Vladimir Petrović, selektor Fudbalske reprezentacije Srbije - Put od sna

Sudbina Vladimiru Petroviću ne mora da, kao u pesmi, pogodi žicu Ge da bi mu zagolicala sve. Njegov život je žica Ge… Teško se nalazi takav spoj sportskog talenta i ljudskog poštenja, nenametljivosti i časti, radosti i sete, pa ako ste barem jednom u životu pomislili u sebi "Bože, ja sam dobar čovek, ne daj da mi se dogodi nešto loše", znajte da je on jedan od vas i navijajte za njega. Dopustite mu da živi sopstvene snove, začete u kućici sa zajedničkim dvorištem na Bulbuderu

Da često ne govorimo jezikom predrasuda i da s njima ne opstajemo, ne bi se one tako duboko ni ukorenile. Ovu priču su mnoge predrasude takođe obojile, ne potpuno, ali svakako dovoljno da u esenciji zadobije težak zadatak – opisivanje nečijeg života na način koji uopšte ne očekujete. Ona će vam mnogo reći, ako želite da vam se uopšte kaže, o nečemu što ne zastareva i ne menja boju s godinama, o nečemu što je u čoveku vazda mlado i novo u kom god se životnom dobu nalazio, što nastojimo da podelimo s drugima i svakog dana tražimo načine za to… Ovo je priča o emocijama.

Videste li nekad nekog selektora koga su toliko preplavile emocije prilikom preuzimanja nacionalnog tima da nije mogao da zaustavi suze? To je svakako presedan, pogotovo u doba koje od selektora i uspešnih trenera pravi tehno-menadžere imune na ljudskost. Ali Vladimir Petrović je pustio suzama na volju kada su ga predstavili kao našeg selektora. Budući da tokom višegodišnjeg bavljenja ovim poslom ekipa koja realizuju rubriku "Stvari lagane" to nikada ranije nije videla, a verovatno i neće ponovo, dok se šetamo po Zvezdari s Pižonom, prvo ga podsećamo na taj detalj. On odgovara bez zadrške…

- Šta ću kad sam osetljiv. Emotivac sam, nema veze da li mi se dešava nešto mnogo lepo ili nešto baš onako tužno. Ma meni suze pođu… U nekim situacijama ne mogu da izdržim. Možda mi je nekada to mana, možda neko pomisli da je u pitanju slabost, ali ja se ne osećam zbog toga slabim. Kada su me imenovali za selektora, osetio sam to kao priznanje, dokaz da sam napravio nešto u životu i da su stvari došle na svoje mesto, pa sam se zaplakao. I kada sam osvojio prvenstvo u Kini, isto sam plakao, u meni je bio neki inat jer me u mojoj zemlji niko nije tako poštovao.

Normalno, njegovi najbliži nisu tada dozvolili da ih preplave samo ružičaste nijanse. Naprotiv, savetovali su ga da dobro porazmisli o svemu pre nego što se porve s kamarom problema koji prate naš fudbal i sve oko njega.

- Drago im je bilo, normalno, mada su malo bili skeptični. Znaju da sam osećajan i da mogu da imam problema, kao što sam ih i imao, ako ne bude rezultata. Rekli su mi da dobro porazmislim, ali šta ću kad sam toliko želeo da budem selektor reprezentacije moje zemlje.

Razgovor je na trenutak prekinuo momak iz "Parking servisa". Prišao je Pižonovom automobilu, a kad ga je selektor pitao koliko može da se zadrži u toj zoni, odgovorio mu je: "Za vas je parkiranje besplatno". Taj detalj pružio nam je povod da saznamo kako sad na njega reaguje običan svet.

- Pa ljudi reaguju na tebe onako kako se ti ponašaš. A ja se prema svima ophodim kao normalan čovek, uopšte ne želim da se pokazujem i izdvajam oblačenjem, luksuzom, statusom… Još kao dete maštao sam kako ću da postanem neki veliki i važan čovek, a opet da budem skroman. Išao bih tako Bulevarom, gledao one izloge, ljude kako sede u kafani i ručaju, večeraju… A ja nisam imao ni za sladoled. Onda zastanem, pa pomislim kako bi lepo bilo da sam na njihovom mestu, da i ja jednog dana mogu da kupim šta god vidim. A kada je to vreme došlo, kada je jedna moja plata bila kao majčinih deset, prošla me je volja za tim. Mislim, kupovao sam, ali ne kao što sam mislio da ću kupovati.

