Jovan Kolundžija, violinista - Maestro muzike i fudbala

U isto vreme je zavoleo fudbal i violinu. Tih ranih 50-ih, u trošnoj zgradi naslonjenoj na hotel Moskvu kao da se za istu pridržava, proslavljeni srpski violinista mučio se s prevelikom violinom, neadekvatnom dečjem uzrastu, bežao od gostiju koji su od njega tražili da im odsvira nešto dok oni uredno istovremeno ćaskaju, i s klincima iz dvorišta pikao fudbal. Ekipa sa ne baš najravnijeg terena mogla je da se pohvaliti jednim - daleko pre nego igrači naša dva najtrofejnija kluba, Zvezde i Partizana, mogli su da organizuju noćne utakmice. Zbog fudbala je na njihov teren, veličine 20 sa 15 metara, uvedeno osvetljenje. Jeste da to nisu bili baš reflektori već više škiljave sijelice, ali naši profesionalci u to vreme nisu imali ni to

Decembar u Beogradu je njegov mesec. Tek što je prošao tradicionalni, veliki koncert Jovana Kolundžije u Kolarčevoj zadužbini, pripreme za talenat šou, odnosno izbor najboljih izvođača klasične muzike, privedene su kraju. "Dan D" je 17. decembar u Kolarcu, a već 25. decembra u goste Guarnerijusa, Centra lepih umetnosti Jovana Kolundžije, na nastup u zadužbini stiže Jurij Revič, po mnogima najbolji mladi violinista današnjice.

Iščekujući takmičenje najboljih izvođača klasične muzike, maestro nam objašnjava da on to baš i ne bi nazvao "talenat šou", ali svakako liči. Ideju za ovakvo takmičenje dalo mu je to što se na nekoliko različitih televizija odvijaju izbori za najbolji glas, pevača ili talenat. Da ne bi klasična muzika nestala sa scene i iz fokusa, organizovao je to takmičenje. Prijavilo se 80 kandidata od sedam do 25 godina starosti: audicija je pred žirijem održana u Guarnerijusu, a 15 najboljih takmičara će pred publiku izaći pomenutog 17. decembra.

Na publici je da bira. Prvonagrađenom će Guarnerijus sledeće godine organizovati pet koncerata u Srbiji, drugonagrađenom tri...

Da li se praktikuju takva takmičenja u izvođenju klasične muzike u svetu?

- Nisam to nigde video, uvek postoji žiri. Glasovi publike će učiniti da se izdvoje troje ili više njih, u zavisnosti da li je u pitanju solista ili neki sastav.

Kakvi su planovi Guarnerijusa u nastupajućoj godini?

- Optimista sam, program je ambiciozniji nego što će, čini mi se, sledeća godina dati mogućnosti. Najavljuje se generalno teža godina, ali sve je stvar snalaženja, traženja sponzora... Odavno čovek mora iz sebe da izvuče još neke potencijale osim talenta, znanja i iskustva da bih ga neko u ovoj zemlji primetio. Svaki umetnik, pored redovnog vežbanja, mora da izdvoji minimum još sat i po dnevno na to da plasira svoju umetnost, da podseti one od kojih zavisi da i dalje postoji... Ali ni to se ne može raditi bez pokrića.

A vi svojevremeno umalo da odete u fudbalere?

- Kao klinac sam bio opsednut fudbalom. Išao sam u školu Zmaj Jova Jovanović, koja se nalazila u Ulici narodnog fronta, gde je danas Matematička gimnazija, i redovno sam bežao sa časova u parkić da igram fudbal. Rođen sam i odrastao na Terazijama, u jednoj maloj zgradi koja se oslanja na hotel Moskvu, danas verovatno najneuglednijoj zgradi u centru Beograda. U njoj smo imali dvorište koje je izlazilo na Balkansku ulicu. Bilo je negde 20 sa 15 metara i tu smo uveli osvetljenje...

Kako uveli osvetljenje?

- Zbog fudbala. Da možemo da igramo kad padne mrak.

Čekajte, to znači da ste tih 50-ih imali reflektore na terenu daleko pre nego što su ih dobili Zvezda i Partizan?

- Moji drugari i ja smo preteče modernog fudbala i stadiona, a-ha-ha. Igrali smo tu, naravno, i košarku i stoni tenis. Zimi smo na duboke cipele montirali sličuge i uz pomoć štapova koje smo sami pravili, igrali smo hokej. To dvorište nam je bilo zimsko-letnji sportski centar. Istina, malo neravan od posledica savezničkog bombardovanja 1944... Tu smo besomučno igrali fudbal.

A vaša sestra, pijanistkinja Nada Kolundžija?

- Kako je bila jedina devojčica u dvorištu, nismo mogli da je baš u svemu preskočimo. Da ne bi bila sama uključivali smo je u igru, davali joj da bude golman...

Da li se iz tog dvorišta izrodio neki fudbaler?

