Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Radisav Bogdanović, tvorac "Stare Sokolove" - Proizvodimo ograničene količine kao "ferari"
Četvrtak, 29.12.2011.
15:58
Komentari
Imao je ideju da napravi vrhunsku robnu marku srpske šljivovice koja će biti bez konkurencije. Ljubitelji "dobre kapljice" od Australije i Rusije, preko Evrope, do Kanade i Amerike, koji su probali "Staru Sokolovu" složiće se da je svoju zamisao i ostvario. Već 15 godina njegova kompanija "R.B. Global" ostvaruje konstantan rast prodaje rakija.
Za čitaoce "eKapije" Radisav Bogdanović, magistar mašinstva, otkriva svoj "put šljivovice" odnosno kako je posle dve decenije rada u struci odlučio da deo tajne čuvanu sedam generacija u familiji Bogdanovići-Krivajci prenese svima koji probaju "Staru Sokolovu".
Porodični posao
U Zapadnoj Srbiji, a kako naš sagovornik kaže, posebno u njegovom kraju u okolini Užica, "peče" se šljivovica i nezvanično takmiče domaćini koji proizvodi bolju.
- Rakija se u mojoj familiji proizvodi generacijama. Kao inženjer u užičkom "Prvom Partizanu" dosta sam putovao, a i dosta stranaca je dolazio u Užice. Srpski običaj je da ih vodite i svojoj kući, tako da sam ih ja ugostio u mom starom podrumu koji mi je ostao od dede. Tu smo degustirali rakije stare 20-30 godina i svi su "padali" na te ukuse. Igrom slučaja početkom 90-tih moj prijatelj iz agencije "Metro marketing studio" Stanko Delić je predložio da napravimo lepu bocu za šljivovicu – priča Bogdanović o prvim koracima u proizvodnji rakije.
Počeo je da proizvodi rakiju iz hobija, a onda je sticajem okolnosti napustio mesto direktora fabrike koja je zapošljavala 600 radnika i tradiciju predaka pretočio u posao.
- Kada je istorija u Srbiji početkom devedesetih počela da ide unazad ostavio sam mašinstvo i posao direktora "ničijeg" preduzeća. Moja ideja je bila da "Stara Sokolova" postane vrhunska robna marka. Da bismo uspeli u tome angažovao sam profesora Paunovića koji je bio poznati tehnolog još u staroj Jugoslaviji. Napravili smo koncept -vrhunska rakija u ogroničenoj količini. Poput ferarija koji planira koliko vozila proizvodi ove godine i ko plati dobija a ostali čekaju sledeću godinu. Nismo hteli da radimo ono što mogu svi drugi. U Kostojevićima danas imamo najsavremeniji pogon za proizvodnju rakije u Srbiji.
Bogdanoviću je u početku bilo dosta teško, kao i svima koji su osnivali preduzeća nakon što je premijer SFRJ Ante Marković 1990. zakonom definisao registraciju privatnih preduzeća.
- U jednoj torbi sam nosi uzorke. Prvo smo počeli da prodajemo u "Jatu", na Aerodromu "Nikola Tesla", a kupovale su i kompanije kao poslovni poklon. Reakcije na naš proizvod su bile dvojake - jedni su reagovali da je dobro što je u Srbiji neko napravio nešto svetsko, a drugi su se čudili kako jedna "brlja" može da bude bolja od konjaka. Malo po malo smo gradili robnu marku. Kada je moj sin Ivan diplomirao mašinstvo odlučio je da nastavi porodični posao.
Kasnije je "R.B. Global" proširio proizvodnju i na kleku, travku, medovinu, vinjak, pelinkovac, kajsijevaču, dunjevaču i viljamovku. "Stara Sokolova" se danas nosi kao poklon, pije na veseljima, u restoranima, a može se naći u svim velikim trgovinskim lancima.
Zapisi sa putovanja
Bogdanović smatra da ako neki proizvod vredi mora da bude pokazan i u svetu, tako da je "Staru Sokolovu" prvo upoznala Kanada, potom Nemačka, Francuska, Švajcarska, Australija, Amerika, zemlje bivše Jugoslavije.
