Goran Jevtić, glumac Dobar drug Anđeline Džoli

(Foto: mozzart sport)

U svet filma ušao je kao rob Cezarove žene, kada su ga u obdaništu odabrali da igra u filmu Kvo vadis, italijansko-francuskoj koprodukciji. Imao je tada četiri godine, pa ne bi slagao kada bi rekao da ove godine obeležava 30 godina glumačkog rada. Za svojim darom krenuo je još u školskim danima, amaterskim pozorištima, Akademiji, pozorištu i filmu, a nedavno se prošetao i njujorškim crvenim tepihom na premijeri filma U zemlji krvi i meda. Sa snimanja s rediteljkom Anđelinom Džoli, izdvaja detalj u kome ga je jedna od najlepših žena na svetu u sceni pucanja savetovala: "Kada držiš pušku i gledaš, moraš da imaš takvu strast kao kada bih ja sada nišanila paparace"

Mogao bi za prošlu godinu da dobije titulu najzaposlenijeg mladog srpskog glumca. Narod bi rekao: nije znao gde udara. E, pa nije baš tako, ali istina da pet pozorišnih premijera i dva filma, uz stari pozorišni repertoar i česta putovanja, nisu malo. Bez planera, kaže Goran Jevtić, ne bi izneo prošlu godinu. Upravo se sa ekipom filma Parada, u kome igra noseću dramsku ulogu, vratio iz Slovenije, poslednje zemlje koproducenta koja je učestvovala u finansiranju filma. Parada već duže vreme puni bioskopske sale u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, a u toku je i čekanje na tristahiljaditog gledaoca.

Na kom ćete prvom velikom festivalu prikazati film?

- U Berlinu, što je ogroman uspeh jer to znači da će nas posle toga zvati mnogi drugi festivali.

Još je opšta pomama za Paradom. Da li ste kao ekipa bili svesni te mogućnosti dok ste snimali?

- Kako smo radili film, postajalo nam je jasno da je važan za celu kulturnu sredinu u kojoj nastaje, jer svo nasilje na beogradskim ulicama kada su u pitanju gej parada ili sportske utakmice ne ide u prilog nikome ko ozbiljno radi. Zbog jednog divljaštva ili paljenja ceo sportski klub mora da igra pet utakmica pred praznim stadionom, to nikome nije u interesu. Ljudi treba da shvate da koliko god da su različiti, mogu da žive zajedno, jedni drugima da pomažu i da se dobro zabavljaju, kao što u filmu to mogu dva Srbina, jedan Hrvat i jedan Albanac?

A koliko ste se vi, ekipa filma, uspeli da zabavite snimajući?

- Sjajno. Nemamo baš priliku da kao glumci iz bivših republika često radimo zajedno.

Jeste li naučili šta od tehnike džudoa radeći u klubu u Malom Mokrom Lugu?

- Reditelj Srđan Dragojević nam je doveo ozbiljne, prave trenere i kaskadere koji su bili bez milosti. Trenirali su nas kao da smo profesionalni džudisti. Svaki dan smo od ranog jutra vežbali, imali probe... Scene tuče su bile veoma zahtevne, trebalo je sve izvesti a da niko ne bude zaista povređen. Pritom nisam imao dublera u sceni u kojoj me ubacuju u podzemni prolaz. Ali volim kada filmovi od mene zahtevaju neki dodatni trening, jahanje, mačevanje, pucanje, borbe...

Jeste li nastavili malo s treninzima u pomenutom džudo klubu?

- Treniram na premijerama, prošli smo nekoliko desetina hiljada kilometara u ova tri meseca i to može da se računa u kondicione pripreme. Dobro raspoloženje je i najbolja promocija ovog filma, naročito što sada, prilikom premijera, u svakom gradu imamo po jednog glumca-domaćina. Tonija Mihajlovskog u Skoplju, braću Navojac i Aćimovića u Zagrebu, Splitu i Rijeci...

Gde je bilo najbolje zezanje?

- Uvek je najveće ludilo u Skoplju. Makedonija je zemlja dragih ljudi...

... i dobrog vina?

- I vina i odlične hrane, ali svuda je bilo dobro i različito. U Hrvatskoj se jela morska hrana i pila malvazija, u Makedoniji crna vina...

Da li je jednako zabavno bilo u Njujorku, na premijeri filma U zemlji krvi i meda rediteljke Anđeline Džoli?

- Bio je to elitistički provod sa šoferima, limuzinama, crvenim tepisima, stilistima i fotoreporterima...

Ko je bio zadužen za vaš stajling?

- S dubokim patriotizmom nosio sam garderobu srpskih kreatora. Cipele je pravila Lidija Jovanović, pantalone Dejan Despotović, a košulju i mantil Tijana Pavlov.

Da li se neko raspitivao za njihove modele?

- Jeste, naravno da su to pitali novinari raznih američkih časopisa, a i Amerikanci s kojima smo sarađivali. Važno je da ljudi shvate da Srbija nije samo ono što čuju putem televizije, da Đoković nije jedino vredno što odavde dolazi, već da smo zemlja s dugom tradicijom i velikim kulturnim nasleđem.

Da li je istina ono što je izašlo u našim medijima da vas je Anđelina učila da pucate?

- Joj, to je izašlo uz neku sliku gde mi ona pokazuje... Pričala mi je tada: "Kada držiš pušku i gledaš moraš da imaš takvu strast kao kada bih ja sada ciljala paparace". Njihov život uz paparace je robija.

Da li je tokom snimanja uvek bila doterana, našminkana?

- Ma kakvi, svako u privatnom životu izgleda drugačije.

(Foto: mozzart sport)

Znači, videli ste je bez šminke, ubrljanu blatom?

- Naravno, drugačije ne bi ni mogla da režira film. Naročito ne ovaj koji podrazumeva da je stalno na zgarištu, u blatu, snegu... Mi, glumci, bili smo u svakom trenutku sređeniji od nje jer smo imali kostimografe koji o nama brinu.

Da li pored vas, glumaca s prostora bivše Jugoslavije, u filmu igraju i američke kolege?

- Nema drugih glumaca, samo srpski i bosanski, jedan Hrvat i jedna Makedonka. I postoji jedna mala scena u kojoj neki statista prolazi, pogodi ga snajper i on padne. Taj statista je Bred Pit.

Zar samo statista?

- Bio je s nama sve vreme na snimanju, a onda smo ga naterali da igra u toj jednoj sceni. Jedva da se i prepoznaje da je to on.

Kakvi su bili Anđelina i Bred u pauzama snimanja?

- Oni su roditelji šestoro dece, to im je najveća uloga koju igraju po ceo dan. Kada se setim svog detinjstva, ne znam kako je moja majka izdržala sa mnom jednim.

Valjda imaju dadilje?

- Ima dadilja kada oni nisu tu, ali kad jesu, kao i sva druga deca, ni njihova neće da provode vreme s dadiljom. Deca i kućni ljubimci te nikada ne pitaju da li si zvezda ili ne.

Da li na kraju ove, poslovno više nego uspešne godine, možete sebi da kažete da ste zadovoljni, da ste zbog toga i hteli da upišete Akademiju?

- Jeste, ova godina bila intenzivnija od drugih, ali radeći u pozorištu nisam nikada imao dilemu - to je bilo baš to što sam hteo, i kako sam hteo. A na filmu sam dosad imao uloge koje su bile upečatljive, prepoznatljive i dobre kvalitativno, a kvantitativno nisu bile ne znam koliko velike i zahtevne. Uloga u filmu Parada je nešto što je baš veliko i meni značajno. To je nivo koji bih voleo da održim. Parada je moj najveći, najzreliji i najzahtevniji zadatak koji sam dobio.

Kada ste poželeli da budete glumac?

- Sa četiri godine su me izabrali da igram u filmu Kvo vadis, koji je sniman u italijansko-francuskoj koprodukciji. Tada sam prvi put stao pred kamere.

Odkud baš vi?

- Snimali su u Mladenovcu, odakle sam ja. Došli su u obdanište da izaberu klince koji će da igraju robove Cezarove žene i izabrali me. To je bilo pre trideset godina. Vrlo brzo sam počeo da recitujem, govorim stihove, potom je išlo redom - školsko pozorište, pa Dadov, potom sam s rediteljem Darijanom Mihajlovićem u Mladenovcu radio Teatar na krovu, koji je veoma brzo zaživelo kao pozorište, a zatim je stigla na red Akademija.

Da li se neko od vaše porodice bavio glumom?

- Ne, tata je bio inženjer, vojno lice, a mama ekonomista. Tata nije baš bio mnogo zadovoljan mojom odlukom niti mu je gluma bila dovoljno bliska da bi razumeo moj izbor.

Kako se pomirio s vašom odlukom?

- Kako sam počinjao sve više da igram i kako je on shvatao da to ima nekakav kvalitet i značaj, uvideo je da sam odabrao najbolje za sebe. U tom smislu mislim da je umro miran. Doprinelo je i to što je shvatio da i u mom poslu postoji nešto što se zove vojnička disciplina, vrednoća, požrtvanost, odricanje i cilj koji se ne sme izneveriti. Ono što je sport za telo čoveka, umetnost je za njegov duh.

(Foto: mozzart sport)

A jeste li se kao klinac oprobali u sportovima?

- Mladenovac je uvek bio poznat po dva sporta, karateu i odbojci. I Mladenovčani su dali mnogo profesionalaca iz oba ova sporta.

I, šta ste odabrali od ta dva?

- Odbojku. Ali rastao sam u drugačije vreme: kada deca nemaju školske obaveze, roditelji ih puste da se po ceo igraju... To je bilo vreme kada smo se svi bavili svojim telom i sportom nekako usput, nismo morali da plaćamo neke posebne treninge kako ne bi po ceo dan sedeli uz kompjuter. Jednostavno, nismo imali kompjuter. Trčao sam sedam sati dnevno, a danas dete ne možeš da pustiš van vidokruga.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo?

- Ja sam se u mom malom gradu igrao lopova i žandara u krugu od četiri kilometra. Bilo nas je minimum dve ekipe od po deset klinaca, onda kilometrima tražimo gde da se sakrijemo. Ali zato nikada nismo imali krivu kičmu ili bili gojazni.

A karate niste voleli?

- To mi je bilo premalo dinamično. Koncentracija i preciznost na jedan okret ili katu i sva ta meditacija nikada mi nisu bili bliski. Više sam tip za trčanje, jurenje... Kupili su mi, istina, kimono, pa nije bilo ništa od karatea. Kupili su mi i violinu, pa sam svirao samo dve godine.

A sada, u slobodno vreme, imate li neki sportski izduvni ventil?

- Sada više volim planinarenje, duge šetnje i snoubord zimi.

Skijanje?

- Ne, nikada nisam uspeo da naučim dobro. Pokušavao sam odmalena, ali mi baš nije išlo. Pre osam godina bio sam angažovan u pozorištu u Austriji, radio sam predstavu Vožnja čunom Petera Handkea. Odlazeći na razna skijališta s kolegama zaljubio sam se u bord i savladao ga.

Gde je sada vaša destinacija za vožnju borda?

- Italija i Austrija, ali kada toga nema, u danima rada svaku probu ili predstavu počinjem 45 minuta ranije radeći vežbe. Održavam kondiciju da bi mogao sve to da izdržim, pa da uz sve to još i govorim. Gluma je mnogo više sportski i spartanski posao nego što to ljudima deluje. Da možete da govorite Šekspira u stihu, a usput se mačujete, trčite, skačete i prevrćete se, morate da budete u dobroj kondiciji. Ljudi ne znaju da mi, glumci, kada potpisujemo ugovore za projekte koji puno koštaju i dugo traju, između ostalog potpisujemo i da nećemo plivati u otvorenim vodama, da se nećemo baviti nikakvim sportom bez nadzora, da nećemo tokom snimanja sami voziti automobil... Film je skupa igračka, ne smete da rizikujete da dovedete u pitanje snimanje zato što se vama nešto desilo.

ANĐELININ FILM NIJE PRIMITIVAN I GLUP

U medijima, i u srpskim i bosanskim, dosta se negodovalo zbog sadržaja filma Zemlja krvi i meda. Pisalo se da je antisrpski, da je antimuslimanski… Šta je na kraju?

- Raniji filmovi koje su o ratnim događajima snimali stranci mogu se podeliti na antisrpske i antimuslimanske, i uglavnom su bili glupi. Ovaj film nema taj nivo primitivnog i glupog pristupa i nije uopšte na tako obojen. To je prvenstveno ljubavni film.

Koje uloge tumačite vi, Rade Šerbedžija i Nikola Đuričko?

- Đuričko, Branko Đurić, Ervin Sijamija, Feđa Štuka i ja smo vojska glavnog glumca, koga tumači Goran Kostić, Srbin rođen u Bosni, koji je 1991. otišao u London i tamo završio glumačku školu. Njegovog oca u filmu igra Rade Šerbedžija. On je u rat ušao kao general JNA, a posle vodio srpsku vojsku. Ali ne igra se na loptu - Srbi i Muslimani. Jasno je da postoje dve zaraćene strane i da dvoje ljudi koje se vole pripadaju različitim stranama, te da je zbog toga njihova ljubav nemoguća.

ZABORAVLJEN U LOKVI KRVI

Snimanje koje scene iz filma Parada ćete pamtiti?

- Poslednju, kada me bacaju u podzemni prolaz. Prilično je nezgodan položaj tela u kome treba da padnem u lokvu krvi... Vraća se to nekoliko puta, a ja moram da održim određeno emotivno stanje dok mi neprestano dolivaju krv po glavi i oko mene. U jednom trenutku u ekipi je krenulo neko neviđeno zezanje. Ležim sam na stepenicama u pet litara nekakve tečnosti i vidim - nema nikog oko mene. Ne smem da se pomerim jer ću da upropastim kadar...

Kako se to završilo?

- Bespomoćno ih iz one krvi dozivam da dođu, da prekinu zezanje i da nastavimo snimanje... Pričala mi je jednom Milena Dravić kako su je tokom snimanja nekog filma okačili vezanu o kapiju ispred kuće Kralja Petra. Ekipa je otišla da izvidi neku lokaciju u blizini, nju su ostavili da visi i zaboravili. Posle pola sata, kada je već sve počelo da joj otiče, krenula je da doziva prolaznike i moli za pomoć.

izvor :