po hrani, siti se išćaskamo o velikim svetskim problemima, domaćim političkim aferama i sportskim rezultatima. Padne i poneki trač, jer ih većina čita tabloide, za razliku od mene koji samo preletim preko dnevnih novina dok čekam red na teniski termin. Volim i da kuvam za porodicu s vremena na vreme. Kažu da sam dobar u spremanju ribe, morskih plodova i raznih čorbi. Umem nekad da pravim društvo kuvarima u svom restoranu. Ne da bi ih nadgledao ili im se mešao u posao. Radim to iz čistog gušta i radoznalosti. Pošto su svi majstori svog zanata, mogu samo da se zadovoljim poslom pomoćnog radnika, a-ha-ha...

Voli često da skokne i do Kopaonika, gde je ove zime s bivšim saigračem i velikim prijateljem Savom Miloševićem otvorio hotel kojem su dali ime "Srebrna lisica". Na meniju tog apartmanskog objekta nalaze se jela sasvim različita od onih u ponudi beogradskog restorana.

(Hotel "Srebrna lisica")

- Tamo je druga priča. Boravak na svežem i oštrom planinskom vazduhu traži težu, kaloričniju hranu. Posle trošenja na skijanju, snoubordu ili sankanju, snagu najbolje i najbrže vraćaju domaći sir, kajmak, zimnica, svinjsko meso, krompir... Sve u svoje vreme i na određenom mestu. Ako je suditi po reakcijama naših gostiju, napravili smo dobar izbor. Zadovoljni smo prvom sezonom i nadamo se da će sledeća biti još bolja. I tako redom, dok nam hotel ne postane jedan od najposećenijih na Kopaoniku, a ja ponovo spojim lepo i korisno. Volim planinu, Kop pogotovo, a u međuvremenu sam ovladao i biznisom u koji sam se svojevremeno vrlo spontano upustio. I dalje ga radim s emocijom, s tom razlikom što to sada činim iz sve snage. Ko zna, moguće je da na taj način lečim komplekse, namirujem ono što sam propustio kao fudbaler jer mi karijera nije bila velika kao što je trebalo i kao što su mi svi predviđali.

Najveći izvor Ćirićeve sreće i energije nalazi se ipak u njegovoj mnogočlanoj porodici. Nekadašnji Partizanov as je ponosni otac dvanaestogodišnjeg Marka, dva leta mlađe Laure i petogodišnjeg Mateje. Ne gura ih u sport, ali se potajno nada da će neko od njih krenuti tatinim stopama.

- Najvažnije mi je da su zdravi i srećni, odnosno da izrastu u dobre, poštene, obrazovane, vredne i lepo vaspitane ljude, koji će se baviti onim za šta su predodređeni. Bilo bi mi drago kada bi se neko od njih troje pronašao u sportu, ali ne pada mi na pamet da ih silim na to. Priznajem da sam bio srećan kada mi je Marko jednog dana saopštio da bi voleo da trenira fudbal u Partizanu. Odveo sam ga i prepustio ljudima iz naše omladinske škole. Ne samo da ne tražim protekciju za njega, nego mu vrlo retko idem na utakmice jer smatram da treba sam da se bori i izbori za sebe. Primetio sam samo da mi je sličan, igra iz zadovoljstva, na mahove, to jest kada mu je lepo i kada je inspirisan. Neka ga, ima moju maksimalnu podršku, pa dokle dogura. Laura je počela da pokazuje interesovanje za odbojku, verovatno ćemo je upisati u neki klub, a Marko je još mali da bi znao šta je sport i šta mu leži – zaključuje u svom ležernom stilu Ćirić.

Piše: Olgica Nikolić

izvor :