Odrastao je na Zvezdari, ulica mu je davala časove i iz fudbala i iz života. Šutirao je loptu po milion puta u gol, čekao da bude prazan teren i gađao rašlje. Vodi nas da nam pokaže sva ta mesta: nije mu teško da nam priča o istoriji Bulbudera, o nekadašnjim tabadžijama i sadašnjim opštinskim vlastima. Kaže da ga je sramota kako njegov kraj tapka u mestu i gubi bitku u odnosu na ostale delove Beograda, ali ga onda oraspoloži sećanje na klinačke dane. Ima nešto magično u toj urbanoj džungli, da nije tako, ne bi u reprezentaciji one velike Jugoslavije na jednom prijateljskom meču zaigrala čak četvorica fudbalera koji su kao klinci prkosili zvezdarskoj košavi pikajući loptu: Petar Borota, Dušan – Staja Nikolić, Vladislav Bogićević i Pižon. Priča nam o njima ulazeći u školsko dvorište, a deca i učiteljica trče ka njemu. On ih pita za koga navijaju, pa zajedno udaraju "ševu".

- Današnji klinci imaju više sreće od moje generacije. Postoje razne škole fudbala, ali samo nedostaju kvalifikovani treneri da ih nauče fudbalu od malih nogu. Ako je trener pravi, ma nema greške… Mene nijedan trener nije učio kad sam bio klinac. Mi smo sve radili spontano, a prolazio je onaj ko je bio lukaviji i bistriji.

Nekadašnje komšije prilaze mu kao da ih ne razdvaja splet životnih okolnosti i kao da su koliko juče bili zajedno "na ćošku". Nama je čudno što ga tako tretiraju, a on nas gleda, pa kaže:

- Nisam se ja promenio, pa ne mogu ni oni da se promene. Valjda zbog toga… Drago im je da je neko iz kraja nešto postigao, ne osećam ljubomoru ni kod jednoga. To sve ima veze s vaspitanjem.

Nije, tvrdi, imao neprijatnosti ni u trenucima kada su u reprezentaciji kola išla nizbrdo. Narod je mahom prolazio na ulici pored njega i gledao svoja posla, tek bi se ponekad dogodilo da ga neko pita što je stavio u igru ovoga, a ne onoga.

- Ni meni nije svejedno, živ sam čovek i reagujem, pogotovo ako shvatim da sve ono što sam dao našem fudbalu nije dovoljan zalog za budućnost. Pa, ljudi, valjda to zavređuje neko poštovanje i makar mali kredit? Ne, kod nas što si veće ime, neki izgleda hoće sve da ti kažu u oči. Trpeli su dugo i bili zavidni, onda priđu, pa ti saspu: "Aha, evo ti ga sad". Razmišljao sam zbog čega se to događa i da li sam zaslužio da se bilo ko ponaša tako prema meni. Trudim se da budem uzoran i skroman, nema me po tabloidima, splavovima… Znaš kako, valjda svako od nas želi da ga se neko seća kao dobrog čoveka, onda je normalno da ti smetaju kritike, a trudiš se da budeš pošten i čist u svim sferama života. Ne želim da neko sutra kaže kako sam mu ostao dužan i, ne daj bože, da sam ukrao nešto.

Zato se i crveni onako pred utakmice, preživljavajući po stotinu puta sve moguće ishode. Tolika ga tenzija mori da na mesec dana do meča s Italijom već uzdiše zbog atmosfere koja se pravi, a tiče se navodne nezainteresovanosti Italijana zbog koje će nam doći na prag s podignutim nogama uvis. Na našu opasku da bi možda trebalo da se opusti, Pižon odgovara:

- Kako da se opustim kad me gleda pet miliona pari očiju?! Je l’ ste završili neki fakultet? Jeste? Onda ćete najlakše shvatiti to kroz odlazak na ispit. Kakva je to tenzija? E tako je nama na svakoj utakmici. Koliko ste imali ispita, 40? A ja imam kao igrač jedno hiljadu utakmica i kao trener još petsto. I svaki put ista tenzija kao kod nekog ko izlazi na ispit. A nemam ni ventil, otklanjam pritisak veštački. Ćutim, gledam i sam sebi kažem da sam uradio sve što je trebalo da uradim. Ne smem ni da odvlačim pažnju na drugu stranu. Moram da znam tačno šta ću i kako na utakmici, ako dođe do ovog ili onog, da mogu da reagujem. A posle? Odem pa popijem pivo, i to me kao opusti.

Sa saradnicima stalno gleda utakmice ili razgovara o reprezentativcima, protivnicima i mogućim kandidatima za nacionalni tim. Na sebe skoro i da ne misli otkako je postao selektor, jedva da stigne da se malo rekreira.

- Vozim bicikl, igram malo i tenis, ali ne zato što je pomodarstvo. Počeo sam s tenisom pre nego što smo postali sila u tom sportu, ali nisam ga, doduše, igrao skoro dve godine. A solidan sam, onako… Igrao sam stalno s kumom Duletom Savićem, najviše na "25. maju". On vodi u pobedama, ali ja sam nekada bio bolji od njega.

Sad mu je ostao samo bicikl. Vozi ga po Adi Ciganliji, malo se zamaskira, stavi kapu i naočare, da može na miru da se rekreira. I to je sve od zdravog života, kojim nas svakodnevno bombarduju s medija.

