NavMenu

Jasmina Damnjanović, doktorant Univerziteta u Nagoji - Hrana trči po tanjiru

Izvor: Biznis&Finansije Utorak, 15.11.2011. 12:30
Komentari
Podeli

Za Japance je normalno da im iseckani jastog trčkara po tanjiru, da rade po dvanaest sati i više i da sačuvaju prisebnost duha i u najtežim situacijama. Za nekoga ko dođe iz Srbije takvi i mnogi drugi detalji prvo predstavljaju kulturološki šok, a posle razlog za divljenje.

Jasmina Damnjanović, magistar Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, otišla je po svoju budućnost u Japan jer je u Srbiji nije videla. Studiranje u Beogradu je, kako kaže, bilo teško usled krajnje oskudnih uslova na Fakultetu i sistema koji nije pružao mogućnost specijalizacije u oblastima koje traže stručnjake. "Nisam studirala po Bolonji, ali ne verujem da se nešto bitno promenilo od tada jer je program gotovo identičan", konstatuje naša sagovornica koja je nakon zavšetka magistarskih studija želela da radi u proizvodnji ili u nekoj od naučnih institucija, ali je potražnja za ljudima takvih kvalifikacija bila izuzetno mala. Shvativši da njene kolege veoma teško dobijaju posao u struci i da većina završi kao putujući trgovci laboratorijske opreme, rešila je da sreću okuša u inostranstvu i otišla u Japan, gde živi već dve godine kao stipendista japanske vlade i budući doktorant iz oblasti poljoprivrednih nauka na Univerzitetu u Nagoji.

B&F: Zašto ste odlučili da odete baš u Japan?

J. Damnjanović: Odabrala sam Japan zbog ličnih afiniteta, s obzirom da sam se od rane mladosti bavila japanskim borilačkim veštinama, kao što su aikido i batodo – japansko mačevanje. Jednom sam turistički boravila u toj zemlji, donekle sam bila upoznata sa njenom kulturom i imala sam nekakvu predstavu šta mogu da očekujem. Preko Interneta sam počela da pretražujem odgovarajuće škole, a jedna moja profesorka koja je boravila u Japanu preporučila mi je univerzitete u Tokiju, Osaki i Nagoji kao najbolje. S obzirom da su polja mog interesovanja biotehnologija i protein engeneering, kontaktirala sam jednog profesora na Univerzitetu u Nagoji, koji mi je veoma brzo odgovorio. Nakon što me je intervjuisao preko Skajpa, rekao je da je zainteresovan da moje školovanje nastavim u Nagoji i poslao mi garancije koje su mi veoma pomogle prilikom konkurisanja za stipendiju japanske vlade. U jesen 2008. obavestili su me da sam dobila stipendiju, čiji iznos pokriva troškove školovanja i osnovnih životnih potreba tokom mog boravka u Japanu.

B&F: Da li ste u početku imali poteškoća u snalaženju s obzirom na velike kulturološke razlike između Japana i Srbije?

J. Damnjanović: Kada sam stigla bila sam pomalo uplašena, ali sam brzo shvatila da nemam puno razloga za brigu. Dobila sam tutora – jednu devojku koja je bila zadužena da mi pomogne da se snađem u najosnovnijim situacijama, kao što su iznajmljivanje stana, nabavka karata za metro i kupovina u prodavnicama. Pre početka poslediplomskih studija, svi stranci prolaze kroz šestomesečni period učenja japanskog jezika i prilagođavanja. Zahvaljujući tome, sada mogu da vodim osnovnu konverzaciju. Naravno, svi natpisi i putokazi su na japanskom, pa ako ne poznajete jezik i pismo, možete naići na poteškoće u svakodnevnom snalaženju. Japansko pismo ima više od 4.000 znakova, pa opismenjavanje japanske dece traje do srednje škole. Trebalo je savladati i neke razlike u ponašanju, ali i u svakodnevnim životnim situacijama. Na primer, neke namirnice se nalaze u pakovanjima koja se jako razlikuju od ovdašnjih, pa mi se desilo da umesto ulja za kuvanje kupim tečni začin.

B&F: Studenti u Srbiji imaju mnogo problema da nađu adekvatan smeštaj. Kakva je situacija u Japanu?

