Svetlana Danilović, sportski novinar RTS - Titula "nečija žena" me ne zanima

Svetlana Danilović (Foto: Mozzart sport)

To što je supruga slavnog košarkaškog asa Predraga Danilovića, sportskoj novinarki RTS-a, Svetlani Danilović, ume da zasmeta kad je u nekom društvu predstave kao "Danilovićevu ženu". Ta vrsta "titule" nespojiva je s njenim životnim principima. Posle diplomiranja na Filološkom fakultetu, karijeru gradi na Javnom servisu, a takvu odluku podržao je i njen suprug. Sad oboje, zajedno s troje dece, uživaju obasjani svetlošću posla s kojim se bave

Jedno od zaštitnih lica RTS-a, Svetlana Ceca Danilović, novinar sportske redakcije Javnog servisa, postala je deo "sedme sile"sudbinskim spletom okolnosti. Prvo se udala za Predraga Danilovića, legendarnog košarkaškog asa i aktuelnog predsednika KK Partizan, da bi nešto kasnije taj momenat znalački iskoristila njena dobra drugarica Irena Tomović, koja je u to vreme bila novinarka Sportskog žurnala. Naime, zamolila je Cecu da joj šalje putopisne reportaže iz Italije i Amerike, odnosno iz zemalja u kojima je Saša gradio karijeru. Malo po malo, pisanje novinskih tekstova uzelo ju je pod svoje, pa se gošća rubrike "Tiket uz kaficu", jednoga dana obrela i u svetu televizijskog novinarstva.

- Naravno da sam mojoj drugarici Ireni rado izašla u susret, tim pre što sam oduvek bila odličan đak i imala peticu iz srpskog. Moj muž iz tog razloga ima običaj da me zeza kako sam bila štreber. Uglavnom, nekoliko godina kasnije, kad smo se vratili u Beograd, nekako se namestilo da nastavim s novinarskim angažmanom, i to na ondašnjoj TV Art. Odatle sam ubrzo prešla na RTS, a to je bilo 1997. godine – započinje razgovor Svetlana Ceca Danilović.

Koliko ti je trebalo da se, posle relativno male televizije, privikneš na rad u zdanju u Takovskoj ulici?

- Ja sam RTS-ovo dete, moj tata je kao inžinjer elektrotehnike tamo radio ceo život. Pred svaku Novu godinu dolazila sam u zgradu u Takovskoj da bih primila paketić, zbog svega toga sam i gajila veliko poštovanje prema toj kući, koja je za mene oduvek bila institucija. Tokom vremena se na tom planu ništa nije promenilo, osim što sada RTS doživljavam na još odgovorniji način.

Kako si se osećala tokom prvih radnih dana?

- Bila sam pomalo zbunjena, kao i svi kad tek dođu. U tom periodu sve kolege iz sportske redakcije su mi se našle pri ruci, a ponajviše su mi pomogli Pera Denda i Marija Katić.

Da li si imala tremu pred debitantski izlazak pred kamere?

- Posebnu tremu nisam imala, ali zato sam se pribojavala da li sam napisala dobar tekst i da li će tema koju sam izabrala biti zanimljiva gledaocima koliko i meni.

Kada i pod kojim uslovima si upoznala supruga Sašu Danilovića?

- Jako davno je to bilo, a-ha-ha. Nas dvoje smo se upoznali kad je Saša došao iz Sarajeva i počeo da trenira u Partizanu. On je tada imao 16 leta, a ja sam bila dve godine mlađa.

Da li te na početku nerviralo kad te neko u nekom društvu predstavi kao Danilovićevu ženu?

- Kako da nije. Sebe nikada nisam doživljavala kao osobu kojoj će glavna titula u životu biti to što je nečija žena! Imam ja svoje ime i prezime. Takođe, nikada nisam imala dilemu u vezi započetih planova, te sam tako u vreme kad smo živeli u Italiji dolazila u Beograd i polagala ispite na Filološkom fakultetu.

Šta si studirala i jesi li diplomirala?

- Jesam, diplomirala sam na odseku za skandinavske jezike.

Ima li Saša običaj u šali da kaže: "Daj bre ženo otkaz, misliće ljudi da nisam bio toliko dobar igrač, pa moraš da radiš"?

- Neee, naprotiv, čak me podržava jer zna i on da je zanimljivije kad oboje dođemo s posla, pa prepričavamo dnevne događaje, nego da nam šlagvort za razgovor bude jesu li mi paprike zagorele ili nisu.

Jesi li dolazila u iskušenje da neku važnu informaciju koju si saznala kod kuće iskoristiš na poslu?

- Nikada. To odavno raščišćeno između nas, u stvari, to nije dobar izraz zato što nismo ni morali ništa da pričamo u vezi toga. Jednostavno, znam šta može da izađe iz kuće, a šta ne može. Sašin posao i njegov angažman su glavne stvari i to ništa ne može da ugrozi. Naprosto, naša porodica živi od toga.

(Foto: Mozzart sport)

To sigurno ne znači da kolege nisu vršile "presing" na tebe?

- Na početku sam se osećala kao da sam telefonski imenik! Stalno su mi tražili brojeve od ovog ili onog i govorili nešto u fazonu "hajde pozovi ih, ti ih znaš". Vremenom su shvatili kako stvari moraju da funkcionišu.

Nedavno si se našla u ulozi teniskog komentatora. Izgleda da si donela sreću Novaku Đokoviću da konačno zasedne na tron?