- Počeli smo pre 15 godina da izvozimo prvo u Kanadu koja je imala najstrože procedure. Zemlja koja nam je bila najproblematičnija za plasman je Rusija, i nakon pet godina rada na ulasku na to tržište, izvozimo tamo uspešno od 2009. Važno je da piće koje izvozite ne pije samo vaša etnička populacije već i građani te zemlje. Sada svaku drugu bocu koja se proda u Kanadi piju Kanađani.
Kanada je inače zemlja koja ima posebno mesto u životu porodice Bogdanović.
- Tamo je u gradu Waterloo naša ćerka Maja završila fakultet kao student generacije.
Kada pije rakiju, naš sagovornik bira travku –mešavinu šljivovice i 20 lekovitih trava zlatiborskog kraja, jer "ko jednom proba travku uvek joj se vraća".
Vodeći se izrekom "ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo" redovno beleži dragocena zbivanja u zemlji i sa putovanja koja će verovatno uobličiti u knjigu.
- Najveća vrednost mojih dnevnika je što pišem čim se vratim u hotel. Kada se nešto dogodi tada su osećanja najjača i pokušavam da prenesem moje poglede na društvena zbivanja, kao i detalje iz poslovnog i privatnog života.
Pariz i Moskva ga nisu ostavili ravnodušnim, a uvek će pamtiti let za Ulan Bator, glavni grad Mongolije.
- Gledajući iz aviona imao sam utisak da slećemo na površinu meseca jer grad tih osamdesetih imao nekoliko zgrada, a ostalo stanovništvo živelo je u jurtama, čak i imućni ljudi.
Ostalo mu je da zabeleži još putopis iz Kine koju planira uskoro da poseti.
Mašinac
U razgovoru za "eKapiju" Bogdanović se priseća i nekih detalja iz detinjstva u selu Kostojevići i odrastanju u Užicu i Beogradu koji će naći mesto u njegovoj knjizi.
- Odrastao sam u zdravoj seoskoj sredini. Sestra i ja smo putovali iz tog našeg seoskog zaseoka do škole, bili smo odlični đaci. Srednju tehničku školu sam završio u Užicu gde sam i stanovao kod tetke. Trenirao sam rukomet, košarku – kaža Bogdanović i ističe da je bio dosta aktivan u školskim sekcijama, pa je između ostalog igrao Agatona Arsića u školskoj predstavi "Ožalošćena porodica".
Indeks je dobio na Mašinskom fakultetu u Beogradu, gde je stekao i titulu magistra.
- U to vreme je bilo stipendija i studentskih kredita. U prvoj godini sam stanovao privatno a posle u studentskom domu "Lola". Na fakultetu sam kasnije bio zadužen za raspodelu domova pa su Užičani dobijali bolji smeštaj "preko veze".
A on je preko Užičanki upoznao brucoškinju Tehnološko-metalurškog fakulteta.
- Suprugu Branku sam upozano u studentskom domu "Vera Blagojević" jer je bila cimerka mojih drugarica iz Užica. Jednom su imale kartu viška za neku Verdijevu operu u Narodnom pozorištu, i ja sam se prijavio da idem iako me opera nje zanimala jer sam znao da ide i Branka. I tako smo od studentskih dana ostali zajedno do danas.
U sportu je bio aktivan i za vreme studija. Ivan Gubijan, jugoslovenski atletski reprezentativca i osvajač medalje u kladivu na Olimpijskim igrama u Londonu, posavetovao je Bogdanovića da sa bacanja kugle pređe na bacanje koplja i tako je naš sagovornik postao kopljaš. Kod poznatih karatista, braće Jorga, trenirao je karate.
Centar studentskog života je bio studentski grad i Mašinski fakultet gde se i danas organizuju čuvene studentske žurke.
- Na "mašincu" smo organizovali čuvene igranke, karte za devojke su bile besplatne, a uvek se tražila karta više. Mladići su tada morali da dolaze obučeni u sakoe. Uvek su svirali dobri orkestri a redovno se igralo u dvoje – priseća se Bogdanović.
Mesto okupljanja je bio i KST, a išlo se i u bioskope, restoran "Park" na Kalemegdanu, na girice u "Polet" na Cvetnom trgu.
- Ponekad smo prodavali studentski bon za menzu u "Loli", pa dodamo novca i odemo preko puta u restoran "Orašac" na ručak na čuveni ribić sa kajmakom.
"Prvi Partizan"
- Supruga i ja smo diplomirali istog dana, i ubrzo smo našli posao u užičkom "Prvom Partizanu". Nakon toga smo dobili stan jer je bilo vreme kada su se stručnjaci cenili. Radio sam prvo u fabrici Tvrdi metal kao glavni tehnolog, onda šef tehničke pripreme. U okviru "Prvog Partizana" bila je fabrika rajsferšlusa koja je bila večiti gubitaš i promenila je za 15 godina 13 direktora. Te "79 niko više nije hteo da bude direktor, kada su mene predložili prihvatio sam izazov da fabriku stavim na noge. Imao sam tada samo 31 godinu i 7 godina radnog iskustva.
Sa Bogdanovićem na čelu proizvodnja je povećana 7 puta, a broj zaposlenih je sa 200 dogurao do 600 ljudi. Bio je mlad direktor "koji se kretao po ivici samoupravljanja", ali ga "nisu dirali jer je bio uspešan".
- Početkom devedesetih sam se povukao iz mašinstva. Rešio sam da počnem od nule iako sam imao 45 godina. Iako na početku skeptična, moja supruga, moj prvi i najveći saborac, imala je poverenja da ćemo izgurati privatni posao.
Već je uveliko proizvodio rakiju u svojoj firmi "R.B. Global", kada mu je 2002. ponuđeno da preuzme fabriku patent zatvarača " Zipplast Požega".
- Bio je to veliki izazov za mene jer sam već 6-7 godina bio van tog posla, ali eto radimo dobro i danas. Ni jedna od moje dve firme nikada nije bila u blokadi, a da bi se to postiglo treba imati čvrste stavove koji nisu prijatni. Možda bi trebalo da budem više fleksibilan, ali sam oduvek bio vrlo strog u poslu, u idejama oko kojih sam 100% siguran.
Gospodin sa šeširom
Kada je počeo da nosi šešire, uvek je imao sliku iz čitanke Alekse Šantića i Jovana Dučića. Šešire kupuje u inostrantvu, a od jednog agenta osiguranja je čuo da se dobri šeširi mogu naći u Balkanskoj ulici u Beogradu.
- Šešir je za mene gospodstvena kapa. Bio sam sa kolegom kod prijatelja porodice Marjanović u Kanadi i išli smo na Nijagarine vodopade. Tamo postoji spomenik Nikoli Tesli koji drži šešir u ruci a pored njega generator naizmenične struje. Pošto sam i ja imao šešir slikao sam se sa Teslom i posle slao fotografiju po Srbiji uz poruku - na celoj Nijagari dvojica gospode sa šeširom - Tesla i ja.
Zadovoljan je što je uvek radio posao koji je želeo. Posle 40 godina radnog staža, planira da ostane na upravljačkim funkcijama, a da mlađi članovi porodice i drugi saradnici preuzmu posao.
- Imam srećan brak, zdravu porodicu i dve zdrave porodice moje kćerke i sina. Danas je teško podizati decu, osnivati porodicu, zahtevi su dosta veći nego ranije - mladi hoće odmah dobar posao, auto, stan, putovanja. Nekada je postojao sistem vrednosti u kom su bili cenjeni znanje, rad, kultura poštovanja, tolerancija. U takvom sistemu vrednosti sve je bilo "na svom mestu" i mladima je bilo lakše da se orjentišu u životu.
Sa kojim god problemom da se sretne trudi se da se ne žali već da pronađe najbolje rešenje koje postoji u tom momentu, a to se, kako kaže Bogdanović, najbolje postiže kreativnošću.
Suzana Obradović
Aerodrom Nikola TeslaMašinski fakultet BeogradNarodno pozorište Beograd
Kalemegdan