Oliver Njego, operski pevač i profesor - Čovek koji deli sreću

(Oliver Njego)

Oliver Njego je u septembru napunio 52. godinu. Nekako mu je sve u znaku broja devet: rođen je 19. 9 1959. u Nišu, diplomirao je 1990. na FMU u Beogradu, 1991. postao stalni član Beogradske opere, a supruga, Jasna, diplomirani dizajner tekstila, mlađa je od Njega, 19 godina. Retko viđenu porodičnu harmoniju dele sa dve lepotice, kćerke, zelenookom osmogodišnjom Darijom i šestogodišnjom Tarom. Za sada, kaže nam Oliver, odolevaju da mezimicama nabave i mnogoželjeno – kuče. U njihovom domu nema dosade: često ih posećuju prijatelji, roštilja se i peva na terasi sa pogledom na Hram Svetog Save i još dalje, sve do Avale, a za slavu Đurđevdan, dođe im prijatelja kao na opersku predstavu!

Jednoj osobi, osim roditelja, Oliver je beskrajno zahvalan za sve svoje uspehe u karijeri i privatnom životu. To je "primadona apsoluta" – Radmila Bakočević! Njen je veliki dužnik, kaže. Bio je njen student na Akademiji, ona mu je pomogla u karijeri, ali i da sebi svije gnezdo, baš u zgradi u kojoj živi i naša operska diva. To potkrovlje, taj "penthaus" nebu pod oblake, izgradio je sam Oliver, uz pomoć kuma, glumca Peđe Miletića. Radio je sve dunđerske poslove, držao visak i mešao malter, ugrađivao vodovodne cevi i struju, deljao daske za plakare, biblioteku, lamperije, instalirao sanitarije, napravio kuhinju...

Ogroman prostor na dva nivoa, sa pijaninom u ćošku, i spravama za vežbanje na spratu. Tu su i gostinske sobe, prostorije za prijatelje da prespavaju, spavaća i dečija... Starinska, tučana peć omiljeni je ukras, gotovo skulptura posred dnevnog boravka, nameštaj sa intarzijama od sedefa rađen je posle Drugog svetskog rata, slike, pokloni prijatelja. Pored ulaznih vrata, okačena na vešalicama, dva kostima iz fundusa Narodnog pozorišta. Kaže nam da su nedavno rasprodavali fundus za budzašto, 20 dinara po komadu, da su mnogi pokupovali na desetine kostima, a on samo ova dva koja tek treba da dobiju pravo, izložbeno mesto. Jer, ipak, to je istorija Opere Narodnog pozorišta. Da Oliver ne pati od "ego tripa" vidi se i po tome što ni po zidovima ni po policama nema njegovih portreta i fotografija, iako je bio toliko puta na naslovnicama mnogih časopisa i magazina, kao verovatno najharizmatičnija ličnost među našim operskim pevačima.

Neodoljivi šarmer, morao je da odoleva navali žena, sve dok nije sreo svoju Jasnu. I pre nego što smo počeli sa intervjuom za Ekonometar, Oliver, sa kojim se poznajem od prvih operskih uloga, ima svoj mali ritual, pripremu, bilo da se "upevava" pred predstavu, ili da treba da sedne da razgovara s novinarom. Priča o svom velikom poštovanju prema Nikoli
Miliću, "aristokrati među pevačima", i seda za klavir da bi otpevao Stojnićevu "Jedan čovek i jedna žena". Pije vodu, iako obožava vino i dobru domaću rakiju, jer kaže, mora da skine koji kilogram pošto ga je, u tom trenutku, čekalo učešće na modnoj reviji "Pal Zilerija".

Od kuće, od oca pukovnika, pilota Đokana i majke stomatologa i farmaceuta Darinke, poneo je temeljno domaće vaspitanje. Otac Hercegovac, majka grčka Cincarka iz bogate bitoljske porodice, usadili su mu radne i moralne vrednosti neophodne za život. Do pre neku godinu, obožavao je da sluša i svoju baku Ljubicu, bistre pameti i mudrosti i u poznim godinama.

– Odrastao sam uz dva jaka roditelja, priča Oliver. Hvala bogu, nikada nisu davali značaj materijalnom, nisu bili opsednuti sticanjem nekretnina, građenjem kuća ili vikendica. Bili su avanturisti, nisu štedeli na putovanjima i raznim sportskim aktivnostima. Imali smo prvi gliser na Ohridu, GT 400 "Elanov" sa "Džonsonovim" motorom od 40 konja. Gdegod se pojavimo, na Ohridu, u Budvi ili Grčkoj, okupljao se narod, bili smo senzacija. Služio nam je da se otisnemo nasred jezera ili mora i idemo u podvodni ribolov, da ronimo, vozimo skije. Zimi smo odlazili u zimska skijališta. Detinjstvo me seća na blagodeti. Odlazili smo petkom u nabavku iz Skoplja u Grčku. To je bilo vreme vojne hunte i za 100 maraka dobijali smo 17.000 drahmi, dovoljno da kupite sve potrepštine za nedelju dana! Nije bilo
potrebe da spremamo zimnicu, jer je u Grčkoj uvek bilo svežeg paradajza i ostalog voća i povrća.