- Ne pazim na ishranu. Kad se ugojim, onda malo manje jedem, i tako… Svi bivši fudbaleri imaju dobar apetit, ne poznajem nijednog da jede malo. Često pate od holesterola, imam ga i ja. Na treningu reprezentacije pokažem im malo neke vežbe i neki udarac, ali sam prestao da igram fudbal. Poslednji put sam igrao za veterane pre jedno četiri meseca. Mogu da dodam loptu, ali ne mogu više da driblam.

Prema igračima se, tvrdi, odnosi roditeljski. Ima potrebu da ih nauči nečemu korisnom i prenese im deo svog iskustva, a ne libi se ni da podvikne, kao što to otac čini. Očekuje da takva vaspitna mera izazove pozitivnu reakciju, da momka koga trenira podiđe i stid, pa da sledeći put bude bolji makar i iz prkosa.

- Usrećio sam kao trener jedno pedeset igrača zato što sam ih naučio. I to najviše volim, a nemam nikakve lične koristi od toga. Kao učitelj u školi koji dete nauči da čita. I dete posle ode, ali je naučilo da čita i piše, a učitelj je zbog toga srećan. Zato sam posebno ponosan na sledeći kuriozitet: trenirao sam Dejana Stankovića još u pionirima, a sada ga treniram u reprezentaciji. Možda je to još neko uspeo, ali još nisam čuo za takav slučaj. Mene je, recimo, Miljan Miljanić usrećio. Kako? Pa našao mi je mesto u timu. Da sam igrao u ovom vremenu, bio fizički slab, ovakav, onakav… On mi je rekao: "Mali, ti igraš ovde i tvoje je da driblaš i deliš lopte". Osetio je šta mogu da igram i nije insistirao da se tamo mlatim s fizički jačima od sebe. A ovi moderni treneri sad bi mi rekli kako nemam snage i ko zna kako bih završio. Mnogo igrača je tako propalo.

Budući da na igrače gleda kao na svoju decu, pitali smo ga kako se ponaša prema ćerkama. Malo smo se iznenadili kada nam je rekao da je strog, prosto nismo mogli da ga zamislimo u toj varijanti.

- Na vreme sam shvatio da mi je onaj ko je bio strog prema meni kad sam bio dete dobro mislio. Sada i moje dve ćerke to shvataju, a nekada nisu. Morao sam da im govorim istinu. Istina ume mnogo da boli, na primer, kad dete ne uči, kažeš mu: vidi kakav si, a ono se postidi, pa počne da uči. Moje ćerke su sada odrasle, postale su ozbiljne, završile su škole. Jedna je diplomirala dizajn u Firenci, druga višu trenersku školu, udate su i nikada se nisu povlačile po novinama kao Pižonove kćerke. Nikad ih nisam vodio sa mnom da bi bile slobodne, da bi mogle da se šetaju gradom normalno. Da su na neki način bile popularne, možda bi to loše uticalo na njih. A šta ti vredi da budeš popularan i da nemaš ništa? Mislim da sam uradio najbolje dok su odrastale. Kad ih gledam, doživim satisfakciju, mada im je to što sam im bio otac nekada i odmagalo. Recimo, mlađa ćerka je bila 300. teniserka sveta, a nije od sponzora nikada dobila ni patike, iako je njen otac u svoje vreme za džabe promovisao te proizvođače sportske opreme. Ma bilo pa prošlo…

Privodeći šetnju kraju, stigli smo i do dvorišne kućice u kojoj je odrastao. Zajednički toalet i zajednička česma stoje kao sećanje na mesto odakle se otisnuo u šareni svet. Pitamo ga da li mu je drago kad pogleda odakle je pošao, a gde je stigao.

- To dokle sam stigao je relativan pojam, ali drago mi je uvek kad se setim odakle sam pošao. I sad kad pogledam, taj je život bio lep, s mnogo snova. Živeo sam praktično u snovima, sisao sam palac do 17 godine i uvek sanjao. Majka me, recimo, nikad nije proveravala kad ću kući, ali bih uvek dolazio do osam uveče i slušao radio, jer tada nije bilo televizora. Razmišljam nekada šta bih bio da nisam fudbaler. Onda se uvek naježim… Bavio bih se sigurno nekim teškim fizičkim poslom, a s obzirom na moju konstituciju, i zdravlje bih izgubio. Ne smem ni da mislim o tome šta bih bio i šta bi bilo s mojim životom. Znaš, koliko sam bio lukav kao igrač, toliko nisam lukav kao čovek, i tome se čudim. Zato verovatno ne bih dobro prošao, a imam i neki stid zbog koga sam nenametljiv. Jednostavno, ne umem da se guram.

Rastajući se, pitali smo Pižona šta su za njega "stvari lagane".

- Kad pobedim. Taj osećaj sutradan, pa to je neopisivo. Opet, koliko je lepo kad pobedim, toliko ne znam šta ću sa sobom kad izgubim. A lagano je i sada, dok pričamo, pa se podsetim sopstvenih snova. Sve što sam sanjao, to sam i ostvario.

Pišu: Oliver Đurić i Milan Vuković

izvor :