Dara Džokić, glumica - Najbolja gluma se ne vidi

Gluma je igra za koju je neophodan trening, a idealna gluma je ona koju gledalac ne vidi. To je međutim, mač sa dve oštrice, jer će glumac vrlo teško moći da, kao gledalac, odgleda film, a da ne počne da lovi greške. I kada ih jednom ulovi, neće umeti da ih pustGluma je igra za koju je neophodan trening, a idealna gluma je ona koju gledalac ne vidi. To je međutim, mač sa dve oštrice, jer će glumac vrlo teško moći da, kao gledalac, odgleda film, a da ne počne da lovi greške. I kada ih jednom ulovi, neće umeti da ih pusti

Jadranka je održala govor na 14. kongresu Saveza komunista Jugoslavije.

Onom koji je označio početak raspada države. Potom je pala u komu. Probudila se posle dve godine. Zemlja se raspala, počeo je rat, a deca pokušavaju da Jadranku zaštite od strašne istine tako što joj je - ne govore.

Predstava "Zbogom SFRJ" premijerno će biti izvedena 29. novembra u Ateljeu 212, a ulogu junakinje koja pada u komu igraće Dara Džokić. "To je zemlja koje više nema, ali je ostala u kolektivnom sećanju svih njenih nekadašnjih građana. Nje više neće biti niti treba da je bude, ali čini mi se da je taj kulturni prostor nešto što se otima granicama, traži svoj put, ponovo se otvara i pokazuje se potreba za njim", započinje priču za Ekonom:east ova glumica.

Kaže da smo svi mi dosta dugo bili u komi i onda smo se probudili u nekoj drugoj zemlji. Na različite načine smo to prihvatali. "To je jedna neuralgična tačka i svako ima neki svoj doživljaj, ali je činjenica da se to desilo. Na različite načine smo se dovijali i budili u tom drugom svetu".

Bežanje od tipskih uloga

Dara Džokić kaže da je njena priča o stupanju u glumački svet klasična i ne preterano originalna. Kao mala, volela je scenu i bavila se raznim aktivnostima, poput baleta i crtanja. Ovaj svet joj, kaže, nije bio dovoljan: "Htela sam da se još izrazim. Svet mi nije bio dovoljno zanimljiv pa sam kroz igru htela da ga unapredim. Gluma je igra".

Talenat je, prema njenim rečima, za glumu neophodan i jako su velike muke kad neko želi da radi taj posao, a nema dara. Pakao je od života prepustiti nekoga da glumi ako nije za to. Međutim, talenat je tek preduslov."Kad se odškrinu ta vrata, posle toga sledi dugogodišnji mukotrpni rad. Gluma je kao trening. Ne može prosto neko da istrči maraton ako ne vežba i ne trenira. Glumac trenira dok je živ. Onog trenutka kada prestane sa tim, kada zatvori vrata i kaže, ja sam završio, nastaje najveća opasnost. Dok god glumac glumi i pristaje na igru, on uči. Zato ja ovaj posao volim, zato što si uvek na početku".

Daru Džokić znamo po brojnim ulogama u predstavama, filmovima, ali i najpopularnijim TV serijama. Bilo da glumi Mašu u "Dečku koji obećava", Marijanu Simović u "Porodičnom blagu" ili Katarinu u predstavi "Sveti Georgije ubiva aždahu", ima svoj prepoznatljivi autorski pečat.

Prema sopstvenom priznanju, trudila se da ne uđe "u manir" i zato je prihvatala najrazličitije uloge.

"Ima glumaca koji ceo život glume jednu istu ulogu i budu uspešni u tome. Meni je radoznalost omogućila razne uloge. Sve ih volim na svoj način", kaže naša sagovornica.

Tokom karijere, dobila je veliki broj priznanja i nagrada, pored ostalih i Sterijinu nagradu i nagradu "Žanka Stokić". "Nagrade obraduju moju familiju i moje stare, oni su presrećni. Profesionalno, naravno da mi znači, bila bih licemerna kada bih tvrdila drugačije, ali mnogo bi mi više značilo da sam ih dobila kada sam bila mlada i kada su mi zamalo izmicale, a doprinele bi mom samopouzdanju. Sada je to još jedna mala zlatna prašina na reveru", kaže o nagradama sagovornica Ekonom:easta

Zvezdarsko dete

Rođena 1955, detinjstvo je provela uglavnom na Zvezdari, u bakinoj i dekinoj kući nedaleko od Zvezdarske šume. Kasnije se porodica selila na Bulevar kralja Aleksandra (tada Bulevar revolucije), potom na Neimar, pa nazad na Bulevar. Kasnije su "osvajani" i drugi delovi grada. Danas živi na Dorćolu, sa kojim se brzo saživela. Voli Beograd i kaže da je najvažnije to što je on uvek bio "veliki grad".

"Beograd je uvek bio megapolis. Promenio se, ima mnogo toga što mi nedostaje, ali je i dalje zadržao tu svoju veličinu. Duh grada nije izgubljen, bez obzira na to što se Beograd jako devastirao i isprostačio. Sve što je protutnjalo i tutnji kroz njega obeležava ga, ali nije postao palanka. Imate u Evropi uređene gradove, ali su palanački, jer je palanka u glavi, oni ne pulsiraju kao grad".

Pri kraju srednje škole, Dara Džokić je dve sezone bila u Dadovu, a potom iz prvog pokušaja upisala Fakultet dramskih umetnosti. Prvi put se zaposlila u teatru "Boško Buha", a potom u Ateljeu 212, kojem je verna i danas. Tada je bilo više novca, veće je bilo tržište, a glumcima ipak nije bilo lako. Sada je situacija još drastičnija. "Mi smo u jednoj maloj zemlji, sa malim tržištem, i prosto smo osuđeni jedni na druge. Mala bara, mnogo krokodila. I pored toga, niču nove škole i akademije iz kojih izlaze nove klase glumaca, producenata, reditelja, a produkcije je sve manje. Gde će toliki glumci biti angažovani?", pitanjem odgovara sagovornica EM.

Svakodnevna mimikrija

Na pitanje koliko se gluma i život prepliću i koliko čovek danas glumi u realnom životu, Dara Džokić kaže da to liči na glumu, ali da je posredi nešto sasvim drugo. "To je mimikrija, životno prilagođavanje. To su psihološke odbrane i kamuflaže. Kada glumac pristupi novoj ulozi, on je uvek pred belim, čistim papirom. Ta belina je uvek interesantna i tu uvek imamo sudar i približavanje imaginarnog i osobe koja to treba da odigra. Ja taj lik približavam sebi i provlačim kroz sebe, dodajući mu određene osobine i pokušavam da napravim autohtoni lik kojem bi publika poverovala".

Ideal je, prema njenom mišljenju, da zapravo nema glume, da gledalac ne vidi glumu: "Da prisustvuješ nečemu što je toliko autentično, da je dokumentarno. Što se gluma manje vidi, ona je bolja".

Logično je onda zapitati se koliko su glumci profesionalnim deformacijama osujećeni da uživaju u ulozi gledaoca. Dara Džokić kaže da je ona izgubila tu gledalačku nevinost i da pokušava da se koncentriše i pogleda film ili predstavu kao običan gledalac, ali joj "zanat i prokletstvo da unapred zna kako je do nečega došlo" to ne dozvoljavaju.

Kada ulovite grešku, vi se uhvatite za nju, umesto da je pustite i idete dalje. Desi se, ali ne tako često, da odgledam nešto a da mi se ne javi taj profesionalni "policajac". Kada se to desi, kada u jednom dahu odgledam nešto kao najneviniji gledalac, onda znam da je to dobro. Poslednji put se to desilo sa predstavom Izabelina soba, na prošlom BITEF-u", kaže Džokićeva.

More i društvene mreže

Jedna je od javnih ličnosti koja je svoj privatni život uvek uspevala da zadrži za sebe. Iako je svesna da se ne treba previše zatvarati, granicu je uvek uspevala da postavi. "Loše strane slave su to što, uprkos svemu, ipak morate deo svog života da odvojite za javnost. Ne možete da se bavite isključivo svojim poslom, već morate da komunicirate s medijima, da budete na konferencijama za štampu, na premijerama, i morate deo svoje privatnosti zbog posla da podelite, a to nije uvek lako. Nekada je prijatno, ali puno puta vam nije do toga. To je deo posla i ja to "hendlujem" kako znam i umem, da se ne bih pretvorila u nekog ekscentričnog namćora."

Danas, Dara Džokić voli da se igra na kompjuteru i da učestvuje u aktivnostima na društvenim mrežama. Pored toga, voli da čita i voli more, na kojem bi "mogla i da živi". Svake godine provede bar dva i po meseca na moru i tada "napuni baterije" za celu godinu. To je očigledno dovoljno da iznova ispisuje nove redove na listovima belog glumačkog papira koje život stavlja pred nju.

Poziv na pretplatu na - www.emportal.rs