- Ne, svi smo otišli nekim drugim putevima. To je bilo vreme Rajka Mitića, Veselinovića, kasnije Beare... Redovno sam sa ocem, strastvenim navijačem Zvezde, išao na utakmice. Išli smo čak i na stari Zvezdin stadion, koga se sećaju samo ljudi koji imaju dovoljan broj godina. Komfor je bio potpun, semenke su prodavali, bilo je piva koje ja u to vreme, dok sam išao sa ocem, još nisam pio. Bilo da je kiša ili sunce, bio sam redovan na stadionu sve do 1991. godine. A fudbal sam voleo i igrao gde god sam mogao, od kuće do mora, pa do turneja na koje sam odlazio, ukoliko sam uspeo da sakupim ekipu.

Koji ste tip igrača bili?

- Poput Pižona. On je bio taj koji je fantastično dodavao lopte, a drugi su davali golove. Uvek sam imao dobar pregled igre i uglavnom je pobeđivala ekipa u kojoj sam ja igrao... Poraze ne pamtim, jer su bili davno, a-ha-ha.

Niste lako podnosili poraze?

- Nikako. Vrlo često sam zbog njih plakao. A plakao sam i kada Zvezda izgubi. Još se sećam tih radio prenosa i fantastičnih reportera poput Radivoja Markovića. Zvezda izgubi, a ja ućutim, zatvorim se u sobu i nedam da iko uđe dok me ne prođe jad. Tata i mama su me uvek zbog toga začikavali...

Majka je pored vašeg oca i vas sigurno bežala od sportskih prenosa?

- Ona se smejala tome, nije je doticalo. Malo je gledala sa simpatijama, malo sa čuđenjem kako jedna fudbalska utakmica može da proizvede toliko emocija. I sada me zaboli kada Zvezda izgubi, ali sam daleko manje strastven u tom bolu.

Prečesto bi vas bolelo da je tako...

- Da, ali tada sam verovao u fudbal. Danas se igra tek malo veštiji fudbal od onoga što smo mi igrali u dvorištu. Imamo ligu koja je zanimljiva sama sebi i nikom više. Poput turnira u avliji.

A odakle vam sklonost ka muzici?

- U priči o sportu otac je bio glavni, zajedno smo se radovali i tugovali, amamino nasledstvo je sviranje violine. To je započelo u isto vreme kada i ljubav prema fudbalu, sa šest godina.

Nećete reći da očevi krajišnici, odakle je poreklom, nisu bili nimalo muzikalni?

- Umeju oni da pevaju, i tata je lepo pevao, ali potreba za tom vrstom muzike je nešto sasvim drugo. Svirao sam, naravno, i u Kninu više puta, mnogo mojih rođaka je dolazilo na koncert.

Kako ste se odlučili baš za violinu, nije baš da su rane 50-te u komunizmu bile plodno tle za klasičnu muziku?

- Kada sam čuo zvuk violine na radiju, tražio sam od mame da mi kupi taj instrument. U našoj zgradi stanovala je i držala časove profesorka Milica Sredojević. Predavala je sve što se tražilo na tržištu, od violine, preko klavira do harmonike i pevanja. Prva znanja sam dobio od nje. Posle svega nekoliko meseci mi je rekla da moram u muzičku školu, da sam prevazišao njeno znanje.

Nije baš bilo ni jeftino u to vreme kupovati i menjati violine. Kako je otac na to gledao?

- Sigurno da je bilo teško vreme, ali koje dete je toga svesno? Voleo sam dve stvari - violinu i fudbal. Sećam se da je prva violina koju sam dobio bila prevelika. Jedva da sam, onako mali, uspevao da sviram na njoj. Tek kada sam krenuo u muzičku školu dobio sam instrument koji odgovara dužini mojih ruku. Već te prve godine školovanja krenuo sam na takmičenja i redom dobijao sve prve nagrade.

Jesu li vas začikavali drugari za sviranje violine?

- Naravno, posprdno su govorili da sviram u ćemane i ispitivali me znam li da sviram narodne pesme. Ili, još gore, dolaze gosti u kuću i ide čuvena rečenica: "Hajde da nam malo sviraš". Imao sam strašne stresove od toga. Bežao sam od kuće da ne bih morao da sviram gostima.

Zašto?

- Bila je prava retkost da neko dete uopšte svira violinu, a pogotovo to nije moguće na dugme - kad neko poželi. A kad to uradim i počnem da sviram u ozbiljnoj želji da me svi slušaju, shvatim da posle samo jednog minuta svi pričaju, kao da ja ne postojim.

Ko vam je od profesora najviše pomogao da se odlučite da odete na prijemni u Konzervatorijum Čajkovski u Moskvi?

- Imao sam dosta različitih profesora. Dragana Jovanovića, kod koga sam pet godina učio u nižoj školi "Vojislav Vučković", koja se u to vreme nalazila u Knez Mihailovoj, i s njim sam pobeđivao na mnogim takmičenjima. Potom sam prešao u srednju muzičku školu "Josip Slavenski", gde sam učio kod profesorke Mirjane Ristić, mirne i staložene žene s kojom sam radio bez stresnih situacija kakvih sam imao s prvim profesorom. Akademiju sam završio i magistrirao kod profesora Toškova, ali to je već uveliko bilo vreme kada sam odlazio i na prva takmičenja u inostranstvo. Baš na prvom takmičenju, imao sam tada 18 godina i nisam baš bio siguran šta se sve od mene očekuje, Henrik Šering, poljski Jevrejin, najveći interpretator Bahovih i Mocartovih dela svih vremena, bio je potpredsednik žirija. I mene je od 50-ak kandidata smatrao favoritom. Čak me je pozvao u njegov hotel i dao instrukcije šta i kako da sviram.

Da li je bilo treme?

- Bilo je, srećom nije uticala na ruke. On je bio izuzetan. Govorio je tečno devet jezika. Čak i flamanski.

Jeste li uspeli da ga stignete u broju koncerata godišnje?

- Ne, to je jednostavno nemoguće. Imao je zbog Drugog svetskog rata veliku pauzu u karijeri, bio potom u Meksiku i svirao po barovima, a kada je sa Arturom Rubinštajnom snimio nekoliko Bahovih sonata, njegova karijera se nastavila vrtoglavo. Svirao je između 120 i 150 koncerata godišnje. Ne znam da li još neko može da izdrži takav tempo.

Koji vam je ambijent u kome ste svirali ostao u pamćenju?

- Više pamtim gradove i klimu, a u koncertnim prostorima mi je najbitnija akustika. To da li je lep, bogato ukrašen ili ne, manje je bitno. Najinspirativniji prostori za sviranje su mi crkve.

U njima je najbolja akustika?

- Nekada i prenaglašena. Ponekad eho traje i po nekoliko sekundi, pa zbog toga moram da sviram dela koja nemaju veliku brzinu, da ne zbunjujem publiku. A violina najbolje zvuči u prostorima koji imaju kamene zidove. Spoj drvenog instrumenta i kamena je najbolji.

Da li ste svirali u nekim od srpskih starih zdanja, tvrđava...

- U crkvama ne, jer sviranje violina u njima nije dozvoljeno, a od nekadašnjeg jugoslovenskog prostora Dubrovnik mi je bio najlepši prostor u kome sam svirao. Mislim da sam 12 puta svirao na Dubrovačkim letnjim igrama i mnogo puta van sezone. Pored njega pamtim Ohrid, crkvu Svete Sofije koja ima neverovatnu akustiku, a celo zdanje je prelepo. To su bila dva najatraktivnija prostora u bivšoj Jugoslaviji.

POSEBAN JELOVNIK

Da li ste tokom godina stekli neki ritual pred koncert?

- Bitno je da se odmorim, da pojedem nešto što mi prija i da se ne prejedam. Taj dan preskačem specijalitete poput roštilja, idem sat i po vremena pre koncerta u salu na usviravanje, proveravam osvetljenje na sceni...

A dani pre koncerta? Povlačite li se iz svakodnevnog života?

- Ne, onda bih morao da provedem čitav život u karantinu jer sam imao i po 120 koncerata godišnje.

Kako se za to fizički pripremate?

- Voleo bih da imam vremena da trčim, ali sam kupio nekoliko sprava za vežbanje. Imam kućni bicikl i nekoliko sprava za održavanje muskulature... Zapravo, imam više sprava nego što stignem da ih koristim, samo mi zauzimaju mesto u stanu. Moj ideal je da uopšte ne živim u Beogradu, već nekih 20-ak kilometara dalje, ali nikako da mi se taj ideal ostvari.

KOŽNA GALANTERIJA "SAVA"

Da li vas je otac, iako nije bio iz sveta muzike, podržao u sviranju violine?

- On je u prvo vreme samo posmatrao, da vidi kuda to ide i da li je to samo hir. Podržao me je kada je video da se moje napredovanje u muzici razvijalo velikom brzinom. Svako dete bi poželelo toliko podrške koliko sam ja, a i moja sestra Nada, imali od naših roditelja. Otac je radio i po dvanaest sati dnevno da bi se kupili instrumenti. I danas postoji radnja kožne galanterije koju je vodio, u naherenoj zgradi u Balkanskoj ulici, kada krene uspon ka Terazijama.

Je l" to je ona radnja na uglu Balkanske i Admirala Geprata, u kojoj je svaki Beograđanin bar jednom došao da probuši rupu na kaišu ili popravi šnalu na torbi?

- Da, čak ju je čovek koji je sada vodi nazvao po mom ocu - Sava. Ta radnja je postojala i pre tatinog dolaska u Beograd, moj otac je postao ortak prvobitnog vlasnika, a posle dosta godina zaposlio je današnjeg vlasnika koji i danas tu radi.

izvor :