Mama Darinka je bila profesor na fakultetu a kasnije i direktor čuvenog "Alkaloida", poreklom iz bogate lekarske porodice, ali je nikakve materijalne vrednosti nisu interesovale. Baš kao i njenog supruga, Oliverovog oca. Više su voleli da imaju para da napune rezervoar benzinom i da skijaju ili putuju. I otac nije voleo ležaljke i izležavanje već stalnu aktivnost. Dugo posle njegove smrti čuvao sam onaj gliser. Sve donedavno.

Pitamo Olivera kad i gde je naučio sve te zanate, čak i tapetarski?

- Kad sam bio srednjoškolac, otac nije dozvoljavao da preko leta dangubim, sedim u kući i "blejim", kako je govorio. Otac je odlazio na posao u šest, majka u sedam i ja sam morao da izađem s njom, jer se stan zaključavao. Dogovorili su se sa tapetarom Cukijem i sa staklorescem Bobijem da radim kod njih. Jer, od 1. juna kad počinje raspust do avgusta kada smo odlazili svi na odmor bilo je 50 dana. Tako sam zarađivao za džeparac. Sećam se, od te prve "plate" kupio sam – vazdušnu pušku. Sledeće godine, kupio sam kompletnu "maresovu" opremu za ronjenje.

Oliver Njego je pre neku godinu dao otkaz u Operi i posvetio se pedagoškom radu. Predaje u Kragujevcu i Bijeljini, a povremeno drži koncerte. To je njegova lična odluka jer, kaže, ne voli kad neko drugi raspolaže njegovim vremenom. Mesečno prelazi autom i po hiljadu kilometara i za sebe i porodicu (supruga još nema posao) zaradi između 2.000 i 3.000 evra. Dovoljno za komotan život. Prihvatio se da bude i predsednik kućnog saveta, okrečio je hodnike, uveo video nadzor, zidove ukrasio starim fotografijama Beograda, i ono na šta je najviše ponosan: nigde u gradu lift ne miriše! Oliverov je "izum" da u skrovito mesto u liftu stavi osveživač vazduha sa prijatnim mirisom citrusa!

– Nama je dovoljno da imamo svoj stan i nikakve špekulacije i preprodaje me ne zanimaju, nastavlja naš domaćin. Volim da citiram Čaplina da je srećan onaj čovek koji ŽIVI ZA DRUGOGA! U duhovnom segmentu to je tačno, slikar slika da bi drugi uživali, glumac igra za nekog ko će ga gledati, pevač peva za nekog ko će ga slušati. Radost mog života je da moja deca ne oskudevaju i da imaju bar one blagodeti koje sam i sam imao u detinjstvu. Mnogi me nagovaraju da ovo prodam i kupim dva, tri stana, ali to ne dolazi u obzir, ja sam tu uložio svoj znoj i muku, dve godine rada, da moja porodica i naši prijatelji uživaju. Ja sam taj koji ih poziva, živim po onoj pravoslavnoj "čini dobro, dobrim će ti se vratiti". A ako se ne vrati, opet sam zadovoljan. Vraćam se na ono "živeti za druge" jer sam ubeđen da egoisti nisu srećni ljudi. Nisam konzervativan, ali ljubomorno čuvam porodicu i prijatelje. Onako kako je to radio Dostojevski. On nikad nije upoznavao svoje prijatelje među sobom. Ako bi sedeo sa nekim prijateljem, drugog je primao u drugoj sobi. Jer, dobro je kad se izrodi prijateljstvo, ali šta ako se izrodi u neprijateljstvo!

Pitam Olivera da li sa suprugom Jasnom želi da otvori neki studio, atelje, da se bavi nekakvim biznisom?

- Naravno da razmišljamo o tome, jer ja nisam od onih Balkanaca koji bi da ženu veže za radijator! – kaže u šali Oliver.

- Ja Jasnu nikad ne pitam gde ide, kad se vraća, niti ona mene, ali zna se koje su njene a koje moje obaveze u porodici. Jer, smatram da kad stupate u brak, morate polovinu sebe da odlijete ka drugoj polovini. Greše oni koji smatraju da u braku mogu celog sebe da sačuvaju. Vaspitan sam tako i što sam stariji sve sam ubeđeniji da nije bogat onaj koji ima mnogo, već onaj koji ima ono što mu treba – objasnio je Oliver Njego.

Važno je biti svoj

Koja je, po Vama, najbolja investicija? Volite kafanu i provod sa društvom, kako to da niste, kao tolike vaše kolege, otvorili bar neki kafić?

– Ja sam čovek s ove strane šanka! Veliko je zadovoljstvo kad vas ljudi "potrebuju" kao mene, zato što sam veseljak, volim ljude, volim pesmu, društvo. Ja čak pevam i na groblju, ne jedanput sam na očevom grobu otpevao njegovu omiljenu pesmu. Pevao sam i himnu, na Marakani, pred fudbalsku utakmicu Srbija – Austrija... A kad bih bio s one strane šanka, to je nešto sitnosopstveničko, meni mnogo strano. Ja volim da ne budem u oskudici s prijateljima, volim da me potražuju kao čoveka. Znam, da sam se bilo čime drugim bavio, ne bih bio u oskudici niti gladan. Nikad nisam imao megalomanske prohteve. U ovo vreme trke za novcem ja imam veliku dozu smirenosti i porodične harmonije, i zato sam srećan čovek! Zato sam i odlučio da se povučem iz Opere i budem svoj. Jer, svako ko se bavi individualnim poslom, zna kako je teško uvek biti u formi. Umetnik, sportista uvek mora da se "našteluje" da bude u formi, najbolji. Retki su oni, koji kao moja profesorka, moja "duhovna mama", kako ja često zovem Radmilu Bakočević, koja je spremna u svako doba dana da stane na scenu i peva. Ja to ne mogu – kaže Njego.

Genetika i temperament

Za neverovati je da naš najpopularniji bariton nikad nije snimio CD! Nikad čak, nije imao ni svoj solistički koncert! Uvek je bio nečiji gost, pevao često sa Jadrankom Jovanović i Draganom del Monako, sa Merimom Njegomir i Ekstra Nenom, nastupao sa Nikolom Rackovim.

– Moj repertoar je od operskih arija, napolitanskih i starogradskih, do starih srpskih pesama koje je pevao i slušao moj askunđel. Moj nacion je moja genetika i volim da kažem da sam "internacionalni nacionalista", dok mi je karakterna dijagnoza "naglašeni temperament", pa nikako nisam mogao da budem pilot kao moj otac. Moj deda po majci, Ilija Nešković Nešovanlija, u belim rukavicama nosio je srce Arčibalda Rajsa da se sahrani na Kajmakčalanu, a po očevoj liniji, pola njegove familije pobijeno je u Jasenovcu. Za mene su patriotizam, disciplina, čast, snaga i istrajnost nešto primarno i zato se naježim kad vidim ove nove vojnike sa minđušama u ušima, istetovirane. Ja sam vojsku služio dvanaest meseci u protivoklopnoj jedinici u Kasarni 4. jul na Voždovcu. I zato, ovo što se s vojskom događa doživljavam kao sunovrat, kao i ono u Operi ili na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koji je kompozitor Svetislav Božić nazvao "piramidom jalovišta". E, zato ja predajem u Kragujevcu i Bijeljini.

Čuvao bih krave, čitao i slušao muziku

Pitamo Olivera Njega kada bi se nešto dogodilo da mora da napusti profesuru i "tezge" šta bi radio u kakav bi biznis ušao?

– Otišao bih u Sokobanju gde ujak i ujna imaju veliki ranč, žive sami i ja bih počeo da se bavim – stočarstvom. Proizvodio bih hranu i znam da bi bila zbrinuta i moja porodica. Znam da bih od deset krava za godinu dana imao bar 300 grla! Pa, ima li veće radosti od toga da gajiš krave, čitaš knjige koje voliš, slušaš muziku koju voliš!? To je blagodet civilizacije, a ne kompjuteri. Šta mislite da li bi mi nedostajala ova Krunska ulica? Taman posla! Pa, zar da sedim ovde i čekam da me neko pozove na "tezgu" za 500 evra? To je preživljavanje. Pa, i u Sokobanji ima škola da deca idu na predavanja, i tamo mogu da sviraju klavir, gledaju televiziju. To je blagodet, uz to čist vazduh. Mnogi nemaju od čega da žive, a neće da mrdnu iz Beograda. Ja sam buldožer, znam da od gladi i tuge neću umreti, podeljena sreća je veća, podeljena tuga je manja, i samo neka bog da zdravlja. Moja radost života neće biti samo za mene.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )