Ivana Stanković, manekenka - Folk mi daje energiju

Prošlo je više od 20 godina otkako je Ivana Stanković pobedila na izboru za Fordovo lice godine zagrebačkog časopisa Svijet i uputila se u Milano da se bavi manekenstvom. Ni danas ne prestaje da radi i uz kaficu na zemunskom keju priseća se početaka. Otkriva kako joj najbolju energiju za slikanje daje folk muzika, a kada na fotografijama treba više senzualnosti, pušta „Tvoje oči“ od Zdravka Čolića, kako izgleda kada se svađaju Armani i Đanfranko Fere i zašto joj nije simpatičan Brus Vilis. Ivana ne voli tehniku, novotarije, nikada kasete i vokmen nije zamenila mp3 plejerom, a želja joj je da ode na koncerte Halida Bešlića i Dragane Mirković

Interesovanje za knjigu „Bez daha“ najuspešnije srpske manekenke Ivane Stanković ne jenjava. U knižarama izdavačke kuće Laguna prodaje se drugo izdanje, iz dana u dan ređaju se promocije i potpisivanja knjiga… Za Ivanu ni posle završetka serijala „Prvi srpski top model“ nema odmora. Vratila se modelingu, posle snimanja u Beču juri za Beograd da potpisuje knjigu, medijska pažnja ne popušta, a mi smo uspeli da je „uhvatimo“ na Zemunskom keju…

Pamtite li prvi intervju koji ste dali?

- Prvog intervjua, datog u Šansi, slabo se sećam, pamtim ga kao kroz maglu. Više mi je ostao u sećanju intervju dat za RTS u studiju Beogradske hronike.

Kada je to tačno bilo?

- To je bilo 1990. godine, oba su bila u istom periodu, neposredno posle moje pobede u Puli za Fordovo lice godine koje je organizovao časopis Svijet. Ne mogu da se setim za koje novine sam dala intervju u Šansi, da li je to Ilustrovana politika, TV revija...

Da li su roditelji i drugari znali da šaljete svoje fotografije na konkurs ili je to bilo iznenađenje?

- Svi su znali, slala sam ja i dve godine ranije i bili su veoma tužni što se to nije ostvarivalo kada sam ja želela, već mnogo kasnije. Te dve godine su se za mene baš odužile. I danas mislim da sam sa 14 godina bila spremna za posao manekena. Danas su se te granice pomerile i sada me ne bi odbili, uz obrazloženje da imam premalo godina.

Odakle vam uopšte ideja da sa 14 godina šaljete svoje fotografije na konkurs? Ko vam ih je napravio?

- Uradili su ih Milan Đaki i Milan Tvrdišić u foto studiju Pinki. Otišla sam kod njih posle završenog kursa za manekene. Te kurseve danas najžešće kritikujem, to je srpski izum, nigde u svetu to ne postoji. Ali kada sam ga završila i kada mi, naravno, on ništa nije doneo, kucnula sam na vrata foto studija i pitala: „Da li biste vi hteli da mi napravite slike? Meni su potrebne profesionalne slike. Koliko bi to koštalo?“ Bili su zaista divni, nisu želeli da mi naplate fotografisanje već su rekli: „Kada se proslaviš, nemoj da nas zaboraviš.“

Jeste li posle radili još neki projekat s njima?

- Posle pobede dobila sam reklamu za, sećam se, brik tetrapak, za lako otvaranje sokova. To su oni radili.

Koji je bio vaš prvi veći honorar?

- Dosad je to bilo nepoznato, prvi veći honorar bio je kada sam posle pobede na konkursu dobila ponudu od jedne tada poznate makedonske vinarije. Neven Bošković i ja samo snimili za njih reklamu za strano tržište i sećam se da sam tada, sa 16 godina, uspela to da naplatim neverovatnih 2.000 dolara.

Sigurno se sećate na šta ste potrošili bar deo tog novca, onaj koji su vam roditelji dozvolili da odmah potrošite?

- Roditelji su stvarno sve takve odluke prepuštali meni. Sećam se da sam deo novca, pošto sam znala da ću uskoro u Los Anđeles, sačuvala da tamo nešto kupim. A drugi deo sam potrošila za uređenje svoje sobe.

Koliko je današnjim devojkama koje hoće da se bave modelingom lakše nego u vreme kada ste vi počinjali? Ili ne mislite da jeste?

- Danas je ipak teže, iako svi misle da je lakše. Kada sam ja počinjala postojao je krug top modela. Sve devojke koje su bile ispod njih su radile za mnogo manje novca i, naravno, bilo je teško probiti taj famozni krug od top 10, u kojem su bile Klaudija Šifer i kompanija. Danas se pruža šansa mnogim devojkama. Top modeli više ne postoje, sve se menja svakih šest meseci, stvara novo lice koje je in, a posle isteka tog vremena prepušta to mesto nekoj drugoj. Tako da danas devojke imaju veću šansu da dođu do vrha, ali se zato tu ne zadržavaju.

Jeste li posle završetka emisije „Prvi srpski top model“ razgovarali s roditeljima finalistkinja, bila im neka vrsta podrške?

- Razgovarali smo u Zagrebu posle finala. Mene Bojanina (Bojana Banjac, prim.aut.) majka obožava, jednostavno smatram da je Bojana kao neki mali anđeo. Fascinirala me je, i ne samo mene, u svakom pogledu. Nedin tata (pobednice Nede Stojanović, prim.aut.) mi je prišao u Zagrebu i rekao da je u početku mislio da smo mi malo prestrogi prema njegovoj ćerki, ali da je potom shvatio da smo to radili za njeno dobro.

Zapravo bi njima trebalo da saznaju iskustvo vašeg oca, kako to izgleda kada s ćerkom krenete u Milano, a ne zna se tačno šta će vas tamo zateći?

- To je tačno, ali moj otac je za veoma kratko vreme, svega dve nedelje, shvatio koliko je to ozbiljan biznis u inostranstvu. Video je kakva je to mašinerija i da nema nijedan razlog da se plaši za mene. Da će, ako mi se desi nešto, to biti zbog mene, a ne zbog tog sveta koji je potpuno profesionalan. On je to kao poslovan čovek, što je bio, vrlo brzo video. Kada se vratio iz Italije rekao je mami da sam ja tamo bezbednija nego što ću ikada biti ovde, već su se devedesete osećale u vazduhu i vremena koja dolaze.

Da li su u porodici bili začućeni vašim izborom ili je bilo komentara: „Ista je tetka, voli da se fotografiše, doteruje“?

- Moja majka je prelepa žena, ali je veoma stidljiva. U mladosti je bila zaista mnogo lepa, poput Brižit Bardo. Radila je kao studentkinja u hotelu na Jadranu, turisti su dolazili da je fotografišu, a ona se sklanjala. I dan-danas ona nije ni na jednoj mojoj premijeri, promociji... Ona to ne voli. Naklonost prema eksponiranju sam nasledila od oca. Bio je kicoš, voleo je da lepo izgleda, da se fotografiše, pleni, privlači pažnju... Tako da sam ja miks njih dvoje.

Znači ipak tatina devojčica?

- Da, nikada neću zaboraviti dan kada je prvi put moja slika bila na naslovnoj strani. To je ta Svijetova naslovnica posle pobede. Tata me tog jutra probudio i rekao: „Na prvi čas možeš i da zakasniš.“ Uzeo me za ruku i otišli smo do trafike, a on je potražio Svijet, koji je izašao tog dana, mislim da je bio četvrtak. Na naslovnoj je bila moja slika i pisalo je „Novo lice 1990. Ivana Stanković“.

Šta je vaš otac tada rekao?

- Pogledao je prodavca i rekao: „Komšija, je l’ vi prepoznajete ovu devojku?“ Komšija je uzviknuo: „Pa to je Ivana!“ Tata je ponosno rekao: „Eee, da.“ Tako da je on baš voleo sve to vezano za mene i moju karijeru. Neke situacije su bile malo neprijatne i ljutila sam se na njega, ali mi je drago što imam te uspomene, baš je bio ponosan na sve moje uspehe.

Šta je vama kao ipak devojčici od 16 godina bilo najteže da prihvatite u svetu mode?

- Saznanje da sam došla u Njujork a da niko ispred mene nije postavio crveni tepih niti me stavio odmah na naslovnu stranu Voga jer sam ja bila ubeđena da će se to meni tako desiti. Da ću se samo pojaviti, a svi će reći da su samo mene čekali. Saznanje da prolaze meseci, a da ja u Njujorku ne radim mi je bilo stravično. Tada sam shvatila da će moja karijera ići nekim drugim putem.

U kojoj meri su ljudi iz sveta mode obični, normalni?

- U veoma maloj meri, gotovo nikako.

Zar baš niko?

- Ne znam ko je meni normalan i opušten iz tog sveta osim, od ljudi koje sam ja upoznala, a upoznala sam skoro sve, Done Karan, Laure Bijađoti i porodice Kavali. To su ljudi koji su pre svega hedonisti, uživaju u životu. Ostatak kompanije mi se zaista čini preopterećen uspehom.

Dajte neki primer tog ludila?

- Nikada neću zaboraviti jednu scenu s Armanijem, kada je on naprosto poludeo jer su on i Đanfranko Fere u jednom trenutku namerno bili jedan drugom konkurencija. Bilo je to neko lično rivalstvo, privatni razlozi u koje ja ne mogu da ulazim jer ne znam tačno šta je bilo po sredi. Znam da su namerno preklapali revije.

Kako je to izgledalo?

- Devojke koje su radile za Armanija nisu mogle za Ferea, revije su im počinjale u isto vreme na različitim mestima. Njihovi timovi su gledali ko je od presa došao kod jednih, a ko kod drugih. Gledala sam čoveka koji gubi nerve, ne može da jede, van sebe je, na pragu je da dobije nervni slom zato što se u jednom trenutku ispostavilo da Fere ima pet novinara i pet glavnih urednica više. Srećom, tada je čuvena Ana Vintur došla na Armanijevu reviju i onda je mogao da odahne.

Smirio se kada je urednica Voga stigla?

- Da, najvažnija je došla kod njega, ali meni je to sve bilo fascinantno. Uspešni su, bogati su, slavni su, ceo svet im se klanja, odakle ta žica da se bude baš najbolji, bolji od konkurencije? Da komšiji crkne krava nije samo naša izreka.

Da li se desilo da u vašoj višegodišnjoj saradnji s Armanijem da u trenutku puknete i kažete: „Ne mogu više, ovo je prevršilo svaku meru“?

- Bila jedna situacija koja nije bila fer, ali u svetu mode vam niko i ne garantuje da će nešto biti fer. Dogovor s mojom agencijom je bio da će cena jedne kampanje koju sam radila za Armanija biti 30 odsto niža, ali će me potom uzeti za kampanju za parfem. Dali su reč, nismo imali to napismeno. Na kraju su za tu drugu kampanju uzeli sada glumicu Dajan Kruger. Hteli su da imaju neko novo lice, a ona se tada tek pojavila kao model, i imala je svetle oči kakve su oni hteli. Nije bilo fer, imali smo usmeni dogovor.

Kako vas je Armani nagovorio da se ošišate?

- U trenutku sam shvatila da nema druge, ako on to kaže i garantuje, onda je to tako, on zna šta radi. Bez obzira na to, šišanje mi je veoma teško palo. Evo sad, kada smo završili snimanje „Top modela“, mislila sam da ću se prvo ošišati zbog svojih agencija, da bih mogla da radim jer me tako ljudi traže. Međutim, sada mi se sviđa što mi je kosa malo duža.

U kojoj meri je bila problem visina Brusa Vilisa dok ste radi reklamu za Police naočare?

- Bio je problem pre svega zbog njegove sujete. Jadna ekipa se snebivala čitavih pola sata ko će mu i kako reći da je njegova visina problem. Na kraju mu je fotograf prišao i okolo-naokolo pitao da li bi on ikako mogao da se popne na telefonski imenik. On je to vrlo hladnokrvno prihvatio. S obzirom na honorar koji je dobio, ne čudi me. Tako da smo to nekako odradili. Tom Kruz je niži od njega, ali je mnogo veći čovek.

Šarmantniji, normalniji?

- Apsolutno, i harizmatičniji, i opušteniji. Jednostavno pleni. Imala sam s njim svega jedan razgovor od pet minuta, ali ću ga pamtiti ceo život.

Razočaraćete ovom slikom o Brus Vilisu ne samo žene u Srbiji, već i muškarce, koji ga u trilerima i ratnim filmovima vide kao veličinu, stalno je frajer...

- To imamo i kod naših glumaca, sliku o njima na osnovu likova koje glume. To jednostavno nije tako. I mi kao žiri u „Top modelu“ smo mnogima delovali strašni, ali smo zbog devojaka morali da budemo malo strožiji. One su posle dve nedelje izolacije počele da se otimaju kontroli.

Hajde da nam otkrijete neku pikanteriju, bar ko se od svetskih modela privatno najružnije oblači?

- Naravno da ima ne samo modela, već i mnogih ličnosti iz našeg javnog života, koje se veoma ružno oblače, ali ja to nikada neću javno reći.

Recite za neku inostranu, naše vidimo i sami?

- Mislite, smem za svetske, neće pročitati. Ne pada mi niko na pamet. Sviđa mi se kako se oblači Kameron Dijaz, Sindi Kraford... Ne sviđa mi se nikako stajling Kejt Mos. Taj njen stil koji svi hvale meni se ne sviđa, ali uopšte!

Da li ste u kontaktu s Kristi Tarlington, radile ste dosta zajedno?

- Videla sam je poslednji put u hotelu u Italiji 2004. godine. Slučajno smo se srele.

Svoju popularnost je dosta usmerila na borbu za rešavanje socijalnih pitanja...

- Ona je divna osoba. Meni je ostala u veoma lepom sećanju. Hoće da pomogne mladim modelima, da pruži podršku.

Da li je vama pomogla?

- Jeste. Nisam ja od nje tražila nikakav savet, ali u trenutku kada ste vi jedini mlađi i radite reviju s top modelima, onda uvek postoji rizik da niko od njih neće da priča sa mnom. Ona je bila veoma ljubazna. Ceni ono što joj je bog dao. Drugi sve to isto imaju, a opet nisu zadovoljni.

Kako je izgledalo snimanje u Njujorku na kojem ste vi pustili narodnjake, onako, iz sveg glasa?

- Isto kao i svuda, a-ha-ha… Mene to stvarno pokreće, daje mi energiju. Ali postoji druga strana, fotografi koji su radili sa mnom to znaju. Ukoliko su potrebne mirnije, senzualnije fotografije, čak i seksepilnije, onda ne smem da slušam narodnu muziku na snimanju, ona me isuviše ponese i fotografi ne mogu da naprave nijednu mirnu fotografiju.

Šta slušate u toj mirnoj varijanti?

- Kako je meni teško da se fotografišem bez ikakve muzike, kompromis je Šade.

Šta je bio hit na njujorškom snimanju?

- Uvek imam neki svoj miks pesama koje meni odgovaraju za snimanja. Nekada je to to domaći pop, nekada folk ili strani pop. Kada god moram da napravim mirniju fotografiju puštam pesmu „Tvoje oči“ od Zdravka Čolića. To me primiri, a ima lep ritam za poziranje.

Retka ste javna ličnost koja otvoreno govori o slušanju folka, bez dodatne odrednice da to radi samo u kafani?

- Želim da verujem da ljudi ne lažu kada to kažu, da ih stvarno ponese kafana. Ne znam zašto bi neko lagao da nešto ne sluša. Taman da slušam nešto najgore, da jedina ja na svetu to slušam, to sam opet ja. Ne znam šta je tu tako čudno. To je muzika koja se meni sviđa otkad znam za sebe. Moji roditelji su slušali Abu, Zvonka Bogdana, Hulija Iglesijasa, ali prvi put kada sam čula nešto narodno, meni se to dopalo.

Brena je u tom periodu vašeg odrastanja bila revolucija u svetu folka...

- Volela sam njene pesme i nju. I danas kada pomislim na nju, pomislim na njene stare pesme, na prvih četiri-pet albuma. Meni je „Bato, bato“ njen najbolji album. Na njemu je svaka pesma hit za sva vremena.

Šta najviše volite da slušate?

- Halida Bešlića, Draganu Mirković i Plavi orkestar. To su ljudi koje mogu svaki dan da slušam.

Koliko je bilo vaše iznenađenje kada su organizatori na promociju drugog izdanja vaše knjige „Bez daha“ pozvali Draganu Mirković?

- Joooj, veliko...

Da li ste je pre poznavali?

- Nisam, upoznale smo se posle promocije i stvarno je na mene ostavila jak uticaj. Ona je ljudska veličina i zaista mi je drago što volim njene pesme. Rekla sam joj da neću odustati da je nagovorim da održi koncert u Areni. Mislim da je nesvesna da bi mogla da napuni ne jednu, već dve Arene. Ona mi se smejala i rekla: „Koliko si uporna, ne sumnjam da ćeš me nagovoriti.“ Volela bih da čujem nju u Beogradskoj areni, volela bih da dođe Halid Bešlić. To su dvoje ljudi na čijim koncertima nisam bila. Prošle godine sam bila na koncertu Plavog orkestra, tu sam želju sebi ispunila.

Razmišljate li o mogućem povratku glumi? Kao devojčica od 12 godina, pohađajući Dramski studio Radio Beograda, igrali ste s Jelenom Žigon u američko-srpskoj koprodukciji „Bekstvo iz Sobibora“.

- Imala sam ponuda, dve u inostranstvu i tri kod nas, ali nažalost, svuda su želeli da glumim sebe, manekenku. To je, po mom mišljenju, pogrešno, ako bude nešto drugo, zainteresovala bih se, ali neću da gumim manekenku.

Ne znam koliko ste informisani, ali Severina Vučković u medijima uveliko najavljuje udaju, a još se pamti vaša izjava da će te vi u brak odmah posle Seve.

- Ostaću onda ja crna ovca. A možda i neću, videćemo, Seve pominje, ali hajde da vidimo da li će to i da se desi. Malo je i ona, rekla bih, tvrd orah.

Da li počinjete pripreme za sledeću sezonu „Top modela“?

- Ne još, biće to sledeće godine u proleće, možda čak i na leto.

Zna li se već sada šta će se sigurno izmeniti?

- Neke stvari da, ali vrlo malo. Mislim da gotovo sve treba da ostane kao što i jeste.

DIŽEM TIRAŽ LEPOJ BRENI

Da li ste, radeći kratko vreme kao novinar, u intervjuu s Lepom Brenom pomenuli kako ste prodavali ruže ispred bioskopa Fontana da skupite novac za kartu za njen koncert?

- Kako to znate, to ne piše u knjizi? Jesam, prodavala sam ruže, i to je jedna od priča koje sam potpuno slučajno zaboravila da stavim u knjigu. Kasnije mi je bilo teško da to umetnem u već gotovu knjigu. Nije je bilo u mom dnevniku i zaboravila sam.

I kako je išla ta epizoda s ružama?

- Prodavala sam ih sa drugaricom, svojom komšinicom, ispred bioskopa. Ruže su bile s njenog placa, i prodavale smo ih dva dana, u subotu i nedelju. Prodaja je fantastično išla, sve smo prodale, ali se sećam da smo baš dugo sedele. Tada sam shvatila kako se teško zarađuje. Ljudi prolaze, a tek svaki deseti je kupio ružu.

Koliko ste tada imali godina?

- Mislim da sam imala 11 godina. Ajd’ što sam od tog novca kupila karte za koncert, nego sam u PGP-u kupila 20 Breninih istih ploča. Prodavačica me pitala šta će mi dvadeset istih, da li ću ih nekom pokloniti? Odgovorila sam odsečno: „Ne, ja dižem Breni tiraž.“

Zašto, zar je postojao problem malog tiraža?

- Ja sam bila fanatik. U to vreme je TV revija je imala listu prodatih ploča za koju i dan-danas verujem da se pošteno pravila. Tada je bilo tesno između Brene i Vesne. Vesna je tada imala hit „Nevero moja“, i kada je Brena pala na drugo mesto, meni je to bilo strašno. Zato sam kupila 20 ploča. I stvarno, sledeće nedelje Brena opet bila prva. Opet je onda naredne bila druga, ali sam znala da ne mogu više da kupujem ploče.

MEZOTERAPIJOM DO LINIJE

U kojoj meri morate da se bavite sportom zbog posla i linije?

- Trebalo bi, ali neke stvari kod mene nisu primer drugima i ja ih ne krijem. Antitalenat sam za sport, ali volim da pešačim, da se pentram po planinama, to mi nedostaje kada nisam u Austriji, Švajcarskoj ili Nemačkoj i volim da plivam. Najviše volim bečke bazene, fantastični su.

A teretana, fitnes ili...

- Ništa od toga. Ja idem na mezoterapiju. Uskoro treba da krenem, nisam jedno vreme mogla zbog snimanja „Top modela“. To meni najbrže i najlakše skida kilograme. Ostale koleginice, kako koja. U poslednje vreme je najpopularniji pilates, dosta njih trče ili idu na jogu... Svako pronađe neki svoj sistem, ništa ne može da se primeni univerzalno.

TELEFON I VOKMEN

Ono s čim se Ivana ne opterećuje nimalo jeste tehnika. Uz smeh, gledajući na stolu svoj mobilni telefon Nokiju, koja baš i nije u cvetu mladosti i top formi, kaže kako to i ne krije. Nismo izdržali da ne pitamo da li je reč o dragom poklonu od pre 15 godina?

- Nemojte tako, a-ha-ha… Telefon je iz 2002. godine i ja sam ga kupila. Kada mi se nešto sviđa, ja sam vrlo postojana u tome. Prvi put sam takav telefon videla kod moje drage koleginice Lucijane (Radman, prim.aut.) iz Hrvatske, ona je imala crveni. Volim da je imitiram kako ona priča i rekla sam joj: „Ajme, prika, što ti je sladak telefon, moram da kupim isti takav.“ Ona će meni: „Pogledaj bili, on ti je još lepši.“ I stvarno, kada sam videla beli, ne odvajam od njega. Nosim i vokmen, a ne mp3 plejer. Svaka mi kaseta ima svoju priču. Ova je iz ovog perioda i podseća na ovog dečka, druga iz onog i podseća ne zemlju u kojoj sam tada bila. Na mp3-u bi mi se sve to pomešalo.

Nemate ni profil na Fejsbuku?

- Nemam, ali moja knjiga ima svoju Fejsbuk stranu i svima odgovaram. Poštovanje prema devojčicama koje su odvajale od užine da bi kupile knjigu me na to nateralo. Kada vam neko to kaže u poruci i samo traži odgovor na pokoje pitanje, najmanje je što mogu da učinim da ja lično odgovorim.

ZVONE BOBAN ILI NE?

Muški deo populacije je u vašoj knjizi najviše zaintigirala priča o prepirci, koja se odigrala u Italiji 1990, o političkoj situaciji u Jugoslaviji s hrvatskim sportistom koga niste imenovali. Mediji uveliko nagađaju da bi to mogao biti niko drugo do nekadašnji fudbaler Dinama Zvonimir Boban...

- Baš kao što kažete, mediji nagađaju. Ima u mojoj knjizi još nekoliko priča u kojima pominjem ljude koji su na izvestan način uticali na moj život, ali poštujući njihovu privatnost, ne imenujem ih. Nisam imenovala ni ženu fudbalera koja me izvređala i zbog koje sam prestala da se bavim novinarstvom.

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :