Aja Jung, koreograf, ballerina, direktor i osnivač Beogradskog festivala igre - Baletski revolucionar

Aja Jung (Foto: YouTube/screenshot)

Direktor i osnivač Beogradskog festivala igre (BFI), koreograf i balerina Aja Jung već sada zna ko će gostovati na narednom BFI. Znalo se to, kaže, još pred početak ovogodišnjeg festivala, a dosad je već ugovoreno nekoliko naslova koje će beogradska publika imati priliku da vidi 2013. godine. Smeje se na našu konstataciju da je, sudeći po ovim dogovorima, verovatno najvrednija u državi i uz kaficu u kafeu Fraći, smeštenom u podrumu njene porodične kuće, dodaje: "Kada bi svako tako dobro radio svoj posao..." A nije joj bila dovoljna revolucija u srpskom baletskom životu, koju je u tandemu s rediteljem Nebojšom Bradićem napravila osnivajući BFI, već je otišla korak dalje - postigla je dogovor o otvaranju departmana baletske škole Milanske skale u Beogradu. Kao i 2004, kada je započinjala s Festivalom igre, njen trud nije naišao na širokogrudost nadležnih u gradu i republici.

Navikla je, pa kaže:

- Ovde, kao što je to već uobičajeno, nije postojalo interesovanje, tako da ćemo početi da radimo na nekoliko lokacija. Krenuli smo s najmlađima, a plan je da kako oni budu rasli, raste i škola. Nadam se da ćemo za dve-tri godine, kada bude potrebno da se sve dešava pod istim krovom, imati svoj prostor.

Koje će te sale dotad koristiti?

- Baletsko-koncertnu salu u Jevrejskoj opštini u Kralja Petra. To je veoma lep prostor, tu su održana i dva kruga audicija. Imamo otvorena vrata Madlenijanuma, u njihovom pozorištu su dve velike baletske sale koje ispunjavaju sve kriterijume, a u vidu imamo još nekoliko prostora. U ovoj situaciji smo morali da se prilagodimo roditeljima jer se radi o deci koja su od pet do osam godina starosti, pa mora da ih neko vodi na balet. Postoji i grupa od devet do 12 godina, njihov je raspored intenzivniji, (šest puta nedeljno), zato je lokacija bitna za roditelje. I oni su takođe mali.

Koliko vidimo, imaće oni ipak bolje sale nego što ste sami imali u baletskoj školi Lujo Davičo. U nju se baš ne ulaže mnogo...

- Bila sam fascinirana kada sam sa 17 godina krenula u Njujork. Mislila sam da su tamo baletske sale fantastične, ali sam se ubrzo razočarala. Bilo je famoznih sala, ali to su bile one za stepovanje i druge forme koje su naginjale brodvejskom mjuziklu, a ono što je bilo za balet, bilo je skučeno. Uvek je to bio neki skrajnuti prostor. Tada sam shvatila da je ipak sve u pedagozima. Ako imate dobrog pedagoga, nije toliko važna baletska sala.

A ko je bi zadužen da vas vodi na balet kada ste počinjali?

- Bila sam srećna što mi je baletska škola bila blizu, na Dorćolu, zato sam rano počela da idem sama. Pre toga su se baka i mama smenjivale.

Sećate li se koju ste baletsku predstavu prvu gledali?

- U vreme kada sam bila malena, bilo je mnogo dečjih baleta na repertoaru Narodnog pozorišta. Igrali su tada i Kopeliju, Petra Pana... To je veoma važno za odrastanje i za popularizaciju baleta. Deci sa četiri-pet godina možete jedino to da prikažete, a kasnije ona mogu da idu na Labudovo jezero iz četiri čina.

Zašto se decenijama unazad dečiji baleti ne izvode u Narodnom pozorištu?

- Ne znam, ali tako je napravljen genocid na baletskim generacijama, zato i nemamo mnogo baletskih umetnika. Samo iz velike selekcije, od mnogo devojčica i dečaka koji su zainteresovani da igraju, mogu da se pronađu talenti.

Koliko njih je iz vaše školske generacije nastavilo da bavi baletom?

- Veoma malo. Praktično iz moje klase samo ja, a negde generacijski tu je i Ana Pavlović, primabalerina u Narodnom pozorištu. Mada je u mojoj klasi bilo mnogo više onih koje su bile forsirane, za koje se mislilo da će biti velike balerine, ja sam se izvukla i još sam u igri. U ovoj profesiji važno je da uđete u pravo vreme u igru, odigrate sve ono što imate i na vreme shvatite da treba da razmišljate o profesionalnoj tranziciji. To dođe veoma rano, već oko 30. godine.

Šta vam je kao devojčici bilo najlepše u baletu, a šta vam je bilo teško i ne tako lepo?

- Ne pamtim ništa tako teško u prvom periodu. Imala sam sreću da u prve četiri godine baletskog školovanja budem kod žene koja je bila dobar baletski pedagog i koja je učila pedagogiju u Londonu. Danas predaje u Parizu. Bila sam veoma vezana za svog pedagoga, što je bitno jer pedagog je simbol onoga što želite da postanete. Nakon te četiri godine počela je, što se mene tiče, apsolutna havarija. Pala sam u ruke baletskih pedagoga koji su vrlo nestručno vodili i školu, i mene. Sa 16 godina odlučivala sam da ili ću prekinuti sa školovanjem, s baletom ili otići na drugu adresu.

Kakav je bio vaš prvi kontakt s Njujorkom, s nepunih 17 godina?

- Imala sam 16 godina kada sam otišla u Toronto na audiciju za Kanadski nacionalni balet. Nisam prošla, nisam imala temelje i spremnost kakvu su imali ostali kandidati. Ali sam zato na toj audiciji dobila ponudu i stipendiju za Njujork. Došla sam u Beograd i dobro razmislila. Odlučila sam da Davičo završim vanredno, a da prihvatim poziv i odem u Njujork. Sećam se da je bilo užasno teško i sad nešto razmišljam kako je bilo mojoj mami u to vreme, bez Skajpa, mobilnog telefona...

Ko vam je u porodici bio velika podrška?

- Mama, bila je veoma hrabra. Mislim da sam od nje nasledila hrabrost.

Da li se pre vas u porodici neko bavio umetnošću?

- Niko. Bili su doktori, inženjeri, svi s nekim ozbiljnim diplomama. Ja sam prva "baletanka". Peta sam generacija na Dorćolu, moje čukundede i babe došle su u Beograd iz Diseldorfa da se bave juvelirskim zanatom, prodajom zlata, srebra, satova... Imali su dve radnje na Terazijama. Mislim da sam nasledila njihov trgovački duh. Ako ne znate da prodate ili ako ne znate da kupite, u umetnosti ništa i ne vredi. Morate umetničkom produktu dati zaštitničku cenu i stavititi ga na pijedestal. Onda se to ceni.

Jeste li nasledili ljubav prema nakitu?

- Nažalost, na našu radnju na Terazijama, u zgradi gde je sada British Councill, pred kraj rata pala je bomba. Potom je sve nacionalizovano, pa je otišlo u zaborav. Neki lični komadi nakita, koji su se generacijski prenosili, sa sve inicijalima, su ostali. Volela sam da se kao devojčica kinđurim. Volim i dan-danas nakit, ali vreme u kom živimo ne dozvoljava nam da nosimo neki specijalan nakit. Ne postoji prilika za to.

Mislite da su vaše čukunbake imale više prilika da ga nose?

- Sigurno, to je tada bila i neka vrsta statusnog simbola. Danas to nije statusni simbol. Danas zapravo pedigre uopšte nije statusni simbol. Kada imate dobar pedigre, u ovoj našoj sredini možete da budete samo devalvirani.

(Foto: Mozzart sport)

Kako stojite sa zakonom o denacionalizaciji? Da li ste se prijavljivali za vraćanje imovine?

- Jesmo, ali bilo je dosta toga. Negde nosimo u sebi da nam je nekada neko nešto oteo. Kako sam starija, taj bol sve više shvatam.

Sećate li se bakinih priča kako je bilo u Beogradu u njeno vreme, u Ulici Strahinjića bana, u kojoj je vaša porodična kuća?

- Žao mi je što u nekim odraslijim godinama više nisam imala vremena da slušam njene priče. Dosta sam radila, često sam dugo bila u baletskoj sali, putovala... Kada sama bila mala, dok smo se šetali prolazili smo pored kuća… Za svaku mi je baka pričala ko je tu stanovao. To je stari Beograd koga više nema.

Je l’ i ona želela da bude balerina?

- Jeste, u njeno vreme kada časove su držale Ruskinje, imigrantkinje. Ona je trebalo da ide na časove kod Jelene Poljakove (profesorka Carske baletske škole, igrala prvu "Žizelu" postavljenu u Narodnom pozorištu 1926, prim. aut). Otišla je na prijemni ispit i pokazalo se da je baš dobra. Međutim, kako je bila peto dete u porodici, odlučili su da je ne daju na balet jer su ti časovi bili jezivo skupi. Nosila je to u sebi i često zamerala svojima.

Zato joj i nije ni bilo teško da vas svaki dan vodi na balet…

- Da, i često mi je pričala o tome govoreći kako svoje snove treba ispuniti.

Neko bi rekao da su i časovi baleta na Brodveju dovoljni za ostvarenje snova.

- Bilo je tu glumaca, pevača... Naročito su dolazili reperi, koji su u to vreme bili mnogo popularni. To je bila oficijelna škola i za Brodvej, mjuzikle, ali i za MTV. Bilo je to vreme koje sadašnje generacije ili ne pamte, ili im je smešno. MC Hamer je tada bio baš popularan, Maraja Keri... Oni su dolazili redovno, to im je bio rasadnik, odatle su uzimali igrače za njihove spotove.

Sa kim ste od njih radili?

- Za mnoge. Između ostalog, američku turneju Džipsi Kingsa, pa sa MC Hamerom... To su zanimljiva, instant iskustva, tipična za Njujork.

Kakav je bio MC Hamer? Kako se ponašao dok ste vežbali i snimali spot?

- Nismo mi kao igrači imali mnogo kontakata s muzičarima s kojima smo radili, ali se sećam da su bili normalni. Uvek su dolazili u tenerkama, vežbali i uigravali da bi sve pred kamerama bilo savršeno.

Da li ste dobili angažman za neki mjuzikl?

- Pred kraj mog boravka u Njujorku, dobila sam angažman u Bohumu, za američki mjuzikl Starlight Express, koji se još uvek igra. Za taj mjuzikl je izgrađeno posebno pozorište. Igrao se na rolerima. Pozorište je ogromno, napravljeno je tako da igrači mogu da prolaze iza, ispred i sa strane publike. Kao u vasionskom brodu. Tada sam prvi put osetila veliku nostalgiju i želju da se vratim u Beograd.

Odakle potiče dobro snalaženje na rolerima, je l’ od rošula koje ste vozili duž Strahinjića bana do Kalemegdana?

- Mama je izuzetno dobro klizala, bavila se jedno vreme umetničkim klizanjem, a trenirala je često i s drugarima koji su bili hokejaši. U njeno vreme klizanje je bilo veoma popularno, pogotovo otvoreno klizalište na Tašmajdanu o kome se i danas priča. Moje prve klizaljke su broj 24, imam ih još.

Koliko ste imali godina, dve-tri?