- Na samom početku karijere komentarisala sam tenis, koji u to vreme nije bio ovako popularan. Novak je tada imao 10 godina. Prenosila sam sve moguće teniske događaje, ali oni, kao što rekoh, kod nas uopšte nisu bili praćeni. U svakom slučaju, meni je taj rad bio odličan trening i dobra škola. U to vreme nisam imala prostora za dokazivanje, pa mi se, eto, opet ukazala šansa da prenosim teniske događaje.

Kakve su bile prve reakcije na te tvoje komentare?

- Verujem da je gledaocima isprva bilo čudno što čuju ženski glas. Svesna sam da treba zaraditi kredibilitet kod njih da bi dali za pravo ženi komentatoru.

Da li si se temeljno pripremala za prenose?

- Jesam, s tim što mi je od velike pomoći bila činjenica da naša najstarija ćerka Olga trenira tenis, tako da svaki dan po dva sata slušam zamerke, kritike i savete koje joj upućuje trener. Moram da se pohvalim da je osvojila prvo mesto na nezvaničnom svetskom prvenstvu u Puli za decu uzrasta do 10 godina. Biću malo neskromna i rećiću da ni ja ne igram loše trenis.

Imate još kćerku Sonju i sina Vuka. Iskazuju li oni interesovanje za sport?

- Na sportskom planu naročito se ističe Vuk. Ima tri i po godine i neumorno trči za loptom, a nije mu bitno da li je ona košarkaška, fudbalska ili teniska. Sonja je na mamu, samo bi da čita knjige.

Imaš prilično obaveza u toku jednog dana. Kako sve to postižeš?

- Organizujem se dobro, kako drugačije? Često čujem da se neko požali kako ne spava noćima. Znala sam šta me čeka, zato sam se psihički pripremila za taj period kad su deca mala. Najvažnije je biti pozitivan.

Za koga se navijalo u kući Radoševića?

- Moj tata Miodrag je svojevremeno igrao fudbal u Crvenoj zvezdi, a danas je aktivan u timu veterana crveno-belih i OFK Beograda. Dakle, navijalo se za Zvezdu u fudbalu, u košarci za Partizan. To je, nekako, bilo prirodno.

TV favoriti ?

- Obožavam italijanske kanale, mogu da ih gledam "onoliko". Ali zato nisam odgledala nijednu epizodu serije Seks i grad, niti neku tursku sapunicu. Niti me privlače, niti imam vremena da im se posvetim. Da su te turske serije našle svoje mesto u knjizi, sigurno bih je pročitala. Što se tiče rijaliti programa, naprosto mi je neprijatno to da gledam i ružno se osećam. Čak ni u Italiji nisam mogla da gledam Velikog brata, odnosno Grande fratelo, kako se tamo zove. E, jedino što mi se u poslednje vreme jako dopalo je šou "Ja imam talenat".

Za koga si navijala, ko su bili tvoji favoriti?

- Ona romska grupa repera, oni su mi baš bili super. I, da, ona plesna grupa iz Trebinja.

Pomenula si knjige. Šta si poslednje pročitala?

- Ispašće sad da reklamiram koleginicu, ali poslednje delo koje sam pročitala je roman Vesne Dedić "Sunce tebi, sunce meni".

Malopre si pomenula paprike. Kakva si kuvarica?

- Dobra. Preferiram italijansku kuhinju, paste su na prvom mestu.

MOST PREKO ADE JE NOVI SIMBOL BEOGRADA

Čim sedne za volan automobila, Ceca u mislima isključi taster za živciranje.

- Za sebe mogu da kažem da sam oštar vozač koji je istovremeno i prilično smiren u saobraćaju. Ne trubim nikom i ne nerviram se, za razliku od onih koji legnu na sirenu iako dobro znaju kakva je situacija prilikom uključenja na Gazelu. Stvarno ne mogu da razumem to. Pre izvesnog vremena sam se auto-putem vraćala u Beograd iz unutrašnjosti i prvo što sam videla na ulasku u grad je Avalski toranj, posle čega se ukazala panorama novog mosta preko Ade Ciganlije. Nema sumnje, biće to novi simbol prestonice, posle Skadarlije i Kalemegdana.

ISKUSTVO S PARKETA POMAŽE U POSLU

Lako je moglo da se dogodi da naša sagovornica uplovi u profesionalne košarkaške vode.

- Trenirala sam košarku, i to vrlo ozbiljno. Igrala sam najduže za Voždovac, a nosila sam još dres Beka i Banjice. Bila sam na poziciji drugog beka, to iskustvo s parketa kasnije mi je znatno olakšalo novinarski posao. Karijeru sam završila rano, negde sa 16-17 godina, pošto mi je sve vreme škola bila na prvom mestu.

ROMANTIČNO VREME SANDOKANA I LEDI MARIJANE

Dani detinjstva ostali su Ceci Danilović u najlepšoj mogućoj uspomeni.

- Rođena sam u kući na Dedinju, koju je izgradio moj deda, mamin otac. Detinjstvo pamtim po bezbrižnosti i sitnijim nestašlucima koje sam pravila, kao I po sklonosti ka kršenju nogu i ruku, a-ha-ha. S decom iz komšiluka visila sam po ceo dan na ulici. Najviše smo se igrali Sandokana i ledi Marijane, koji su u ono vreme bili jako popularni. Čim bih u sedam sati čula očev zvižduk, hitala sam na večeru, posle čega je sledilo gledanje crtanog filma i spavanje.

izvor :