J. Damnjanović: Cene kvadrata za iznajmljivanje su izuzetno visoke pa je najisplatljivije uzeti stan od dvadesetak kvadrata koji podrazumeva jednu sobu sa malom kuhinjom i kupatilom. Na taj način živi ogromna većina populacije koja je zaposlena ili studira, a nema zasnovane porodice. Kulturološki šok za nas je i tradicionalna japanska hrana. Jedan od specijaliteta japanske kuhinje je jastog koji se još uvek pomera u tanjiru, iako je dopola isečen na parčiće. Takođe, u univerzitetskom restoranu vam bez pitanja stave živo jaje na picu. Sada znam da moram da naglasim da to ne rade.

B&F: Kako se Japanci ponašaju na poslu?

J. Damnjanović: Iznenadila me je njihova posvećenost i disciplina. Toliku predanost i požrtvovanje kada je posao u pitanju nisam imala prilike da vidim kod nas. Naravno, to i mene motiviše da dam sve od sebe. Na poslu podstiču kolektivizam na razne načine, tako da zaposleni što više svakodnevnih stvari rade zajedno, od odlaska na izlete, klasičnih team building-a, do vežbanja i rekreacije. Radni dan traje samo formalno osam sati, a zaposleni u proseku rade i po 12 sati, a često i više. Kolege uvek hoće da pomognu ako vide da se puno trudiš, ali se najviše ceni lično zalaganje. Poštovanje hijerarhije, radnog vremena, običaja i ponašanja u poslovnom svetu je obavezno, a na takve stvari u velikoj meri nisu navikli ni ljudi iz znatno razvijenijih zemalja, a kamo li Srbije. Što se tiče uslova na mom poslu, morala sam da se priviknem da su laboratorije u potpunosti opremljene i da poseduju sve one stvari o kojima sam učila, ali nisam imala prilike i uživo da vidim.

B&F: Kakav odnos Japanci imaju prema kolegama koje dolaze iz inostranstva?

J. Damnjanović: Kada su u pitanju stranci u početku postoji izvesna rezervisanost, ali ipak kratkog veka. Uglavnom održavaju strogo profesionalne odnose, a veliku barijeru predstavlja i njihovo nepoznavanje engleskog jezika. Imam utisak da se možda plaše da priđu strancima upravo zbog toga. Na poslu se sa kolegama sporazumevam na nekakvoj mešavini japanskog i engleskog. Japanci su inače veoma zatvoreni, čak i u međusobnoj komunikaciji, ali sam uprkos tome upoznala nekolicinu izvan moje profesije sa kojima sam izgradila iznenađujuće dobar odnos.

B&F: Koliko često zaposleni odlaze na godišnje odmore i na koji način se proslavljaju značajniji praznici?

J. Damnjanović: Godišnjih odmora gotovo da nema, osim, tradicionalno, jedne nedelje u avgustu kada Japanci najčešće putuju u inostranstvo. Nova godina se slavi u krugu porodice i posmatrač sa strane ne bi mogao da primeti da je neki važan datum u pitanju. Na ulicama se proslavljaju samo tradicionalni praznici sa festivalima iz šinto tradicije, kada grad na trenutke oživi.

B&F: Kako ste doživeli veliki zemljotres prošlog marta i kakva je situacija tada bila u Nagoji?

J. Damnjanović: Zemljotres se u Nagoji osetio tek kao slab potres jačine oko četiri stepena. Međutim, dugo je trajao, skoro deset minuta, pa su svi posumnjali da nešto nije u redu. Nas nekoliko je izašlo sa svojih radnih mesta, a svi Japanci su nastavili da rade. Posle su nam objasnili da je kod jačih zemljotresa mnogo bezbednije ostati na radnom mestu nego izaći na ulicu, pošto su tamošnje zgrade specijalno pravljene da podnesu velike seizmološke udare. Narednih dana su svi stranci zapali u pravu paniku, dok su Japanci u potpunosti sačuvali prisustvo duha. Čak su i sve zakazane aktivnosti morale biti održane, pa je tako jedna moja poznanica otišla na svadbu koja je bila ugovorena mesecima ranije. U jednom trenutku je došlo do nestašice vode za piće i konzervirane hrane pa su svi disciplinovano čekali u redovima. Za nas je neverovatno koliko Japanci veruju u informacije koje dobijaju preko medija i od državnih organa i koliko su disciplinovani u njihovoj primeni.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Biznis i Finansije". Poziv na pretplatu www.bifonline.rs)

Komentari
Vaš komentar
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.

Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE

Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE

Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Registracija na eKapiji vam omogućava pristup potpunim informacijama i dnevnom biltenu
Naš dnevni ekonomski bilten će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana. Bilteni su personalizovani prema interesovanjima svakog korisnika zasebno, uz konsultacije sa našim ekspertima.