- Tri, doneli su mi klizaljke iz Kanade pošto ovde, a ni u širem regionu, nije bilo tako malih. Zato sam mnogo pre rošula prvo stala na klizaljke. Sećam se, bila sam vrlo uporna. Pamtim sebe kako stojim uz belu ogradu na Difovom klizalištu, gde me mama stalno vodila, i kako plačem zato što mama fantastično kliza i izvodi neke piruetice, a ja ne mogu da se pomerim.

Gde su sad te prve klizaljke?

- U dečjoj sobi. Moja starija ćerka Dora se uvek plašila klizanja i rošula, a ja sam obožavala sve što je individualno, gde mogu ja da kontrolišem igru.

Jesu li vam ćerke zainteresovane za balet?

- U principu sva deca koja odrastu u takvom miljeu budu zainteresovana. Starija ćerka Dora je putovala sa mnom, gledala predstave i inficirala se igrom, iako sam pokušala da joj pokažem ono što ne valja. Za mlađu ćerku još ima vremena, mala je.

Dora ide u baletsku školu?

- Pošla je sa osam godina, prvo u pripremno, pa u nižu školu... Potom su se tamo menjali pedagozi na svakih 20 dana. Primetila sam da moje dete, koje nije uporno i ambiciozno, ima divno telo koje je počelo od baleta da se krivi. Krivila joj se kičmica i nogice, dobijala je različite felere na telu koje nije imala.

To se primećivalo tako brzo?

- Ima dece koja sa 12-13 godina idu na operaciju kičme, meniskusa, iskaču im kolena, stopala, dobijaju čukljeve. Balet je zahtevna rabota. Kao što igrač mora da završi baletsku školu da bi izašao na scenu da igra, tako i pedagog mora nakon završene igračke karijere da završi školu da bi mogao da uči decu kako da igraju. Ja, kao igrač, nikada ne bih smela da uđem u baletsku salu među decu jer ne umem da prenesem znanje. To je jedan od razloga što se danas u Beogradu otvara profesionalni departman baletske škole.

Koliko je nedostatak novca prepreka da bi se razvio talenat?

- Sigurno da jeste. Imamo nekoliko devojčica i dečaka koji nemaju finansijskih mogućnosti da plaćaju baletsko školovanje, a izuzetni su talenti. Postoje deca s teškim životnim pričama iz unutrašnjosti, potrebna im je finansijska i svaka druga pomoć da bi došli u Beograd. I tamo gde je idealna porodica ljudi nemaju sredstva, a u baletu se odluke donose veoma rano. Roditelji često misle "ma dobro, sada ima deset godina, za jedno dve-tri godine…" A za te dve-tri godine sve je već završeno.

Da li je tokom audicije bilo dece kod kojih je prepoznat talenat, a roditelji neće moći da im isfinansiraju školovanje?

- S decom koja žive u Beogradu je lakše, njima možemo da pomognemo. Ali bilo je dece iz Kraljeva, Subotice... Za jednu malu Anđelku nam je posebno žao. Ona živi u selu kod Kraljeva bez roditeljskog staranja i izuzetan je talenat. Odmah su je svi primetili. Iako nema mnogo baletskog znanja, svega nekoliko časova, ne može da se primeti da se razlikuje od dece koja svakodnevno idu na balet. Videli su je profesori iz Milana, ponudili joj da ode tamo na školovanje.

Pa hoće li uspeti u tome?

- Teško, administracija je kod nas komplikovana. Mi smo pisali njenoj školi, ali mislim da su male šanse. Verujem da se radi i o nepoznavanju profesije, o kakvoj se školi radi i kakve se sve mogućnosti otvaraju za to dete.

I zato što je dete bez roditeljskog staranja, neće moći u internat Milanske skale?

- Da, zbog procedura. Niko ne želi da bude odgovoran.

NJUJURŠKI KUČIĆI

Šta ste sve radili tokom školovanja u Njujorku?

- Radila sam svašta. Pre svega sam naučila da se jako rano budim. I dalje to praktikujem. Svaki dan se budim oko pet-pola šest. Ostalo mi je to iz perioda kada sam već u sedam morala da izađem po časopis Village Voice, u kome su izlazili oglasi za sve audicije koje se dešavaju u toku tog ili eventualno sutrašnjeg dana. Morala da odradim čas u školi i da se pojavim na nekoj audiciji na suprotnom kraju Njujorka.

Jovan Ćirilov odao je u svojoj kolumni jedan vaš posao - šetanje kučića.

- Da, šetala sam kučiće. To je bio dobar biznis. Da postoji u Beogradu, sigurno bih svojoj deci rekla da to rade. Slučajno sam dobila taj posao. Pored stana u kojem sam živela bila je velika radnja za kučne ljubimce, a u jednom delu radnje bili su boksevi sa kucama koje su gazde tu ostavljale na celodnevnom boravku. Oni moraju da se prošetaju, i ja sam to radila. Bila sam veoma uspešna, mogla sam po tri-četiri psa da prošetam istovremeno. Svi moji drugari iz baletske škole su konobarisali, ali ja to nisam mogla. Više mi je odgovaralo da budem sama, bez kontakta s ljudima, i da šetam moje kučiće.

(Foto: Mozzart sport)

IZBACIVANJE IZ ATELJEA

Kako je došlo do toga da vas vaš budući saradnik Nenojša Bradić, s kojim ste osnovali festival igre, pre toga izbaci iz Ateljea 212?

- A-ha-ha, jeste, desilo se to. Kao jako mlada postala sam ambasador igre pri Unesku, pa sam kao njihov delegat otišla na Krf, gde je trebalo da se uradi što više plesnih projekata.

Zašto baš na Krfu?

- Zato što je stari deo grada Krfa trebao da uđe na listu svetske baštine.

Čekajte, kako to da povežemo sa izbacivanjem iz Ateljea?

- Tako što sam otišla tamo i dugo nisam bila u Ateljeu. Onda sam se vratila, pa sam, kao što su i svi drugi ulazili s različitim životinjama, i ja došla sa svojom pudlicom. Tada je već Nebojša bio upravnik i izbacio me. Bilo mi je jako neprijatno, ali nisam znala za ta pravila koje je uveo tokom mog odsustva. Dugo nam je trebalo da propričamo.

Kako ste propričali?

- Prošlo je nekoliko godina. Igrala sam tada u solunskom pozorištu Milos. Vežbala sam u baletskoj sali, moja pudlica je bila sa mnom kada je ušao direktor pozorišta i rekao: "Aja, imam iznenađenje za tebe. Ovde je jedan reditelj iz Beograda, Nebojša Bradić. Voleo bi da te vidi". Tako smo se sreli. Sećam se da sam mu rela: "Pobegla sam tamo gde primaju kučiće". Razbijen je led i postali smo prijatelji.

PILATES I GYROTONIK

Da li se fizička spremnost u baletu, osim vežbanja u baletskoj sali, postiže još nekim dodatnim treninzima?

- Sport nije preporučljiv uz balet. Jedno vreme je pilates bio veoma popularan među igračima, sada je to gyrotonic, koji otvara mišiće nogu, izdužuje ligamente, sprečava povrede... U vreme dok sam ja učila balet, bili su nam zabranjeni mnogi sportovi. Recimo, nismo smeli da skijamo, i to ne samo zbog straha od povrede već i zbog upotrebe drugih mišića. Ono što je preporučljivo su roleri, oni umeju da izduže mišiće. Rolere sam obožavala. Po celom Njujorku sam ih vozila. Danas, kada odem tamo i pogledam saobraćaj, pomislim: "Bože, koliko sam bila luda da sam sa 18 godina ulazila u taj saobraćaj s rolerima i vozila ih između kola". Mislim da bih se šlogirala kada bih videla da to moje dete radi.

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :